Suđenja u Srbiji

Ko vraća točak istorije?

Iako je u Srbiji i u ime Srbije u nedavnoj prošlosti počinjeno mnogo zločina, suđenja onima koji su za njih optuženi, ne idu nimalo glatko. Tome je uzrok nekoliko razloga: prvo, naše pravosuđe nije najspremnije da se uhvati u koštac sa brojnim izazovima koje ova suđenja sobom nose, a koji se ogledaju u pritiscima na sudove od strane "nevidljivih" naredbodavaca (negdašnji politički vrh ali i deo dosovske vlasti u sprezi sa finansijskim kapitalom stvorenim prljavim novcem, ratnim profiterstvom i zakulisnim radnjama), korupciji unutar nelustriranog policijsko-bezbednosnog aparata i, kako sopstvenim očima vidimo, dobrog dela pravosuđa. Drugo, opšta politička klima u društvu, koju na najbolji način odslikavaju po demokratiju porazni rezultati vanrednih parlamentarnih izbora u decembru prošle godine, sa svoje strane je ohrabrila konzervativne snage da krenu u opštu ofanzivu sve u nadi da će se točak istorije moći vratiti unazad. Takva ofanziva je vidljiva ne samo u parlamentu nego i na suđenjima za ratne zločine, za ubistvo premijera Đinđića, za otmicu i ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi.
U prošlom broju Republike izneli smo bojazan da naša sudska vlast, opterećena brojnim problemima (pritisci kriminalaca, strah sudija za sopstvene živote, ali i značajan procenat korumpiranosti u sudstvu), naprosto nije u stanju da tu vlast valjano obavlja. Taj utisak je pojačan upravo ovih dana opsežnim iskazima optuženih na dva suđenja: ubicama Zorana Đinđića i otmičarima i ubicama Ivana Stambolića. Iz iskaza Saše Pejakovića, jednog od članova zemunskog kriminalnog klana, na suđenju Đinđićevim ubicama, ali i Radeta Markovića, nekadašnjeg šefa SDB Srbije, moguće je nazreti da je istražni postupak vođen tokom vanrednog stanja možda bio manjkav, moguće je, pod neposrednim utiskom emocija koje su izazvane mučkim atentatom, ali i uticajem vlasti na tok istrage.
A upravo zbog nesavesnog ili nebrižljivog istražnog postupka može se dogoditi da sud ili nema dovoljno dokaza da krivce primerno kazni ili - što bi bilo upravo katastrofalno, ali ne i nemoguće - oslobodi ih krivice usled nedostatka dokaza! Optuženi Pejaković je iscrpno iznosio svoje veze sa potpredsednikom vlade, sa Legijom, sa Spasojevićem, potom veze ove dvojice najmoćnijih kriminalaca sa najvišim državno-političkim vrhom, sa ministrom unutrašnjih poslova, sa ministrom pravde, sa upravnikom Centralnog zatvora, sa šefom državne bezbednosti i ko zna sa kim još! Činili su neki dosovski političari ustupke kriminalcima preodenutim u "biznismene", sarađivali sa njima u nekim oblastima, na dozvoljen ili manje dozvoljen način, kriminalci koji su izigravali pukovnike, bankare, poslovne ljude i "patriote" zavetovali su se da neće pokrenuti svoje paravojne snage na novu vlast, da će joj biti lojalni. Zavet je, međutim, pukao još u novembru 2001. i od tada smo imali konstantnu klackalicu gde su i formalna vlast (nota bene: kompletna vlast, dakle - izvršna, sudska, zakonodavna) i podzemna, zločinačka, ali i stvarna premda neformalna vlast, pokušavali da odnesu prevagu. Dvanaestog marta 2003. godine ključnu prednost je stekla ova potonja. Ona, čijim se eksponentima danas sudi. Ti eksponenti sigurni u svoje nedodirljive gazde, koji su zahvaljujući svom novcu stvarni vladari Srbije, danas negiraju sve što su ranije, uplašeni, razbijeni, i jedno vreme lišeni otvorene podrške onih koji im naređuju, u istrazi priznali. Sudije koje su vodile istražni postupak umesto da insistiraju na činjenicama, dokazima kojih je bilo i moralo biti, pribegavale su drugim metodama. Sasvim je moguće da je bilo i fizičkog maltretiranja, iznuda... Nije to ništa novo u našem pravosuđu. Politička suđenja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošloga veka još su nam u svežem sećanju. Ali baš zbog toga moralo se paziti na postupak u istrazi kako bi kasnije sama suđenja protekla regularno. Da se pravosuđu, koje se posle 2000. godine javno deklarisalo kao demokratsko, nezavisno, koje sudi po zakonu, a ne kao nekada po direktivama, ne prebaci da politički montira procese. Ako bi se, na primer, pokazalo da je optuženima u istrazi prećeno, da su ucenjivani, da su zapisnike o priznanju potpisivali nakon fizičkih tortura, a sud to ne uvaži, onda će pasti senka na sam glavni pretres, na presudu, javnost će ostati u večitoj dilemi da li su kažnjeni pravi krivci.
Ne treba biti mnogo vispren pa zaključiti zbog čega svi optuženi sada negiraju krivicu. O tome smo već pisali ranije. Retko krivci priznaju krivicu. To je, uostalom, njihovo pravo. Ali zločini postoje, oni su dokaz da ih je neko morao počiniti. Ko - to tužilac mora činjenicama da dokaže, a sud na osnovu njih da presudi. Neki ugledni advokati, duboko involvirani u ove procese, tvrde da dokaza ima dovoljno i da su nesporni. Ako je tako onda treba biti strpljiv i verovati da će naše pravosuđe ipak smoći snage da sudi na osnovu dokaza. Montirani procesi su najmanje ono što nam je potrebno.

Pogledaj svoj dom, Nikoliću

Tek je prošao mjesec dana, a Tomislav Nikolić, zamjenik Vojislava Šešelja, kao vođa "pobjedničke" stranke u Srbiji, ponovo je došao u Bosnu i Hercegovinu, određenije u Bijeljinu, na sjeveru Bosne, da na ovdašnjoj satelitskoj televiziji prosipa svoje umobolne ideje o novoj podjeli Bosne i Hercegovine i Srbiji do Benkovca. Puno se brine Tomislav Nikolić o Srbima u BiH. Mi dobro znamo, i još više to pamtimo, šta su brige takvih donijele. Šešeljeva i Miloševićeva briga za Srbe u BiH danas je tragično vidljiva u zgarištima, minama i ranama, crnim maramama, polpotovskim poljima smrti, mržnji, beskućnicima, izluđenom i osiromašenom stanovništvu. Kad god su se takvi o nama brinuli bilo je krvi do koljena.
Te umobolne ideje treba liječiti kod psihijatra. Nikolić samo nastavlja ono što je psihijatar iz paljanskog zverinjaka započeo i dobro se zna šta je ostavio.
Imamo mi, u Bosni i Hercegovini, gomile takvih Nikolića zadojenih mržnjom, naciošovinizmom i fašizmom. Niko nam od njih nije sreću donio i neće.
Imamo mi, Bosanci i Hercegovci, dovoljno i mudrosti i pameti da pravimo svoju državu, a ne da nam to čine razni propaliteti. I Nikolić, i Vučić, i Dačić, i Vučelić, i Koštunica, kad god dođu u Bosnu i Hercegovinu naprave incident unoseći nemir i mržnju među ovaj svijet i pod ovim nebom.
Nama, Srbima, u Bosni i Hercegovini je mnogo ljepše kad bratija preko Drine o nama ne brine.