Kosovo sve dalje od Srbije

Ko je silan, nije mudar

Činjenica da je pre samo pet godina, tokom operacije "Potkovica" na Kosovu spaljeno 127 000 kuća, ubijeno 12 000 ljudi uz 3000 koji su spaljeni ili zakopani van Kosova, praćeno horom nacionalnog ruganja žrtvama i ljudskoj civilizaciji uopšte, svodi na teoriju mogućnosti srpske države da postane nacionalni cilj ili čak i neželjena sudbina kosovskih Albanaca. To bi možda moglo da se desi za nekoliko decenija ukoliko bi Srbija u međuvremenu postala država a svet želeo da čeka

Iako je mesec i po dana starija, srpska vlast nije nimalo mudrija, pa i dalje istrajava u čudnoj politici prema Kosovu, politici koja je sve više udaljava od puste želje otelotvorene u nedavnom predsedničkom uskliku da ćemo uskoro, još samo malo da sačekamo, biti na našem Kosovu. Prosto je ushićujuće sa kolikom lakoćom svaka srpska vlast, pa i ova aktuelna, odlučuje da nacionalne probleme koje ima, čak i one strateške kao Kosovo, počne da rešava mangupski, redovno birajući i istrajavajući na maksimalno pokvarenom načinu. Zavarana flagrantnom činjenicom da se domaća publika uvek i "do koske primi" na takav način, srpska vlast tog poslovično "golog cara" nudi i međunarodnoj zajednici, besomučno drečeći i trubeći o dvostrukim aršinima i neobjektivnosti iste, ako međunarodna zajednica vidi da je car, ipak, go.
Grešaka koje čini srpska vlast a propos Kosova i srpskog nacionalnog cilja je mnogo. Jedna je, recimo, pokušaj Beograda da ceo svet napravi ludim! U Beogradu uporno pričaju o desetak ubijenih Srba, a niko ne pominje hiljade ubijenih Albanaca, srpskim političarima su puna usta stotinak spaljenih srpskih kuća, a svi su zaboravili stotine hiljada albanskih, užasavaju se 4000 proteranih Srba, a pre pet godina je srpska država proterala skoro milion Albanaca. Naravno, postoji neko ko to nije zaboravio. To su kosovski Albanci i međunarodna zajednica. Naravno i da srpsko poslovično pravljenje ludim celog sveta ni ovoga puta nije prošlo.
Pri tom se srpskoj javnosti permanentno serviraju selektovani podaci o prilikama na Kosovu, podaci koji su toliko selektovani da gotovo predstavljaju lažno informisanje. Srpske vlasti s pravom insistiraju na pitanju nestalih. Pri tom je nebitno da li ih zaista ima hiljadu trista. To su lica koja su nestala za vreme rata ili u njegovim poslednjim danima. U to vreme na Kosovu nije postojala nikakva vlast koja bi se mogla optužiti za kidnapovanja, ubistva i masovna streljanja. Pri tom je srpska država imala tačne podatke o lokacijama logora na kojima su Albanci posle dolaska KFOR-a držali kidnapovane Srbe. Tada, kada je nešto još moglo da se uradi, država nije uradila ništa. Sada, kada su ti ljudi odavno ubijeni, koristi bol njihovih porodica za nešto što ona misli da predstavlja pritisak na međunarodnu zajednicu.
Na drugoj strani, Ramush Tahiri, savetnik Nexhata Dacija, postavlja pitanje čak tri hiljade kidnapovanih ili nestalih Albanaca. Kosovske vlasti tvrde da znaju adresu - to su državne strukture Srbije iz vremena Miloševićeve vlasti. Tvrde da se zna da su to učinili pripadnici vojske i policije, zna se ko je bio komandant, postoje očevici zločina. Ti ljudi su oteti, pa ubijeni, a onda su njihova tela sakrivena u Srbiji a nevini građani spavaju nad njihovim mrtvim dušama. Sadašnje srpske vlasti ne žele da vrate njihova tela u Orahovac, gde se nalazi Centar za patologiju, da bi se izvršila identifikacija. Pet godina nakon rata srpske vlasti se igraju tim mrtvim telima i povremeno šalju na Kosovo po 20-30 leševa.
