Duga zima u Srbiji

Pred predsedničke izbore situacija je konfuzna: premijer sve više naginje saradnji sa SRS i SPS, vladajuća koalicija je međusobno zavađena, a opozicija podeljena na ekstremno nacionalističku i demokratsku koja tek treba da dokaže da je nosilac prave alternative

Za ovo kratko vreme nove vlasti u Srbiji toliko se sumornih i upozoravajućih događanja zgusnulo da se javnost sa zabrinutošću pita kuda uopšte ide ova zemlja. Jednu od mogućnih naznaka razvoja naše buduće situacije ponudio je i sam premijer Vojislav Koštunica koji je na novinarsko pitanje: "Šta će biti ako na predsedničkim izborima pobedi Tomislav Nikolić?" lakonski odgovorio: "Zar ne postoji kohabitacija i u Francuskoj?" U tome i jeste sva filozofija Koštuničinog lažnog legalizma - neka cvetaju svi cvetovi, pa makar i oni najotrovniji. Nije ovo samo fatalističko mirenje sa neizbežnim, nego i aktivno prizivanje starih zlih duhova, pošto se isturanje slabog kandidata iz DSS Dragana Maršićanina ne može drugačije shvatiti nego kao direktno ohrabrenje ekstremnom Tomi Nikoliću.

Nemoć protiv agresivnosti

Ako bi se čak, uz mnogo napora, ovaj Koštuničin gest pokušao razumeti kao nastojanje da se u Srbiji pronađe neka drugačija legalistička politička ravnoteža, onda se tek vidi koliko je sve to sizifovski posao zidanja kule u pesku. Koštuničinu iluziju zbrisao je sam Nikolić koji je smesta najavio da će SRS napustiti Skupštinu i političku borbu voditi na trgovima i ulicama i da će "čim pobedi odmah raspisati parlamentarne izbore". A šta će se onda, kada se udruži agresivnost radikala i poznata mrzovolja premijera, desiti sa Srbijom i kakvo će se gromovito političko nebo sklopiti nad svima nama, to nije teško predvideti.
Ima li kod nas u vladajućoj formaciji, koaliciji na vlasti, vladi i u parlamentu dovoljno potencijala da se stane na put ovakvom nepovoljnom razvoju stvari? Vlada očigledno nije u stanju da bude brana nadiranju zla, jer se i sama jedva odupire iskušenjima unutrašnjeg raspada. Za nepuna dva meseca između vladinih koalicionih partnera, DSS, G 17 plus, SPO i NS, izbile su žestoke međusobne nesloge o bitnim političkim odlukama: zakonu o pomaganju haških optuženika, potpredsednik Labus preti da će da napusti Vladu ako Nikolić pobedi, Dinkić i Velja Ilić ljuto su se zavadili oko odnosa sa kompanijom Karić, a razmimoilaženja su se javila i zbog postavljanja SPS-ovskih funkcionera na odgovorna mesta. Najgoru vrstu diletantizma i nedostatka državničke mudrosti vladajuća grupacija je pokazala prilikom izglasavanja Zakona o akcizama, kojim je trebalo da se popune dramatične rupe u budžetskim prihodima. Glasanje koalicionih partnera u Skupštini je ispalo neočekivano različito, tako da je ova gorko humorna politika ko u klin ko u ploču dovela do toga da se uopšte ne zna šta je usvojeno.

