Požar u Hilandaru i obijanje trafika

Vest da je požar u Hilandaru uništio mnogo od naše dragocene baštine izazvala je zaista zabrinutost. Ništa manja ta zabrinutost nije ni u Evropi jer je požar ugrozio dragoceni biser evropske kulture i civilizacije. Novi ministar policije D. Jočić se upravo tada oglasio neshvatljivom izjavom - "U danu kada Hilandar gori, neko još pita da li sam učestvovao u krađi cigareta". I zaista, požar u slavnoj kulturnoj riznici i neka, nekada obijena trafika nemaju nikakve veze - šta sve ljudima ne padne na pamet da pitaju. Hilandar ne spada u ministrov resor, no sa trafikama stvari stoje drugačije - i o tome se mora voditi računa.
O, tempora! O, mores!

Čujte i počujte

Nema sumnje da je u vremenu previranja u našem društvu došlo i do nekih početnih koraka u pogledu reforme naše vojske. Poznato je da je, dok se ne izvrši reforma našeg političkog, ekonomskog i sistema vrednosti u društvu, teško postići neke značajne pomake u vojsci, policiji, zdravstvu i prosveti. Povod pisanja ovog članka je društveni status gorenavedenih delatnosti u državi, jer sâm sistem, pravni, ekonomski, politički, moralni, ne može funkcionisati bez pravog socijalno-materijalnog statusa oficira, policajaca, lekara, sudija i prosvetnih radnika. U malim mestima na jugu Srbije sve je degradirano. Žalosno je da se mnogi sete našeg siromaštva i bede samo kada su izbori. Mnoge radničke porodice i dalje gladuju. Fabrike su na smutljiv način prvo opljačkane, pa rasprodane u bescenje, zajedno sa radnicima. Sindikata gotovo i da nema u nekim tekstilnim fabrikama. Te moćne aždaje su vlasnici i života radnika. U nemoći, došlo je i do tuče između radnika i obezbeđenja "Reteksa" u Vlasotincu.
U nekim opštinama prosečne plate radnika su tri hiljade dinara, a od toga treba platiti struju, vodu, hranu, odeću i obuću deci i školovati decu. Država preko svojih ministarstava nije obezbedila socijalnu i pravnu zaštitu radnika nemoćnih i na smrt preplašenih za egzistenciju i zbog mogućnosti da ostanu bez posla. Iz tih siromašnih slojeva društva regrutuju se kadrovi za vojsku i policiju sa juga Srbije. Naravno da mnoga deca u završnim godinama elitnih fakulteta, zbog siromaštva roditelja, odlaze u vojsku kao stipendisti, gde ih čeka život bez stana i ikakvih normalnih uslova za zasnivanje porodice, dok oni koji su "patriote" i "rodoljupci" često školuju decu u inostranstvu i ne znaju šta će sa bogatstvom koje su stekli na nepošten način. Mnogi roditelji čija deca služe vojsku u Leskovcu, Vranju i Nišu žale se da njihova deca nemaju šta da jedu u vojsci, a i da žive bez parnog grejanja, sami seku sekirom drva i greju se na bubnjari. A za nas koji smo služili vojsku u Titovoj Jugoslaviji bilo je i parnog grejanja i hrane u izobilju. Dosta je lažnog prikazivanja života u vojsci na televizijama, neka kamere i novinarska pera malo zavire u spavaone, kuhinje i da se čuje mišljenje oficira koji su bez stana. Naravno da se očekuje od nove vlasti da rešava sve probleme navedene u ovom članku.