|
Industrijalci?
Da li Udruženje industrijalaca i preduzetnika
u svom sastavu uopšte ima industrijalaca i imaju li oni bilo kakvu produkciju
industrijskog tipa
Krajem devededesetih godina, usled potpune izolacije međunarodne
zajednice, režim Slobodana Miloševića, tačnije njegovi mediji (RTS u prvom
redu), smislio je u nedostatku vesti iz oblasti tzv. međunarodnih odnosa
čitave blokove vesti koje su fingirale tu komunikaciju. Vesti "svet
i mi" u udarnim informativnim TV emisijama pokrivane su slikom i
tekstom sa "otvaranja" internet prezentacija, tzv. web sajtova,
raznih ministarstava, preduzeća, kompanija i slično. Tako su TV gledaoci
u Srbiji svako veče gledali kako se, na primer, Luka Beograd, "Zastava",
ŽTP, razna ministarstva, organizacije itd., uz prisustvo važnih zvanica
i službenika Ministarstva informisanja, uključuje u međunarodnu razmenu
ponude i potražnje, i slušali tople i nadahnute govore o tome kako će
to (internet prezentacija) svakako "pomoći bržem uključenju naše
privrede u svetske tokove i omogućiti lakše kontakte sa inostranim partnerima
i investitorima" ili tome nešto slično. Naravno, i sada i onda, internet
prezentacija je nešto sasvim jednostavno, kao objavljivanje malog oglasa
u tiražnim novinama, ali ova internet Potemkinova sela, koja su trebala
da stvore utisak značajnog međunarodnog aktivizma izolovanog režima i
simuliraju aktivizam propale i opljačkane privrede, kao da se ovih dana
ponavljaju u medijskoj obradi aktivnosti organizacije pod imenom Udruženje
industrijalaca i preduzetnika Srbije. Vesti, i to vrlo opširne, o aktivnostima
ovog udruženja pretežno se objavljuju na TV BK čiji je vlasnik porodica
Karić, a i sama braća Karić, Bogoljub i Sreten, nesumnjivi su lideri tog
Udruženja, njegovi pokretači i najistaknutiji, pretpostavljamo, članovi,
tj. industrijalci. Sam naziv udruženja ukazuje na moguću vrlo ozbiljnu
organizaciju imajući u vidu da su industrija i industrijalci ključni deo
tehnoloških revolucija novovekovlja, a i same kulture i civilizacije savremenog
kapitalizma. Međutim, informacije o aktivnostima Udruženja industrijalaca
i preduzetnika ne odnose se na otvaranje industrijskih pogona, vesti iz
sfere rada industrije, transfere savremene tehnologije, na primer, ili
promocije novih proizvodnih programa i roba, dijalog industrijalaca i
radnika, i tome slično, već pre svega na informacije da je Udruženje,
odnosno gospodin Karić primio nekog, pa da je potom Udruženje potpisalo
nov ugovor, predugovor, memorandum, pismo o namerama, razgovaralo, postiglo
obostranu saglasnost, namerava da stupi u kontakt itd. sa nekom regionalnom
privrednom organizacijom, značajnim privrednikom iz sveta, vlasnikom nečega,
profesorom nečega, savetnikom, bivšim konsultantom itd. i tome slično.
Nijedne vesti o tome da je bilo šta iz tog Udruženja realizovano, izgrađeno,
da je osvojen novi patent ili tehnologija, da nešto radi kao industrija
ili kao neki njen deo.
Između loše prošlosti i političke moći
Uostalom, postavlja se pitanje da li Udruženje industrijalaca
i preduzetnika u svom sastavu uopšte ima industrijalaca i imaju li oni bilo
kakvu produkciju industrijskog tipa? Što se tiče samog lidera, koliko je
u javnosti poznato, BK grupa, kako se zove kompanija braće Karić, nema nikakve
proizvodne aktivnosti, odnosno nema nikakvu industriju, makar ne u Srbiji.
