»Tursko groblje«

Teško da na ovim našim prostorima treba nekom posebno objašnjavati šta znači idiom tursko groblje. "Prošao kao mimo Tursko groblje. Ne će ni da pogleda na", beleži Vuk Stefanović Karadžić. U Uskočkom rečniku: "tursko groblje - nešto bez ikakve vrednosti" ("Prošo e mimo me kao mimo tursko groblje"). Pa i u Matešićevom rječniku "proći kao kraj (pokraj, pored) turskog (čifutskog) groblja" znači "proći pored nekog ne obraćajući na njega nikakvu pažnju odnosno proći bez pozdrava".
Iako je reč o inovernom groblju, izreka nam baš nikako ne služi na čast. Ali, sada se ide i dalje. Nedavno je, kako je to izvestio (samo) Danas (13, 14. i 15. april) tursko groblje odavde čak "zauvek proterano".
Nekoliko dana nakon eskalacije nasilja sredinom marta, kada su grupe huligana, u odmazdi zbog paljenja pravoslavnih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, demolirale Bajrakli džamiju u Beogradu i spalile Islamaginu džamiju u Nišu, načelnik muzeološkog odeljenja Vojnog muzeja na Kalemegdanu pukovnik Dragan Nikolić, uz odobrenje direktora muzeja pukovnika Srboljuba Miletića, na vandalski je način, poput avganistanskih talibana, uklonio i uništio dva šehitska nišana iz 15. i 16. veka. Pukovnik Nikolić je, kažu, bio ubeđen da je muzej izgrađen na turskom groblju, pa je u rušenje krenuo odlučan da ukloni "turske" spomenike.
Izvor Danasa još tvrdi da su "dva uništena šehitska nišana (...) jedinstveni primerci ove vrste islamskih spomenika i takvih primeraka danas nema više ni u Bosni".
Davne 1960. godine ovi nišani dopremljeni su na Kalemegdan iz Bosne i Hercegovine za potrebe nove tematske postavke. Po narodnom predanju, koje i danas postoji u nekim krajevima, kaže Šefik Bešlagić, jedan od najboljih poznavalaca srednjovekovnih bosanskih nadgrobnih spomenika, ovi najstariji nišani (muslimanski nadgrobnici) pripisuju se turskim vojnicima koji su pri osvajanju Bosne junački poginuli. A onaj koji pogine junačkom smrću u borbi za veru je šehit (mučenik), otuda se groblja sa takvim nišanima u narodu često nazivaju šehitskim ili šehitlucima (čuju se i nazivi gazijska groblja i groblja od feta). Zanimljivo je da i nad izvesnim brojem hrišćanskih grobova, iz istog vremenskog perioda, stoje spomenici koji se ni po čemu ne razlikuju od muslimanskih nišana, osim što je na njima isklesan krst ili natpis iz kojeg saznajemo da je pokopani bio hrišćanin.
U svojim Memoarima prota Matija Nenadović priča kako (mitropolit) Stratimirović "svima, a osobito meni sovetuje (...) da se čuvamo da ne beščastimo turske džamije, hareme, turske grobove, a jednim slovom što gode Turci počituju i mi da počitujemo".
Pola stoleća kasnije, po svedočenju Feliksa Kanica, jednog od najznačajnijih poznavalaca Srbije, uz prelepe džamije, i većina beogradskih šadrvana, a među njima "nažalost, i neki vrlo lepi sa turskim natpisima, nestala je u dugotrajnoj borbi sa ljudskom nerazumnošću i destruktivnošću". Za kratko se držala čak i Čukur-česma, koja je 1862. "stekla onako tužnu slavu".