Zvezde repatice

Teško je umetnički izvajati bistu ili naslikati portre čoveka. Lako je "izmolovati" starove: oni su veštački, pa time i kičerski i kratko traju

Za njih niko ne zna. Dejan, Ljiljana, Igor, Darko ili: mlađani elektroinženjer, magistar farmacije, molekularni fizičar, matematičar, svi danas već duboko uronili u nauku u nekom stranom svetu, ne spominju se ni u novinama, ni na radiju, o televiziji da i ne govorimo. Oni su kod nas anonimci. Van naših granica nisu, još manje će to biti. U njima je neko nama vrlo dalek prepoznao talenat. Sposobnost za naučnu viziju.

Skriveno blago

Sasvim određeno: Dejan Đonin, dimplomirani i magistrirani beogradski inženjer elektronike položio je na jednom čuvenom kanadskom univerzitetu doktorat, i to za dve i po godine, iako je dobio stipendiju za sedmogodišnji rad na njemu. I naravno, ostao je tamo, iako je ovde imao stipendiju koja donatorima nije bila motiv da ga bar pozovu da se vrati. Nisi nam potreban, samo što nisu rekli.
Ljiljana Dakić, magistar farmacije, poslala je svoj diplomski i još neki stručni rad jednom naučnom institutu u Engleskoj i odmah, na neviđeno, dobila poziv i trogodišnju stipendiju da kod njih doktorira. Poznata firma u kojoj je ovde radila usvojila je njen otkaz i to "bez prava povratka" (s dodatkom "ne uzimaj nikad više naše ime u usta", kako joj je usmeno dato na znanje). Sve to na njenu veliku žalost: ona voli svoju zemlju, svoj grad, svoje roditelje, prijatelje, ali želja za naučnim radom je prevagnula makar i po cenu teško prihvaćenog oduzetog prava na željeni povratak i nasilnog izbacivanja iz svojih korena.
Igor Vragović, naš stipendist, doktorirao je iz nuklearne fizike u Nemačkoj, u koju se zaputio na osnovu dogovora putem Interneta, bez znanja ijedne nemačke reči. Posle položenog doktorata (čas posla, naučio jezik) pozvan je na dalje naučne studije - i u Alikante i u London. Opredelio se za toplu Španiju, i to bez ikakve griže savesti: niko ga nije zvao da se vrati u domovinu i u njoj primeni svoje znanje.
Darko Marinov je, kao matematički talenat, diplomirao u Beogradu, na Elektrotehničkom fakultetu. Pošto mu ovde, u ime četvorogodišnje stipendije, niko nije nudio bilo kakvu perspektivu, otišao je na jedan od univerziteta na istočnoj obali SAD i već objavio nekoliko zapaženih stručnih radova.
I tako dalje, sličnih primera je na pretek, to se neretko dešava, zar ne...

Njih svi znaju

Međutim, dešava se i nešto drugo u ovoj našoj zemlji na brdovitom Balkanu kako je to, vrlo davno, pesnički nadahnuto napisala Desanka Maksimović. Naravno, i na sreću, ne podsećaju ta dešavanja na pesnikinjino sveto oplakivanje, mada bar prvi deo naše priče izaziva tugu, pa i poneku suzu. A drugi deo koji sledi podstaći će pomalo sa čuđenjem, da ne kažem zaprepašćenjem prožet, no ipak neobavezan smeh, u stilu... tako je to, pa neka je, baš me briga.
Elem, zapenušio radio-spiker izgovarajući, pet puta zaredom i bez daha, jedno ime i prezime, svejedno koje. Uostalom, možda i ne samo jedno, mnogo je takvih koja to "zaslužuju". Zatim spominje ime nekog "čuvenog", mada još ne i antologijskog "dela". A u "delu" zastupljeni taj i taj, ovaj i onaj... sve sami poznati i slavni, koji bi privukli pažnju i mimo onog bez daha izgovorenog imena. Ali, poznati i slavni su tu isključivo zbog tog imena već pretvorenog u zvezdu, makar i onu manje sjajnu, repaticu.
Čuvena, jedinstvena i neponovljiva mlada... advokatica, lekarka ili političarka, tek diplomirala i udata za jednu odistinsku veličinu koja je odavno "in", rekla je ovo, misli ono, pojaviće se ovde ili onde. Valja je slušati, jer "ima šta da kaže", jer je već zakoračila na put ka "veličini" koja joj prirodom stvari apsolutno pripada i zato će se ubuduće redovno pojavljivati sa svojim mišljenjem o svemu što je važno, u tom i tom mediju, pisanom, slušanom, elektronskom, nije važno. (Njena koleginica koja je u Londonu odbranila doktorat iz iste struke neće se pojavljivati, jer... ko je pa ona, čiji pulen, čija sestra, žena, ćerka, unuka.)
Dve-tri hiljade evra, možda i više, uz to stan i luksuzna kola na poklon - nekome ko je, poput velikog sportiste, promenio tim. Može se to onome ko plaća, može se i onome ko prima. I o jednom i o drugom se zna, posao i jednog i drugog je podignut na nedostižan pijedestal, a zašto - nema objašnjenja.
Da se na kraju vratimo nagoveštenom gorkom smehu i onome - baš me briga. Zar da nas zaista ne bude briga? Zar da olako prihvatimo neizbežnu istinu da u siromašnoj sredini kakva je naša nema (za sada) uslova za razvitak nauke, pa je mladim talentima mnogo bolje da ostvaruju svoje vizije tamo gde je to moguće? I da ostanemo potpuno ravnodušni prema tim vizijama koje će možda unaprediti svetsku nauku, da ih, na svoju ogromnu sramotu, uopšte ne spominjemo a kamoli "dižemo u zvezde"? Očigledno, starovi se prave po potrebi, svejedno od kakvog materijala. Za dobar materijal nismo zainteresovani. Možda je pretežak. Lakše je raditi s lakim materijalom.