Umetnici o Sretenju

"Ozgo lapavica, ozdo bljuzgavica..." Tim rečima počeo je u beogradskim novinama izveštaj o svečanom otvaranju Narodnog pozorišta, 1869. Isto bi mogao da se opiše i Orašac, 15. februara 2004. Faktički i simbolično. Mečka nije izvirila tog jutra, a oskudno sretenjsko sunce zašlo je za oblak, za goru, čim su: patrijarh, Koštunica, Krga, Maršićanin... i gardisti otišli sa proslave, litija krenula ka šatri u porti crkve, gosti se smestili na kako-tako grejanu i pokrivenu tribinu, novinari, fotoreporteri, snimatelji svih televizija koje nisu RTS i "narod" oterani na okolne blatnjave strmine iza gvozdenih ograda, uparađeni žandarmi počeli da cupkaju u mestu i cvokoću, a u Marićevića jaruzi "zaplovilo" šest spojenih skela.
"Skela"... Predstava, zamišljena da prikaže "trezvenije i pametnije lice Srbije" posle "gazimestanskog dugoročnog nazadovanja", prema tekstu Gorana Petrovića, u režiji Kokana Mladenovića, plovila je, delila se i rastakala glavnim tokovima i rukavcima, kroz faze i mene naše modernizacije. Ne povlađujući ni voždu, ni vođama, ni narodu, glumci su postavljali neka temeljna pitanja. I delovali gotovo iracionalno, između šatri, volova na ražnju, "organizovanih prevoza", limuzina, kokardi, ocila, crnih zastava, bedževa, aklamovanja za kralja, Vuka, Voju, kičerajskih suvenira...
Umetnički program je nastavljen uveče, međunarodnim gala koncertom u Centru "Sava", u Beogradu, na kojem je, između ostalog, odlično izvedena i arija iz prve srpske opere "Na uranku". A sutradan, 16. februara, sa još dva izvanredna događaja. Popodne, u Ateljeu 212, Ljuba Tadić je govorio "Memoare prote Mateje Nenadovića". U ovu, obnovljenu predstavu, uvrstio je i "Slovo" Božidara Grujovića, visokoškolovanog Srbina iz preka, člana Praviteljstvujušćeg sovjeta, o slobodi. Taj govor bio je spremljen za ustanovljavanje Sovjeta, 15. avgusta 1805. godine, ali Karađorđe nije dozvolio Grujoviću da ga održi. (Prota ga je objavio u "Memoarima", a prvi put je javno pročitan skoro dva veka kasnije, na proslavi 10-godišnjice Republike!) U Domu sindikata, te večeri, svirali su trubač Duško Gojković i neki od najboljih džezera sveta. Ovaj fantastični poduhvat, šteta, posetom i publicitetom ostao je u senci nostalgičara, masovno okupljenih na gostovanju Kemala Montena u Centru "Sava".

Sve sam šeboj iz dvorske bašte

Šta sve nije izgovoreno u Orašcu u Marićevoj jaruzi i u gradu povodom godišnjice srpskog ustanka 1804. - bilo je i zabavnog i zastrašujućeg. Dok je to priča o šeboju - iz davno zaboravljene dvorske kuhinje - sve je zaista zabavno. Ali, istoričar R. Ljušić - u novinama kažu da je profesor Univerziteta - je rekao da "srpska država obuhvata tri zemlje - Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu". S prvom smo u državnoj zajednici, a s drugom, kao nezavisnom zemljom i članicom UN, održavamo dobre diplomatske odnose. Tu je bila Vlada Srbije, predstavnici Crkve i Generalštaba i, naravno, građanin A. Karađorđević koji se predstavlja kao prestolonaslednik usred Republike. Pukovnik VJ R. Rajić je, istina, objasnio nešto - "Otkud smo mi znali šta će ko govoriti".
I tako - niko nije znao s kojim se zemljama SCG graniči pa su ideolozi mogli ovako do mile volje.
Najčudnije je ponašanje "prestolonaslednika" Karađorđevića. Znao je njegov otac šta je međunarodno pravo, znao je to i njegov deda, pa i njegov pradeda kralj Petar. Daleke 1908, u vreme aneksione krize, srpska je vlada - Beograd je bio ratnički raspoložen - M. Milovanovića, a pod predsedništvom kralja Petra, dala ozbiljnu izjavu pred svetom, u kojoj je stajalo da Srbija "priznaje da nije bila povređena u svojim pravima svršenim činom aneksije". Ovo sada - ni manje ni više nego teritorijalne pretenzije. Karađorđevićima škola nije išla od ruke, ali tu su bili članovi Vlade Srbije, svejedno što je vlada u ostavci. To više nije ljupka priča o šeboju za naivnu decu.
O tempora! O mores!

Skela

U Orašcu je na Sretenje održana centralna proslava 200 godina od Prvog srpskog ustanka. "U finalnom delu proslave izveden je igrokaz ili muzičko-scensko delo, pod simboličnim nazivom Skela" (Danas, 16. 02. 2004).
Zaista, kakva metafora!
Jer, najpre naziv igrokaza je turcizam, tačnije, u pitanju je latinska, odnosno italijanska reč scala (stepenice, lestvice, mera) koja nam je došla preko turskog. Reč treba da je preuzeta u Anadoliji iz jezika pomoraca, pa u današnjem turskom jeziku iskele znači pristanište, kej, dok, molo, luka, lučki grad i skela (na građevini). I kod nas skela znači pristanište na vodi, ali i brod gde se preko nje prelazi ("Pak otide na skelu na Savu"), zatim čamac, splav ili naročito podešena lađa koja se kreće ili duž jakog užeta ili pomoću motora, a služi za prevoz ljudi, stoke, kola i drugog na mestima gde nema mosta (trajekt). U vojnim operacijama skela je namenjena prvenstveno za prenošenje težih i kabastih tereta (artiljerija, vozila, tenkovi i dr.) dok se ne podigne pontonski most. "I pored stalnog usavršavanja amfibija, helikoptera, lebdelica i nekih drugih sredstava koja omogućavaju brže i lakše savlađivanje vodenih prepreka, veruje se da će se za forsiranje reke i ubuduće upotrebljavati skela. Njihova pokretljivosti, male dimenzije i relativno velika nosivost, čine ih veoma pogodnim sredstvom za upotrebu i u uslovima atomskog rata."
Skela (obično u množini) u građevinarstvu je pomoćna konstrukcija koja se podiže privremeno kod građenja, prerađivanja, popravki i rušenja objekta. Radne skele služe da radnicima omoguće nesmetan i siguran rad. U Orašcu su zamenile pozorišne daske.
Kod Njegoša skela, odnosno skala znači stena, stepenice, ali i prolaz ("Sve su naše skale zatisnuli / ne dohodi lovca ni trgovca"), a u Uskočkom rečniku, pod odrednicom skela čitamo: teškoća, nevolja, propast - "na mene je sad velika skela", "uvatio me je u skeli", "došla mi je skela" - znači dojadilo mi je, pritužilo mi je, propao sam.