Srpski mediji histerično govore o hiljadama terorističkih akata čije su žrtve Srbi. Podaci policije UNMIK-a potvrđuju da takvih akata ima, da deo predstavlja terorizam, ali se njihov broj meri desetinama a ne hiljadama. Pri tom, a podaci su zvanično objavljeni pre mesec dana, procenat ubistava Srba nije veći od procenta učešća srpskog stanovništva u ukupnom stanovništvu Kosova.
S druge strane, Adem Demaqi i Ramush Tahiri ističu da u "Skupštini Srbije nema nijednog Albanca, dok u Skupštini Kosova ima 22 odsto Srba. U Srbiji postoji cenzus pa partije koje dobiju manje glasova na izborima ne mogu imati svoje predstavnike u skupštini, mi to na Kosovu nemamo, 20 mesta je rezervisano za predstavnike manjina bez obzira na broj pripadnika. Što se tiče krivičnih postupaka, mi na Kosovu imamo desetak završenih procesa i oko stotinak osuđenih za delikte protiv Srba, među njima su i neki lokalni komandanti".
Vlada Srbije se zalaže za decentralizaciju i autonomiju Kosova, a nije učinila bilo kakav korak u pravcu decentralizacije i autonomije u Preševskoj dolini. U opštinskom sudu u Bujanovcu od osamdeset zaposlenih i dalje je samo jedan Albanac i to prevodilac. U opštini Preševo, gde je procenat Albanaca preko 99 odsto, na prste se mogu izbrojati Albanci u pravosuđu ili rukovodećim mestima uopšte. Ako je to poruka kosovskim Albancima o tretmanu koji ih očekuje ako prihvate povratak srpskog suvereniteta, onda je to loša poruka.
Sledeća greška bi uskoro mogla da se olomi o glavu nacionalistima u Beogradu. Ne znam koliko je pametno uporno srpsko ukazivanje i dokazivanje da KFOR i UNMIK nisu sposobni da vrše vlast. Čak i da je tako, a nije, jer do, koliko, juče ni Srbija nije mogla da garantuje ništa na Kosovu pa je posegla za tenkovskim brigadama koje baš i nisu zgodne za održavanje reda i mira, čak i da međunarodna zajednica zaista nije sposobna da garantuje sprovođenje zakona, šta je sledeći korak, šta će Savet bezbednosti učiniti. Da li će na radost kleronacionalista pozvati "našu vojsku, policiju, sudove, inspekciju... itd." da dođu na Kosovo ili će sve te prerogative dati Albancima. Ja se kladim u ovo drugo. Tako nešto je, uostalom, Džems O'Brajen, bivši specijalni izaslanik za Balkan, nedavno i rekao usred Prištine: "Ja sam ovde video veliki broj ljudi koje je sramota, koji su šokirani i pomalo uplašeni od toga šta se desilo. Mislim da je neophodno da se ovaj trenutak iskoristi za uspostavljanje novog dogovora sa Srbima na Kosovu. Ti su događaji takođe bili alarmni signal za međunarodnu zajednicu. Misija koja je sprovođena poslednjih nekoliko godina nije bila uspešna. Međutim, verujem da se u sledećih godinu dana može postići nekoliko stvari. Prvo, mislim da je neophodno da za bezbednost Srba odgovornost od sada polažu Albanci. To takođe podrazumeva da Albanci preuzmu i veća bezbednosna ovlašćenja. Međunarodna zajednica 17. i 18. marta nije obavila svoj zadatak. KFOR je pojačao svoje prisustvo, ali i dalje ne poseduje dovoljno informacija niti ima dovoljno dobre odnose sa lokalnim stanovništvom. Možda ovo zvuči naivno, ali mislim da moramo Albancima da kažemo - sada ste vi odgovorni za zaštitu Srba i mi ćemo vas budno pratiti. To je jedini način na koji se može ustanoviti da li Srbi i Albanci mogu uopšte da žive zajedno. Najvažnije je da se svim žiteljima Kosova otvori nada da život može da bude bolji i da će stvari da se poprave".