Igre zamagljivanja zločina

Ako bismo promašaje vlasti hteli da poređamo po redu važnosti, onda bi primat svakako pripao vladinoj kolebljivoj i kompromitujućoj politici suzbijanja zločina i progona zločinaca. Ministar pravde Stojković najpre se javno zalagao za ukidanje takozvanih specijalnih sudova, a onda je tvrdio da su ga novinari pogrešno razumeli; ministar unutrašnjih poslova Jočić tražio je novu istragu o ubistvu Đinđića, a zatim se i on povukao. Naravno, samo bi naivni mogli da poveruju da je ovde reč o nekoj pukoj brzopletosti, mada su i takvi gafovi dovoljni da se postavi pitanje poverenja vladi, a u najmanju ruku da se smene odgovorni ministri. Ulog je kudikamo veći i to je ono što je najopasnije u sadašnjoj situaciji - ovde je na delu i javna i tajna igra vlasti da se zamagli svako valjano pravno ispitivanje ko su naručioci i ko su izvršioci ubistva pokojnog premijera. Drugim rečima, kod sadašnje vlasti ne postoji ni minimum političke volje da se uspostavi normalna država koja bi pošteno istražila zločine i građanima garantovala pravo na život i bezbednost.
Bivši pripadnici po zlu čuvenih "crvenih beretki" najbolje su shvatili kakvu im šansu pruža ovaj nepravni voluntarizam vlasti, pa su se sa svojim amblemima pojavili usred sudnice da javno i na skandalozan način demonstriraju svoju solidarnost sa optuženima za ubistvo Đinđića. Malo je reći da je to pretnja sudu, povreda osećanja porodice, skrnavljenje uspomene na Đinđića i drzak izazov javnosti. Mnogo je interesantnije otkriti koja je ta moćna a skrivena ruka kod nas koja, evo već godina, suvereno presuđuje ko ne može i zašto da bude izručen Hagu, ko treba da bude progonjen, a ko zaštićen pred našim sudovima. Kada nemate pravnu državu i poštovanje zakona, onda su i sumnje građana u simbiozu vlasti i podzemlja i dalje sasvim legitimne.
Sve to daje povoda mnogima da obeshrabreno ponavljaju da se kod nas opet sve vraća na staro, kako je bilo pod Slobodanom Miloševićem. Naravno, takve ocene nisu tačne jer se istorija nikada ne ponavlja, čak i kada nove prilike imaju neke zajedničke crte sa starim. U ovoj novonastaloj situaciji, pred strahovanjima za ishod predsedničkih izbora, ponovo nam se vraća pitanje: ima li Srbija organizovanu snagu koja je u stanju da se odupre retrogradnim kretanjima i iznedri neku živu i tvoračku demokratsku alternativu. Već sam početak kampanje razbio je jednu famu koja nas prati već mesecima - taj široki demokratski blok, koji je i do sada bio samo "takozvani", sada se i formalno raspao na kandidata DSS-ovske koalicije i kandidata DS-ove liste. DSS će, izgleda, morati da izmeri svu dubinu iskušenja što se odlučio za neatraktivnog Maršićanina, dok će DS biti na muci kako da nekim svojim osveženim i osavremenjenim programom povrati stari prestiž. Nije tu dovoljan samo lični šarm i Tadićeva samouverenost kad kaže: "Ne vidim boljeg kandidata od sebe i zato se kandidujem". Stranci koja je većinskom voljom birača već jednom oterana s vlasti predstoji put kroz trnje, iskreno javno suočavanje sa ranijim greškama i mnogo uverljivih argumenata da su baš oni najspremniji da na dobar način prekrate ovu samodestrukciju koju sada preživljava Srbija. Najzad, tu je još jedno delikatno pitanje - da li će se ova dva kandidata (Maršićanin i Tadić), poneti žarom izbornog nadmetanja, pretežno baviti međusobicama ili će primarni akcenat u kampanji staviti na sprečavanje trenutno najveće opasnosti, dolazak predstavnika SRS Nikolića za šefa države.
Iznad svega lebdi još jedna, u stvari presudna, zagonetka koja će ostati nerazrešena sve do 13. juna: kako će se u svemu tome poneti biračko telo Srbije. Naši su građani za poslednjih petnaestak godina imali trenutke fascinantnog uzleta (1991, 1996/97, 2000), ali i dugih perioda rezigniranog povlačenja u pasivnost i apatiju. Da li će ono strašno iskustvo sa ranijom nacionalističkom i zločinačkom vlašću Miloševića sada ubrzati sazrevanje novog građanskog potencijala ili će se zima srpske teskobe nastaviti i u idućim godinama?