|
Povodom reakcija na nedavne nerede na
Kosovu
Ima li Srbija opoziciju?
Ako je suditi po stranačkim reakcijama
na kosovske događaje, Srbija nije imala jasnu podelu na vladajuće i opozicione
partije
| Nedavna eksplozija nasilja na Kosovu kao
da je stavila tačku na jedan proces koji već dugo tinja, još od Koštuničinog
razlaza sa demokratskom vladom Zorana Đinđića u junu 2001. godine,
da bi buknuo svom silinom nakon 12. marta 2003. i premijerovog ubistva
- proces uniformizacije javnog mnenja i stvaranje okvira za reafirmaciju
populističke politike koja, navodno, treba da spase Srbe i Srbiju
iz kandži "zapadne demokratije" i "novog svetskog poretka".
Vlada Vojislava Koštunice je već najavila da će reformski kurs biti
"preispitan" što je zapravo samo sofisticirana varijanta
za staru nacionalističku devizu: "Mi smo Evropa, druga nam i
nije potrebna". Operativni akteri jednog ovakvog pogleda na svet
ovih dana su mediji, gotovo svi su se trudili da se, valjda prema
|
| pretpostavljenom očekivanju javnosti, predstave kao
revnosni branitelji "nacionalnih interesa". Ovo što se danas
dešava na srpskoj političkoj i, uopšte, javnoj sceni, u vidu "spontanih"
protesta građana, radnika, srednjoškolaca, čak i đaka-prvaka, neodoljivo
podseća na ista takva okupljanja i masovne podrške "Srbima",
odnosno "golorukom srpskom narodu" s početka rata u Hrvatskoj
(1991) ili na nešto bliže NATO bombardovanje 1999. godine. |
|
 |
Naravno, povodi za takva okupljanja i proteste su različiti:
ovoga puta su kosovski Srbi zaista napadnuti na najbrutalniji način i to
nikako nije sporno; ceo svet je, naime, s pravom, osudio ovo nasilje. Nije
sporno ni zalaganje sadašnje nacionalističke vlasti u
| Srbiji za "sabiranje
svih nacionalnih snaga u ovom odsudnom trenutku", odnosno za
ideju "da smo sa Kosovom sve, bez Kosova smo ništa". Od
nacionalističke vlade se drugo šta i ne može očekivati. Još manje
je iznenađenje oštar stav Srpske radikalne stranke, koja je sad u
opoziciji prema Koštuničinoj vladi ne toliko zbog suštinskih ideoloških
razlika, već isključivo zbog sporosti i nedovoljne političke eksplicitnosti
novog |
|
premijera. Naime, radikali protestuju, npr.,
što već prvih dana po izbijanju nereda na Kosovu srpski parlament
nije raspravljao o "egzodusu srpskog naroda", već je raspravljao
o tako "trivijalnim" stvarima kakve su donošenje budžeta
za 2004. godinu i set ključnih ekonomskih zakona!
Pravo iznenađenje, međutim, predstavljaju
reakcije Demokratske stranke i njenih funkcionera povodom događaja
na Kosovu. Boris Tadić, posle nekoliko početnih razumnih i smirujućih
izjava, već drugog dana
|
|
 |
eskalacije nasilja izjavljuje kako će "Vojska Srbije
i Crne Gore umeti da zaštiti svoje sunarodnike na Kosovu i Metohiji, ako
to ne uspeju UNMIK i KFOR", a već sutradan preteći kaže: "Za sada
se Vojska ponaša uzdržano, mi pratimo situaciju i u zavisnosti od razvoja
događaja Vojska će odrediti svoje dalje ponašanje". U narednom istupu
Tadić kaže i ovo: "Mi ćemo ozbiljno preispitati svoju politiku prema
Kosovu". Da li se to implicitno priziva sukob sa snagama KFOR-a, ako
se neredi "još jednom ponove"?
| Iako u formalnom svojstvu
ministra odbrane (a to u prevodu znači čovek bez bitnijih vojnih ovlašćenja),
Tadić je ipak predsednik jedne demokratske partije koja ni po svom
programu, a ni po određenom ugledu koji je stekla zahvaljujući nadasve
pokojnom Zoranu Đinđiću i njegovoj, istina, pragmatičnoj, ali ipak
proevropskoj politici, ne može da se okvalifikuje kao nacionalna.
Takvoj stranci, njenim liderima i članstvu ne priliči iluzija, inače
vrlo opasna i zloćudna, koja se bazira na ideji da je "Kosovo
srce Srbije". |
|
O kakvom "srcu" tu može biti reči?
Srce Srbije je ta regija bila u srednjem veku. Odavno to nije ni
po sastavu stanovništva ni po kulturnom određenju. Osamdeset odsto
ljudi iz Srbije nikad nije ni bilo na Kosovu, pa ih za Kosovo ništa
ne može ni vezivati. Osim svesno produkovane mitologije. A dobro
je poznato kakve je posledice ona izazvala u nedavnoj prošlosti.
Stoga je takva vrsta političke "aksiomatike", kada je
reč o Kosovu "kao srcu Srbije", izuzetno opasna.
|
|
|
Politički konsenzus stranaka, vladajućih i opozicionih,
potreban je, naravno, u mnogim značajnim pitanjima, pa i onom kada je o
Kosovu reč. Ali on ne sme da postane instrument jednoumlja i političke manipulacije
kao što je trenutno slučaj (npr. obračun sa medijima "zbog lošeg izveštavanja
sa Kosova"; već sutra će to biti obračun sa nekim drugim, itd.).
| U svakom slučaju,
ako je suditi po stranačkim reakcijama na kosovske događaje, Srbija
|
|
nije imala jasnu podelu na vladajuće i opozicione
partije. Sve su duvale u tikvu srpskog patriotizma - ili iz pukog
straha pred naletom šovenske rušilačke lavine ili, pak, iz stranačkog
uverenja da bi se disonantni tonovi drugačije shvatili u zemlji
Srbiji i, samim tim, izgubio deo biračkog tela. Uostalom, opoziciona
Demokratska stranka je mlako, medijski nečujno protestovala čak
i kad se radilo o rušenju spomen-ploče (tačnije: besnom čupanju
postolja sa spomen-pločom) premijeru Zoranu Đinđiću na Trgu Republike
u Beogradu tokom nasilničkog protesta mladih snaga
|
|
|
| narastajućeg srpskog
nacionalizma. U tom kontekstu valja posmatrati sve slabiji uticaj
demokratskih snaga u Srbiji i njihovu malu operativno-političku sposobnost
da utiču na događaje. |
| |
|