Međunarodna zajednica je sigurno umorna od primitivne albanske osvetoljubivosti i prostakluka u tretiranju kosovskih Srba. Sasvim je sigurno umorna i od objašnjavanja kosovskim Albancima šta je za njih bolje i šta i kako da rade da bi što pre stigli do nezavisnosti. Sigurno je i da su zbog toga reakcije pojedinih iznerviranih međunarodnih funkcionera bile neprijatno oštre za Albance, i ugodne srpsko-nacionalističkim ušima, ali je isto tako sigurno da su ta oštrina i neprijatnost isključivo u funkciji, na jednoj strani, zastrašivanja "nedotavnih" albanskih političara i njihovog "uterivanja u brazdu" i, na drugoj, smirivanja "velike sile" koja je na strani Vlade u Beogradu i koja bi da se opet, preko mrtvih srpskih mladića, vrati na Balkan i Evropu. Činjenice i ovoga puta govore i rade protiv srpskih nacionalista. Brojke, među kojima dominira broj albanskih stanovnika Kosova i njihov procenat u ukupnom stanovništvu (95%), kao i šibicarski glupa i sa stanovništa Srbije i njenih građana katastrofalno štetna politika Beograda, dva su faktora koja izglede Srbije da se ikada vrati na Kosovo čine teorijskim. Uostalom, šef UNMIK-a Hari Holkeri je već napravio dva koraka. Prvi kada je rekao da lokalnim organima treba prepustiti veću nadležnost ali i pozivati ih na veću odgovornost, i drugi kada je u Prištini formirao Kancelariju za međunarodnu saradnju i dijalog, buduće, kako je na prigodnoj svečanosti rekao Bajram Rexhepi, Ministarstvo spoljnih poslova Kosova.
Pa, šta onda savetujemo srpskoj vladi?
Prošle godine je jedna NGO punudila Vladi Srbije projekt "Srbija je moja zemlja", program reintegracije Albanaca sa juga Srbije u društveno i državno biće Srbije. Projekt su podržale zapadne zemlje, obezbeđeno je i nekoliko stotina hiljada evra. Potpredsednik Čović i ministar Ljajić su program oberučke prihvatili, potpisali su predlog za Vladu Srbije, ali dva resorna ministra nisu. Ministar prosvete je pri tom grubo prevario nekoliko desetina maturanata iz Preševa i Bujanovca jer im je u maju 2003. obećao upis na beogradske fakultete, "samo ako se prijave", a kad su se prijavili prestao je da se javlja na telefon i nije se javljao sve dok svi rokovi za upis nisu prošli a deca izgubila godinu dana. Slično su prošla nastojanja mladih Albanaca iz dve opštine da se uključe u ligaška sportska takmičenja u Srbiji, ili pokušaj ubrzane edukacije kandidata za sudije i tužioce iz redova albanske manjine.
Da je taj projekt "prošao", stotinak mladih Albanaca i Albanki u Beogradu bili bi zgodna poruka međunarodnoj javnosti i kosovskim Albancima da Srbija i nije tako rđava zemlja i da se u njoj nešto ipak promenilo. Baš ti mladi Albanci u Beogradu bi osnažili pregovaračku poziciju Srbije na Kosovu mnogo više nego svi stupidni političari i generali koji su sedamnaestog marta u svojim vizijama već grejali tenkovske motore...
Kosovo će biti onde i onako uređeno kako to budu želeli građani Kosova. Ne znam da li iko veruje u suprotno. Kosovski Albanci u ovom momentu ne žele Srbiju. Ne znam da li je to baš toliko teško za shvatanje i da li iko sa imalo mozga veruje da će bilo ko u svetu učiniti išta što bi bilo protivno kristalno jasno izraženoj volji kosovskih Albanaca a propos vraćanja pod srpsku šapku. Mislim da je rešenje na sasvim drugoj strani, u sferama nedokučivim za srpske nacionaliste. Onih istih koji su učinili da se podsetimo da srpska država odavno sve probleme na svojoj, ali i tuđoj teritoriji, ako je jača, rešava po onom čuvenom Miloševićevom: "Ako ne umemo nešto drugo, bar umemo da se bijemo".