|
Godina XVI (2004)
|
16-31. mart 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Prevod
|
|
|
|||||||||||||||
|
Umnožavanje diplomatije: igrokaz nacionalnih igara Imanuel Volerstin Poslednjih meseci naslovne strane novina bile su pune nuklearne diplomatije. Teško je čitati ih i ostati miran. Libija se zauvek odrekla pravljenja nuklearnih bombi. Pakistanski nuklearni heroj Abdel Kadir Kan priznao je da je on (i samo on u celom Pakistanu) prodavao nuklearne tajne na svetskom crnom tržištu ravno dvadeset godina. General Mušaraf kaže da on i pakistanska armija, naravno, nisu o tome ništa znali. Iranska vlada kaže da nije ni najmanje zainteresovana za pravljenje nuklearnog oružja, nikada nije bila i nikada neće biti. Severnokorejci nedavno ništa novo nisu rekli, ali, kako smo poslednji put čuli od njih, tvrdili su da su već nuklearna sila. Predsednik Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) Mohamed el-Baradej kaže da je zapanjen otkrivanjem detalja o velikoj međunarodnoj krijumčarskoj areni nuklearnog snabdevanja. CIA kaže da sluša o svakakvim mogućim vrstama novih pojava o kojima nikada pre nije čula. A Malezija kaže da se plaši da će otkriti da neki njeni građani ili posetioci možda igraju poneku ulogu u ovoj svetskoj krijumčarskoj operaciji.Iskreno, ja skoro ništa od ovoga ne verujem. Svako zna sve, ili skoro sve, i to već dugo. Većina zemalja, kroz zube, laže. Ovo je igra diplomatskog umnožavanja. U realnom životu Severna Koreja i Iran su, bez sumnje, u radu na razvoju nukleranog oružja. Verovatno i druge zemlje. Pakistanci, svakako, imaju interes da ovo podrže. Da bi se osigurala, američka vlada, rado se nadajući da neće biti daljeg umnožavanja kod drugih, neobuzdano poboljšava vlastiti nuklearni program. A svetske tajne obaveštajne službe (verovatno, takođe i IAEA) znaju, više ili manje, šta se događalo i to znaju već desetinama godina. Štaviše, ima mnogo ljudi na Zapadu i u ostalom svetu koji prave mnogo para snabdevajući ovu trgovinu i ulažu ogroman napor da zarade još. SAD takođe znaju da je njihova snaga da zaustave ovo umnožavanje ograničenija nego što bi želele. Izrael je, naravno, bio nepriznata nuklearna sila više od trideset godina i spreman je da uradi sve što može da spreči druge da steknu ova oružja, posebno neprijatelje u svom regionu, kao što je Iran. Ali i Izrael, takođe, može samo koliko može. Bombardovanje iranskih postrojenja bilo bi za Izrael veoma opasno, mada bi Izraelci, kao poslednji istinski vernici realpolitike mogli da odluče da to učine. Bez previše nijansiranja, brojni režimi znaju da njihova sposobnost preživljavanja zavisi od toga da li imaju verodostojne pretnje, posebno ako ih imaju njihovi susedi. Uzmimo Iran. Zamislite da vi upravljate tom zemljom. Okruženi ste silama, mnoge od njih teško da su prijateljske, koje imaju nuklearno oružje: Indija, Pakistan, Kina, Rusija, Izrael, a sada i SAD (sa trupama na granicama, istočnim i zapadnim). Bili biste ludi ako ne razvijate nuklearno oružje. I, kakav god da je režim u Iranu, tamo nisu ludi. Uzmimo Severnu Koreju. Da li biste vi, da ste severnokorejske vlasti, verovali da SAD neće, jednog dana, preduzeti vojnu akciju? Posle svega, samo je "brzopotezno" manevrisanje Džimija Kartera poništilo odluku predsednika Klintona da upravo to uradi. A ova "slabost" Klintona jedna je od zamerki koje mu pomoćnici Dž. Buša neprekidno upućuju. I tako, ako je slučaj ovakav, zašto svako igra ove igre javnih odnosa? Zato što one služe svrsi. Sve je to stvar neprekidnog pritiska - da se ubrza ili uspori proces. A ponekad pritisci, donekle, i uspevaju. Ali javni jezik igrača igara nikada nije jednak privatnom. Uzmimo Pakistan. Bušov režim je snažno pritisnuo Mušarafa na nekoliko frontova - da izloži Kana, da dozvoli FBI da njuška na severozapadu Pakistana tražeći Osamu bin Ladena, da ne podržava ustanak Talibana i,
Postoji li rešenje o kojem bi se moglo pregovarati? Činjenica je da se Indija i Pakistan stvarno osećaju različito u vezi sa situacijom. Indija bi volela da prihvati de facto podelu kao trajnu, mada to ne kaže javno. Pakistan stvarno želi da ponovo zatraži indijsko parče ili, barem, mnogo Pakistanaca to želi. I, tako, koji bi to kompromis mogao biti? Indija ne bi ustupila ni milimetar. Mir podrazumeva da Pakistan prihvati granice kao trajne. Mušaraf bi, možda, lično, bio spreman da ovo uradi, ako bi se našla neka formula za spašavanje obraza. Ostatak sveta bi verovatno aplaudirao. Ali, ako bi ovo učinio dok sramoti Kana i dopušta FBI agentima da vršljaju Pakistanom, teško da to ne bi bilo previše i da ne bi preživeo. A Indija i ne želi da on preživi, iako joj je sada on najveća nada da će se granični upadi okončati. Da li sada Indija vrši pritisak na SAD da popusti sa drugim pritiscima na Mušarafa, da bi se on dogovorio o Kašmiru? I da li će SAD to učiniti s obzirom na vlastite prioritete, koji ne uključuju smirivanje svađe oko Kašmira? Vratimo se ponovo za pedeset godina kada arhive budu otvorene. U međuvremenu, ne očekujte da će biti nekog naročitog usporavanja u nuklearnom umnožavanju.
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
|
Republika
|
