Srpsko proleće

Zašto su stanovnici Srbije mnoga tužna proleća dočekivali i ispraćali birajući ili se saglašavajući da ih na najodgovornijim mestima predstavljaju neintegrisane, slavoljubive, vlastoljubive, mentalno defektne i moralno insuficijentne ličnosti

Dragica Stanojlović

Pre više godina neki očajnik je u Beogradu zapisao grafit: "Proleće je a ja živim u Srbiji". Opet je proleće i opet je mnogo očajnika u Srbiji. Samo, ovi današnji više ne traže uzroke svojim patnjama, niti očekuju da će ih se rešiti. Kao i onda i danas su aktivni oni kojima je u duši najgušći mrak, misleći da najjasnije vide uzroke sopstvenih ali i tuđih teskoba i teškoća. Oni najčešće malo znaju, površno i haotično misle, iskustvo ne koriste, i sebe vide kao žrtve nekih tajanstvenih mračnih spoljašnjih sila. Nikada ne gledaju u sebe, a oko sebe uvek vide neprijatelje.
I ovo mračno proleće stanovnicima Srbije kreirali su njihovi čelnici koji nemaju minimum digniteta ni integriteta za društvene pozicije koje zauzimaju. Nespremni da sagledaju ozbiljnost i kompleksnost funkcija koje su preuzimali čine, kao i njihovi prethodnici, za koje se verovalo da su zauvek otišli, tragične greške koje će Srbiju nesagledivo dugo zadržati u civilizacijskom zapećku.
Ove ordinarne činjenice, koje su poznate svim građanima koji su shvatili značenje beogradskog grafita, sa sobom vuku teško objašnjivo, sociološki zanimljivo i mučno pitanje: "Zašto su stanovnici Srbije mnoga tužna proleća dočekivali i ispraćali birajući ili se saglašavajući da ih na najodgovornijim mestima predstavljaju neintegrisane, slavoljubive, vlastoljubive, mentalno defektne i moralno insuficijentne ličnosti?"
Odgovor na ovakvo pitanje ne može da bude egzaktan, ali bi deo mogao da bude pronađen u analizi socijalnog učenja koje se vekovima odvijalo obrnutom internalizacijom regulacionih modela i procesa, zbog čega je unutrašnji lični sistem samoregulacije ponašanja ostao nekompletan, i zahtevao neprekidnu spoljašnju kontrolu. Takav intrapsihički odnos je uslovio težnju ka podređivanju autoritetu ideje ili pojedinca. U neprestanom traženju "pravih" vođa i autoriteta građani Srbije su proizvodili i promovisali ličnosti koje su ih unesrećivale i u razvoju usporavale.
Uloga pojedinca u sadašnjem društvenom sistemu Srbije je minorna. Slobodne, odvažne, odgovorne, otvorene i ličnosti željne svakovrsnog napretka brojčano su zanemarljive, strogo sankcionisane, kontrolisane, a, u slučaju da njihov uticaj postane ozbiljniji, i eliminisane. Vladajući establišment je podsticao i podstiče socijalno učenje koje razvija ksenofobiju, paranoično ponašanje, isključivost, netoleranciju i neracionalnost u misaonim tokovima. Pomenutim psihičkim osobinama, stavovima i crtama ličnosti lako se manipuliše zbog čega je u tužnoj i ružnoj istoriji Srbije bilo toliko upotreba i zloupotreba čoveka.
Ovog proleća Srbija sigurno i neometano ide ka učvršćivanju jedinog oblika vlasti koji umeju da kreiraju njeni izabrani narodni predstavnici. Formula je groteskno jasna: vladajući establišment ima želju da po svaku cenu izbriše svaki trag koji su ostavili njegovi prethodnici. Radi toga se udružuje sa najnefunkcionalnijim i najnekvalitetnijim delom društvene zajednice, potirući i neutrališući sećanja na vreme nade i vere da je moguć život tokom kojeg se raste i razvija u komunikacijama s okolinom, u takmičenju u znanju i lepoti, u slavljenju dobra i dobrote s osećanjem ponosa i radosti što je proleće i što je ovo Srbija.
