SAD gube rat

Imanuel Volerstin

Izazov američkoj okupaciji Iraka iznenada je postao ozbiljan. Podjednako i mediji i političari, u celom svetu i unutar SAD, po prvi put uzimaju pitanje ozbiljno - mogu li SAD da budu nadmoćne u Iraku? I, isto tako iznenada, diskusija se ne vodi oko pitanja mogu li SAD da uvedu "demokratiju" Iraku, već oko pitanja šta SAD mogu da učine da bi sprečile da se situacija pretvori u fijasko za same SAD - u "drugi Vijetnam", kako se to umeće u frazu.
Nevolje se gomilaju. Nastavljajući sa, do sada, niskim intenzitetom, gerilski rat se u centralnom sunitskom delu zemlje, sa 3-7 poginulih Amerikanaca nedeljno, razbuktava. Pošto su četiri Amerikanca uhvaćena u zasedi, ubijena, osakaćena i razvlačena kroz ulice Faludže, marinci su se odlučili na veliki protivudar. Pokrenut je veliki napadački udar, uključujući napad na jednu džamiju, sa stotinama mrtvih Iračana, pravi pokolj, kažu Iračani, a da američka vojska, do sada, nije uspela da preuzme grad. Preterani američki odgovor uspeo je da izazove neprijateljstvo čak i najbližih podržavaoca SAD. Adnan Pačači, bivši irački ministar inostranih poslova, član iračkog Vladajućeg saveta, i jedan od onih na koje su SAD najviše računale da će podržati njihove napore, proglasio je američki vojni udar na Faludžu za "potpuno neprihvatljiv i nelegalan" nazivajući ga formom "kolektivnog kažnjavanja".
U međuvremenu, SAD su izabrale baš ovaj trenutak da otvoreno izazovu Muktada al-Sadra, mladog radikalnog šiitskog klerika, koji je bio nepopustljivo neprijateljski raspoložen prema američkoj okupaciji. U tom procesu, SAD su dirnule u osinjak i al-Sadrovi ljudi su okupirali sveti grad Nadžaf i neke druge gradove. Za sada, SAD se ne usuđuju da pokušaju da uđu u Nadžaf. Povrh toga, SAD su uspele da stvore vrlo delikatnu situaciju za mnogo moćnijeg i mnogo umerenijeg velikog ajatolaha Ali al-Sistanija, čiji su sledbenici bili privučeni al-Sadrovom borbenošću, posebno pojačanom akcijama SAD. Al-Sistani se ponaša pažljivo, previše pažljivo, za ukus SAD.
A svuda, Šia-Suni raskol počeo je da se topi pod snagom ujedinjujućeg iračkog patriotizma. Čak su i Kurdi počeli tako da govore. I tako, ono što je bila jedino gerilska akcija počinje da biva otpor, što predstavlja stvarnu razliku. Snage otpora ne samo što sada drže brojne gradove već su i presekle put iz Amana u Jordanu do Bagdada, preteći tako da prekinu lanac snabdevanja.
Osim toga, razne grupe su počele da kidnapuju ne-Iračane da bi izvršile značajan pritisak na druge zemlje koje su snabdevale trupe i obezbeđivale podrške druge vrste za račun koalicije. Podrška javnosti u tim drugim zemljama bila je od početka slaba. A vladina podrška već je počela da se topi, čak i pre poslednjeg razbuktavanja sukoba. Sada SAD moraju da troše većinu svoje diplomatske energije da ubede svoje koalicione partnere da ne povlače trupe ili da pošalju zamenu za one koje odlaze. Brod tone baš u trenutku kada SAD imaju potrebu za više a ne za manje trupa.
Naravno, same SAD mogu da pošalju više trupa - mada ne i koliko treba, osim ako ne preinače svoj plan, što bi politički bilo pogubno za Bušovu administraciju. Neki američki političari sada glasno traže još trupa. Ali drugi govore, mada manje glasno, o mogućnosti unilateralnog povlačenja. Buš ne bi ni jedno ni drugo i nada se da će se čitava diskusija ugasiti. Ali, to jedva da je moguće sada kada je Bušovo rukovanje "terorističkom pretnjom", i pre i odmah posle 11. septembra, postalo stvar užarene nacionalne televizovane debate.
