Haški tribunal

Prva faza suđenja Miloševiću

Dvogodišnjica od početka suđenja Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu otprilike se poklopila i sa završetkom izlaganja optužnice, pa je sada logično i na mestu neko svođenje računa.
Dakle: u oko 300 radnih dana svedočilo je otprilike isto toliko svedoka, a Milošević je bolešću prekidao proces 14 puta (izgubljena je oko četvrtina sudskih dana, a suđenja su svedena na tri nedeljno). Od potrošenog vremena u sudnici, tužilaštvo je potrošilo 40%; Milošević 60%. Tužilaštvo je sistematično slagalo mozaik optužnice, Miloševic je ometao koliko je mogao. (Njegovu odbranu, ja bih i dalje, uprkos hvalospevima u domovini, nazvala ometanjem, demagogijom i jeftinom političkom propagandom.)
Da li je tužilaštvo uspelo da dokaže njegovu krivicu? Većina objektivnih pravnih stručnjaka misli da jeste. Odnosno, smatra se da je dokazana krivica za zločine protiv čovečnosti i kršenje pravila i običaja rata. Da li je dokazana krivica za genocid? Tu se eksperti ne slažu, to će ipak na kraju odlučiti sudsko veće. Neki smatraju da jeste dokazana tačka 7/3, odnosno saučesništvo u genocidu (da je znao da će genocid biti izvršen, a nije ništa učinio da ga spreči).
Neke stvari su u međuvremenu postale jasne: pokazalo se, na primer, da je ono što se u zemlji smatralo "superiornošću" Miloševića, samo rezultat činjenice da njemu pomaže ogroman tim ljudi - on faktički raspolaže celokupnim aparatom i arhivom vojske i Državne bezbednosti. Za ove dve godine pokazalo se i to da se nova vlast nije odrekla Miloševića i njegove politike, već ga je i dalje (licemerno, jer se to činilo tajno) pomagala. Licemerje je ispoljeno ne u odnosu na sud koji optuženi ne priznaje, jer je i tužilaštvu i sudu ta pomoć odavno poznata, već u odnosu na domaću javnost, koja je živela u uverenju da je politika DOS-a bila prekid sa politikom Miloševića a ne njen nastavak. (U tom kontekstu, Koštuničino ponašanje je poštenije od ponašanja demokrata i DOS-a - mada bih rekla da tu motivacioni faktor nije poštenje, već pre klasični srpski inat.
Evo primera, iz pera jednog od stalnih posmatrača suđenja: kada se Ante Marković vratio u sudnicu da se ponovo podvrgne unakrsnom ispitivanju Miloševića, optuženi je izvadio Markovićev lični poslovni kalendar (iliti rokovnik), sa svim sastancima i obavezama koje je Marković imao poslednje godine na funkciji saveznog premijera. Vidno iznenađen, Marković je rekao da nije mogao da dobije ni kopiju, a kamoli original svog kalendara, koji mu je potreban kao podsetnik za memoare koje namerava da piše. Milošević mu je ljubazno ponudio da napravi kopiju dnevnika, "za memoare", pod uslovom da se Marković obaveže da će mu original vratiti.
Po rečima portparola tužilaštva Florens Artman, ono već dve godine bezuspešno pokušava da od srpskih vlasti dobije neke važne dokumente, što ozbiljno ugrožava tok suđenja. Kao novopostavljeni ministar odbrane Boris Tadić je odmah raspustio vojni Komitet za saradnju sa Haškim tribunalom (u stvari, za saradnju sa Miloševićem) sačinjen od 25 generala, ali prema nekim saznanjima taj komitet i dalje punom parom, mada neformalno, radi. Artman tvrdi da je nesaradnja u oblasti dokumenata dovela u pitanje i samo dokazivanje optužnice. Kada ovdašnji novinari seire zbog navodne slabosti optužnice, nikada se ne sete da dodaju da je ta eventualna "slabost" rezultat upravo pomenute nesaradnje.

Dve godine posle, kako nam je ovde

Suma sumarum, ove dve godine od početka suđenja Slobodanu Miloševiću karakterišu regresija i restauracija. Kao po zakonu entropije, stvari se polako vraćaju u haos 90-ih.
Ako je isporučivanje Miloševića bilo prekretnica u političkom životu zemlje, prekid (kako je tada izgledalo) sa strašnom prošlošću (na koju je, sudeći po drskim govorima socijalista u poslednje vreme, očigledno već pala prašina političkog zaborava), dalji razvoj događaja koji je kulminirao ubistvom Đinđića (koji je, uverena sam, upravo zato i ubijen) vratio nas je u realnost, u našu močvaru, našu nacionalističku palanku, našu vladavinu mita i mediokriteta.
Nacionalističke snage, poražene prvo 5. oktobra, pa ponovo protestnom povorkom građana na sahrani Zorana Đinđića, regrupisale su se i danas složno marširaju.
Kada to kažem, mislim na istovetnu retoriku, nacionalističku i antihašku. Koristi je cela lepeza desnog političkog spektra (pošto levica ovde zapravo i ne postoji) pa čak i oni koji sebe smatraju demokratama. Oni koji misle drugačije - retki izuzeci - nisu prešli izborni cenzus i njihov disonantni glas ne može da se čuje i pokvari harmoniju sinhronizovanih - samo i isključivo po pitanju zločina, naravno - glasova u skupštini. Drugim rečima, rezultat najnovijih parlamentarnih izbora, po meni je - porazan.