BK grupa se u Srbiji bavi uslugama. Naravno, poseduje i određene medije,
štampane, radijske i elektronske. Eventualno se to može nazvati lokalnom
medijskom industrijom, ali i to je teško jer BK TV proizvodi minimalnu količinu
programa, a većinu "produkcije" reemituje, tj. kupuje programe
od drugih proizvođača, kao i ostale televizije. Jednom rečju, lideri Udruženja
industrijalaca i preduzetnika nisu industrijalci po definiciji ali su nesumnjivo
bogati kao i, pretpostavljamo, drugi članovi Udruženja i nisu se obogatili
na proizvodnji roba i industrijskoj proizvodnji mašina, elektronike, automobila,
tekstilnoj, hemijskoj, poljoprivrednoj, brodograđevinskoj, kožarskoj, sanitetskoj,
drvnoj industriji itd. već na pružanju usluga i trgovini. Naravno, i pružanje
usluga je deo nacionalne privrede, i to vrlo važan, ali već svi znaju da
je pružanje finansijskih usluga u vreme Miloševićevog režima (inflacija
i otkup deviza kao pljačka) i monopoli na usluge, na primer u telefonskom
saobraćaju, kada ne platite koncesije na korišćenje javnog dobra (frekvencije)
kao nacionalnog resursa, moglo dovesti pojedince do velikog bogatstva, ali
to nema nikakve veze sa industrijom niti sa industrijalcima.
Svaka nacionalna zajednica i njena privreda morala bi da podržava takve
ljude, industrijalce kao što su bili Edison, Anjeli, Moris, Man, Daso, Vajfert,
a danas su Bil Gejts, Filip Najt itd., koji su stvarali tehnologije, primenjivali
znanje, gradili industrije, tehnički progres i kulturu, proizvode koji su
unapredili modernu civilizaciju, zapošljavali i obučavali hiljade radnika
i stvarali nacionalno bogatstvo. Nažalost, to nije slučaj sa Karićem i Udruženjem
industrijalaca. Verovatno u tom Udruženju postoje i proizvođači nečega,
ali sam g. Karić ne podseća na industrijalca jednostavno zato jer nikada
braća to nisu ni bila (osim možda kada su imali manufakturu na Kosovu i
kada su stvarno nešto proizvodili, svejedno šta: burgije, ašove, lopate),
niti poseduju način razmišljanja proizvođača. Oni pre podsećaju na političare
populiste, njihova je retorika demagoško-patriotska, kultura i mentalni
sklop novobogataški, ratno-profiterski a ne proizvođački. Njihovi nastupi,
press konferencije i kongresi pre podsećaju na paradu iza koje stoji želja
i ambicija za političkom moći i pokušaji okupljanja i demonstriranja snage
da se spreči javno preispitivanje porekla njihovog kapitala. Potkupljivanje
"države", finansiranjem pojedinih političkih stranaka i kadrova,
svako za sebe je fragmentarno, nesigurno i ne otklanja strah od eksproprijacije
i eventualnog socijalnog gneva. Jer da je drugačije, da ne postoji loša
savest i prljav novac, prvo što bi industrijalci tražili od političara bilo
bi pravna sigurnost za sve građane Srbije, pa i za njih.
| Ali, pravna država izvan njihove kontrole morala bi
da se pozabavi decenijskom pljačkom i njihovim bogatstvom i kapitalom
da bi uopšte mogla da se konstituiše kao pravna.
