Proleće razočarenja

Bojan al Pinto-Brkić

Nije Srbija kriva. Nekim nacijama okolnosti idu naruku, neke godinama i vekovima teže jednom cilju, neke to nadoknađuju ozbiljnim ulaganjima, a mi, eto, baš ništa. Dvesta godina nečega što se pogrešno naziva moderna državnost protraćeno je, izmaklo, isparilo u vidu lastinog repa, profućkano i sve u tom smislu. Kad predstavnici političke elite pokazuje znake talenta za diplomatiju, nacija može računati na budućnost, čak i ako trenutne prilike sugerišu suprotno; kad predstavnici političke elite nemaju nikakav osećaj za svet u kojem žive, onda je to neodgovorno prema naciji kojoj služe, prema sebi kao intelektualnom biću, prema Bogu u kojeg se tako obredno zaklinju.
Možda je kriva narodnjačka tradicija. Retki su oni koji su školovanjem ili boravkom na Zapadu prihvatili civilizacijske vrednosti, a previše je proroka, sveznalica iz Pipera, ljudi sa istorijskom misijom, čije je vreme sad il' nikad. Događaju se i neverovatne stvari poput one da akademsko znanje koje bi trebalo da ima univerzalni i univerzalistički karakter ne menja one koji ga stiču. Na stranicama ovog lista već je dokazivano da, u Srbiji, domaćice, prodavci na pijaci, službenici, vladike i akademici potpuno isto misle. Ergo, teško je očekivati da će osobe sa primarnim interesom za ovce razumeti značaj tehnološke i informacijske revolucije, transformacije bipolarnog sveta, kraja istorije.
Možda je kriva dobrovoljna izolacija. Opšteprihvaćeno je mišljenje da nam je svet nametnuo sankcije zbog Miloševića, ali je istina da je Srbija još od vremena ustanaka tražila neki svoj put. Podsetimo se zašto je Grujović skrajnut iz školskih udžbenika, šta se zbilo sa Ičkovim mirom, kako je Riga od Fere dopao u ruke Turcima, gde je ubijen Karađorđe, zbog čega su se na prestolu smenjivale dinastije, šta to beše Crna ruka, ko je sabotirao Milankovića, kakva je uloga Milana Nedića, šta je Tito hteo sa otklonom od Staljinovog boljševizma kad je u isto vreme odbacio i demokratski socijalizam Milovana Đilasa, kako smo pedesetih prigrlili partnerstvo sa NATO, pomirili se sa Hruščovom i otvorili vrata ambasade u Budimpešti, zašto smo šezdesetih raščistili sa Rankovićem, a sedamdesetih sa liberalima, da smo osamdesetih, posle silnih rotacija i restrukturiranja, prihvatili nacionalsocijalizam, da smo devedesetih pokušali da pučem zaustavimo demokratizaciju Rusije, da smo vodili četiri rata, da smo odgovorni za Vukovar, Dubrovnik, Mostar i Sarajevo, da smo odgovorni za nezapamćene masakre, da smo odgovorni za proterivanja i pljačku nejakih, zbog čega nas je NATO bombardovao, zbog čega nas je svet prinudio na predaju i gubitak teritorija, podsetimo se zašto je ubijen Zoran Đinđić i kako smo odlučili da je rehabilitacija secikesa i ubica nacionalni interes.
Naša politička elita odgajana je da kleči u kafani, poslove svršava u crkvi i recituje za pregovaračkim stolom. Odsustvo osećaja sa kojim ona pokušava da u proleće 2004. nametne međunarodnoj zajednici svoja rešenja za status Kosova i stabilizaciju jugoistočne Evrope, naprosto je dirljivo. Još kad bismo našli neke marsovske selje da ih ubedimo da podrže Srbiju u trgovinskom ratu između Evropske unije i Sjedinjenih Država, to bi kompletiralo utisak o našoj doslednosti. Stvarno...
Nemam ambicija da budem ptica zloslutnica, ali ako imate u šta da se kladite, predlažem da stavite sve na najgori mogući scenario. U svakom slučaju, nećete izgubiti.