Nova srpska vlada i saradnja sa sudom u Hagu

Oglušavanje o zločine

U ekspozeu srpskog premijera Vojislava Koštunice u parlamentu, prilikom predstavljanja programskih ciljeva nove vlade, saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu zauzima minorno mesto i sasvim je u skladu sa davnašnjim opredeljenjima novog premijera da mu je "Hag deveta rupa na svirali", te da mu se od njega "sve prevrće u stomaku". O ovom, inače ključnom, problemu sa kojim se zemlja suočava i bez čijeg rešavanja nema ulaska u evroatlantske integracije, Koštunica je rekao samo ovo: "Srbija mora da reši pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i Vlada će učiniti sve da ta saradnja konačno postane dvosmerna. U tom smislu nastojaćemo da obezbedimo sve pravne, materijalne i kadrovske pretpostavke da se ostvari i ubrza suđenje svim optuženim za ratne zločine pred domaćim sudovima, da se od Tribunala dobiju na korišćenje određena dokazna sredstva protiv naših državljana, kao i da se našim državljanima optuženim od Tribunala pruži adekvatna pomoć u njihovoj odbrani. Takođe, nastojaćemo da sklopimo ugovor sa UN kojim bi se omogućilo da se kazne zatvora izrečene od sudskog veća Tribunala u Hagu služe u našoj zemlji". Sutradan, Dragan Maršićanin u izjavi za RTS ponavlja reči svog šefa, a na pitanje novinara da li bi vlada izručila optuženu četvoricu generala (Lukića, Đorđevića, Pavkovića i Lazarevića) ukoliko to bude uslov međunarodne zajednice za nastavak finansijske pomoći Srbiji, odgovorio je odrečno: "Nećemo izručiti naše generale jer ne priznajemo tzv. komandnu odgovornost".1
Dan-dva docnije, iz Brisela je stigla nedvosmislena poruka novim vlastima: potpuna saradnja sa Haškim sudom, pod kojom se podrazumeva i izručenje svih optuženih za ratne zločine koji se nalaze na teritoriji Srbije, pre svih Ratka Mladića, ključni je uslov za ulazak SCG u Partnerstvo za mir, ali i za priključenje evropskoj porodici naroda.
Saradnja sa Haškim tribunalom, dakle, nije nešto o čemu pojedinci, pa makar to bio i predsednik vlade, mogu da odlučuju kako im se prohte, već ona predstavlja međunarodnu obavezu naše zemlje, ali i obavezu poštovanja njenog unutrašnjeg pravnog poretka s obzirom da od 11. aprila 2002. godine postoji Zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ, koji detaljno reguliše ovu materiju. Iako je prvobitno član 39 u stavu 2 dozvoljavao mogućnost da će "jugoslovenskim državljanima protiv kojih međunarodni krivični tribunal ili jugoslovenski tužilac podigne optužnicu za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, posle stupanja na snagu ovog zakona, suditi jugoslovenski sudovi", on je, pod pritiskom međunarodne javnosti, odlukom parlamenta nekoliko meseci kasnije, u celosti brisan. Međunarodni sud, istina, može, ukoliko to smatra celishodnim, dopustiti da se neki slučajevi procesuiraju pred domaćim sudovima. Ali, o tome odlučuje taj sud, a ne Vlada Srbije ili Savet ministara državne zajednice.
Zagovaranje ideje da se optuženi ne isporučuju već da im sude domaći sudovi jeste svesno kršenje preuzetih međunarodnih obaveza kao i navedenog domaćeg zakona o saradnji sa Haškim sudom, svojevrsno otežavanje međunarodnog položaja naše zemlje, ali još više oglušavanje o zločine. Od završetka građanskog rata 1995. godine u Srbiji je završen samo jedan proces optuženim za ratne zločine (1996), drugi je u toku (Cvjetan, Demirović), dok bijelopoljski proces sa svim njegovim slabostima ide na dušu crnogorskom pravosuđu. Mnogi počinjeni zločini još nisu sankcionisani. Pominjemo samo leševe albanskih civila iz hladnjača izvučenih iz Dunava, sa poligona bivše VJ, ubistva i otmice Bošnjaka iz Srbije i Crne Gore za koje je kažnjen samo jedan jedini čovek dok se glavni izvršioci i inspiratori tog zločina (npr. Milan Lukić iz Višegrada) nesmetano kreću ulicama upravo srbijanskih gradova. Kad tome dodamo traljavo vođene procese ubicama Zorana Đinđića, Ivana Stambolića i četvorici članova SPO sa Ibarske magistrale, onda se pitamo o kakvoj to mogućnosti domaćeg procesuiranja ratnih zločinaca uopšte može biti govora? Nekonsolidovana pravna država ne samo da ne bi mogla valjano suditi optuženima nego ne bi mogla da osigura bezbednost svim akterima takvih procesa. Setimo se divljanja pristalica Saše Cvjetana oko suda u Prokuplju (zbog čega je suđenje premešteno u Beograd) ili višednevnog i vrlo agresivnog blokiranja kuće Slobodana Miloševića od strane njegovih pristalica u cilju onemogućavanja njegovog hapšenja. Da li iko ozbiljan može i da zamisli da se npr. Ratku Mladiću sudi u Beogradu? Ko bi sprečio sukobe nacionalista sa drugim građanima? Do kakvih bi posledica po unutrašnju bezbednost zemlje to dovelo?
Ne, najviši predstavnici nove vlasti o tome ne razmišljaju. Oni daju populističke izjave u stilu da ljudima treba pričati ono što vole da čuju.
A o posledicama, i to onim dugoročnim, uopšte se ne razmišlja. Baš kao nekada, u doba koje želimo da što pre izbrišemo iz sećanja.

1 To što neko ne "priznaje" komandnu odgovornost kao krivično delo, ne znači da ono ne postoji. Međunarodno pravo ga poznaje. Po komandnoj odgovornosti je suđeno većini nacističkih lidera na procesu za ratne zločine pred Međunarodnim tribunalom u Nirnbergu 1946. godine. U Beogradu je po toj istoj komandnoj odgovornosti suđeno nemačkom generalu Aleksanderu fon Leru, čija bi krivica, po Maršićaninu i Koštunici, bila nepoznata: ta on je "samo" komandovao operacijom "Odmazda", odnosno šestoaprilskim vazdušnim udarom na Beograd kojom prilikom je stradalo oko 2000 civila!