Upravo zbog toga njihov kongres, sastav Udruženja (većinom Miloševićevi
direktori koji su se obogatili upravo preko sunovrata nacionalne industrije),
teritorijalno organizovanje, otvaranje raznih instituta, univerziteta,
analitički timovi (bez ijedne javno publikovane analize) i za svaki
slučaj finansiranje |
|
 |
političkih stranaka, samo simuliraju nešto što je tehnokratsko
i ima potencijal bilo kakve industrijsko-tehnološke kulture i načina razmišljanja,
podseća na organizovanje institucije zaštite, strukturiranje pozicija moći
i kupovinu i kontrolu javnog mnenja i vremena s devizom "a posle ćemo
da vidimo". Uostalom, pošto smo gledali TV serije potpisivanja raznih
dogovora i memoranduma o namerama između industrijalaca i njihovih potencijalnih
partnera, iz čega se nije izrodila nijedna fabrika ni proizvodnja, a priča
se potrošila, plasirana je nova ideja i "program" koji industrijalce
drži aktivnim i značajnim, pod tabloidnim nazivom "Karićeva milijarda".
Reket ili ekstraprofit
Naime, vlasnik BK grupe predlaže novoj vladi da najbogatiji
Srbi skupe milijardu dolara za tzv. Razvojni fond i to tako što bi 500 preduzeća
izdvojilo po dva miliona dolara za narečeni Fond, što "bi omogućilo
otvaranje 100 000 manjih porodičnih firmi i omogućilo oko 200 000 novih
radnih mesta". Da li je taj novac pozajmica najbogatijih državi, nepovratan
ulog, plaća li se na njega kamata dok se ulaže itd., nije rečeno. U svakom
slučaju, podseća na Zajam za preporod Srbije i slične javne finansijske
radove
| Miloševićevih polit-tehnologa.
Stručnjaci su odmah izrekli stav da sumnjaju u realizaciju te ideje
jer su investitori podozrivi prema investiranju u
pravno nesigurnu državu, a neki (Nebojša
Medojević) ovu vrstu "Karićeve varijante" "srpskog
new-dila" smatra opasnom jer nije pristalica toga da se vlasnici
krupnog kapitala bave razvojnom strategijom, da bi samog sebe odmah
demantovao u tekstu, objavljenom u NIN-u,
posvećenom industrijalcima (separat Blagoslov
srpskim domaćinima) pod naslovom "Ovakvoj
državi nisu potrebni staratelji". Videći valjda u toj ulozi (staratelja)
Kariće i industrijalce. Neki su "projekat" protumačili kao
predlog za državni reket, a neki kao novi oblik naplate ekstraprofita
kroz |
|
 |
koji bi ratni profiteri otkupili lošu prošlost i konačno
bili amnestirani. Uostalom, ekonomisti podsećaju na slučaj novca od prodaje
Telekoma, koji je potrošen i proćerdan, ali ne u razvoj, i da je (opet)
najbitnije stvoriti uslove i pravni okvir za industriju, kapital i razvoj.
Ali, industrijalci to ne predlažu. Potpuno suprotno, suludo i paradoksalno
ne žele čak ni da rade sa svojim novcem nego žele da ga daju novoj vladi.
Uostalom, ako je novac najbitniji, a, između ostalog, jeste bitan ali ne
najbitniji (program, znanje i pravna država su bitniji), ako im je stalo
do prosperiteta nacije, zašto odmah ne otvore neki industrijski objekat
ako ga već imaju za Razvojni fond, kako to misli g. Karić. Možda nemaju
ideju kakvu bi fabriku otvorili? Ne znaju da rade s industrijom, proizvodnjom,
modernim tehnologijama. Navikli su na usluge, brzu trgovinu, monopole. Ali
verovatno nemaju pravnu sigurnost. Pa zašto je ne traže kada svi stručnjaci
to predlažu? Odmah. Na prvom mestu.
I tu se način razmišljanja i mentalni sklop lidera Udruženja industrijalaca
susreće sa onim web Potemkinovim selima o Miloševićevoj međunarodnoj saradnji
krajem 90-ih i špekulantskoj prezentaciji te saradnje u medijima, a pre
toga u "projektima": švedskom standardu, brzim prugama, Zajmu
za preporod Srbije itd., dok je pljačka napredovala punim tempom. Ne košta
ništa a može da koristi jer industrija je ionako ozbiljna i složena delatnost
a i traži pravnu sigurnost i ozbiljnu državu.
|