Usvajanjem zakona o pravima optuženih u pritvoru Međunarodnog krivičnog suda u Hagu odaslata je poruka svetu, od zvaničnih institucija Srbije, da se u Hagu ne sudi osumnjičenim pojedincima već čitavom tužnom narodu koji je bolesne igre svojih ondašnjih čelnika platio najvišom cenom. Zakon je simbolična podrška države ubicama, uništiteljima, krvnicima i monstruoznim likovima nedavno prošlog vremena koje je Srbiju trajnije okrenulo u kontra smeru od aktuelnog koji je trasirala savremena ljudska zajednica. Zakon se cinično narugao i ovdašnjim građanima koji su želeli i verovali da su moguća drugačija proleća u drugačijoj Srbiji. Zakonodavci su im poručili da je Evropa u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj virtuelnoj zoni. Kreatori nove države po meri srpskog čoveka za novo srpsko proleće, na čelu sa premijerom čiji je jedini cilj da neutrališe svaki društveni trag koji je ostavio njegov tragično stradali prethodnik, sa ministrom pravde koji je kao sudija spaljivao nepodobne knjige, ministrom policije koji je u mladosti obijao kioske, i ostalim opskurnim i anonimnim likovima, ne ostavljaju ni minimum nade u veselija proleća. Uvod u budućnost predstavljaju akcije pod okriljem mraka. "Čistokrvni" Srbi pale, ruše, ispisuju preteće parole, tuku one koji protestuju protiv haških junaka i otvoreno mrze sve čija im imena ne zvuče dovoljno familijarno, i one koji bi da se približe svetu.
U beogradskom i srpskom proleću dva puta su Srbi ubijali premijera države. Jednom da ga fizički sklone jer je bio suviše svetao za njihov mrak, i drugi put da zatru njegovu viziju drugačijih srpskih proleća i isprljaju snove onima koji su mu verovali.
Svi Srbi trenutno u srpskom proleću rade na promociji kandidata za predsednika Republike. Kao u antičkoj tragediji, jedan deo hora izigrava Evropejce, čija se rola sastoji od uzvikivanja parola kao što su "demokratija", "ljudska prava" i "integracije". Dok usaglašeno uzvikuju svaki se trudi da odgurne onoga do sebe kako bi se njegov glas najjače čuo. Drugi deo hora čine dežurne ili po potrebi angažovane patriote čiji se patriotizam meri količinom mržnje i stepenom destrukcije i primitivizma. Treći, najbrojniji deo hora ćuti, mrzi i pribojava se i "Evropejaca" i "dičnih junaka slavne prošlosti", nesrećan je i ojađen, ne oseća, ne misli, samo diše i gleda. I vidi kako se u centru amfiteatra približava lik predsedničkog kandidata, kao usud ili zla kob. On poseduje sve one kvalitete koji će Srbiju zadugo odvojiti od ostatka sveta. On je junak jer ne priznaje evropska pravila. On je dostojanstven jer neće ni sa kim da pravi kompromise. Njemu niko iz neprijateljskog i omraženog sveta neće dolaziti niti će ga u posete pozivati. On je neobrazovan kao i većina koja će ga birati, on nije "peder" jer može svakog da opsuje i uvredi, i ima rešenja za sve probleme napaćene srpske duše. Nije mnogo da se za takvog predsednika plati, da mu se bez dileme uruči novčani iznos u trostrukoj vrednosti Nobelove nagrade, jer sa takvim predsednikom Srbija će ostati tu gde jeste, sama, zatvorena, urušena, prljava, tužna i mračna, da do mile volje mrzi, razara, uništava i ponižava sve svoje, sve u svom malom mraku, u svom samrtnom proleću.