Mnoge američke i druge političke vođe govore da žele da UN i/ili NATO igraju veću ulogu u ovim dešavanjima. Ali, iako američko vođstvo ponavlja ovu mantru (a pokazivali su prethodno nepoštovanje za UN i čak za NATO), SAD se kreću vrlo sporo ka dobijanju potrebnih rezolucija. Uopšte nije jasno da li i mogu da ih dobiju. Cena takvih rezolucija je visoka - ustupanje mnogo kontrole u Iraku. A administracija SAD za to još nije spremna. Tako da ona želi ono što je želela od početka - zamašnu pomoć od svih drugih ali isključivo pod američkim uslovima. Nisu samo UN i NATO nespremni da ovo rade. Čak je i imenovani irački Vladajući savet postao nepokoran.
Američki izbori dolaze, a situacija postaje sve gora. A magični datum 30. jun, kada su SAD obećale da će predati suverenitet Iraku, približava se. Izgleda da nema jasnog plana šta da se radi, čak ni sada. SAD se mole (a ja i mislim da se mole) da će, nekako, Lakdar Brahimi upotrebiti svoj šarm i inteligenciju da učini da Iračani (svi Iračani) pristanu na prihvatljive formule. To je hitac u prazno. A čak i da se formule nađu, da li bi nova iračka suverena država imala vojnu snagu da bilo šta kontroliše? Vrlo je teško videti kako. Ali, ako trupe SAD još budu gospodarile posle 1. jula, iračka suverena sila izgledaće svim Iračanima kao nemoćna marioneta, a američki vojni gubici će nastaviti da rastu.
Tako, šta će se dogoditi? Ako bi iko na američkoj strani imao plan, bar od sada, možda bi se situacija stabilizovala. Ali, i Čejni i Ramsfeld i Bremer i general Abizaid izgledaju kao zbunjene vođe koje lutaju po magli. Što se tiče demokrata u SAD, oni ne mogu da se slože da li da kritikuju Bušovu administraciju zato što je započela rat ili zato što nije pobedila u ratu. U svakom slučaju, najbolje što Keri može da uradi je da prebaci celo zamešateljstvo na pleća UN (a možda i NATO-a) - ukratko, doista ista mantra.
Ima jedna stara mudra pouka da kada se nađeš u dubokoj jami, prvo moraš da prestaneš da kopaš. Da bi prestali da kopaju ljudi bi, međutim, morali da priznaju da su pogrešili što su se u jami pre svega našli - ako ne moralno pogrešili onda, barem, politički pogrešili. Iskreno, ne vidim da je u Vašingtonu iko za to spreman. Tako da je lako predvideti da će SAD nastaviti da kopaju još dublje.
Može doći dan, i pre nego što to SAD misle, kada će odlučiti da se povuku iz Iraka. Vredi se setiti da su SAD kada su napuštale Sajgon, 1973, bile suočene sa ujedinjenim neprijateljem, sa neprobojnom kontrolom svoje strane. Vijetkong je naredio svojim vojnicima da ne pucaju ni na jedan američki ranjivi helikopter koji napušta Vijetnam. Vijetkong je bio spreman da momentalno uspostavi red u Vijetnamu. U Iraku nema Vijetkonga. Iračani bi lako mogli da pucaju u helikoptere koji napuštaju njihovu zemlju.
Niko se doista nije spremio u SAD za post-Irak period. U predstojećem unutrašnjem američkom ratu uzajamnih okrivljavanja nema sumnje da niko, ni na kojoj strani, neće imati dobru reč za Džordža V. Buša.

Komentar br. 135, 15. april 2004, Prevela Borka Đurić