|
Ekologija i vera
U članku o hrišćanskoj ekologiji Tatjane Goričeve, koji
je Republika
objavila u broju 324-325,
naglašava se važnost svetootačke literature za razvoj ekološke svesti. Navode
se mesta u spisima sv. Vasilija, sv. Maksima Ispovednika i Origena koja
su posvećena onome što mi danas zovemo ekologija. Tu se svet i priroda gledaju
kao nešto "logosno", "kao mesto gde prebiva sve što se rađa
i iščezava, nešto čulno i vidljivo kroz šta se ukazuje put ka sagledavanju
nevidljivog". To bogatstvo odnosa prema čulnom svetu nastavlja se u
pravoslavnoj tradiciji gde se "kroz šume i snegove prolazi kao kroz
hram" i gde junak Dostojevskog - bogotražitelj - "moli oproštaj
od svake ptice, od trave". Nasuprot tome, zapadnu misao još od XIII
veka karakteriše dualizam - razdvajanje tela od duše, i već kod Tome Akvinskog
nalazimo dva nivoa - blagodat, koja je uzvišena, i prirodu, koja je ispod
nje. Renesansa i prosvećenost to su razdvajanje produbile - navodi se dalje
u ovom tekstu - i nije čudo da se na zapadu ustalilo gledanje na telo i
prirodu - na ono neposredno, čulno, erotično - kao na nešto što je zaraženo
prvobitnim grehom kao nekom prljavštinom.
| Svakako da taj dualizam i prevlast
razuma nad iskustvom nije odgovarajući nivo ekološke svesti. Ali ne
stoji ni stav da je racionalizam "koga je teško nazvati hrišćanskim"
uslovio sadašnji tragičan odnos čoveka prema prirodi. To je, pre svega,
|
posledica prekomernog proizvođenja
i gomilanja bogatstva radi tržišta, a ne zbog opštih potreba - što
je dobro poznata tradicija zapadnog kapitalizma. Filozofi prosvetiteljstva,
Dekart i Kant, nisu dali utemeljenje toj praksi i ona nije nastala
iz razuma i mišljenja već su postojeći resursi nauke i tehnologije
iskorišćeni s ciljem nepravedne razmene i pljačke. Nije Dekartov cogito
vodio evropske avanturiste u kolonijalna osvajanja i neviđene zločine
prema ljudima i prirodi već ljudska pohlepa i pogrešno shvatanje laissez-faire
liberalizma da je sve podložno kupovini i prodaji i neograničenom
iskorišćavanju.
A praksa pravoslavnih zemalja u pogledu očuvanja
prirode bila je suprotna zapadnoj samo onoliko koliko je sama tehnološka
struktura bila sposobna za veliki zamah i razvoj. To se nije dešavalo
tako često, ali ipak, za |
|
|
|
|
Rembrandt Hamerszoon van Rijn, St
Paul at his Writing-Desk, 1629-30.
|
|
| vreme velike socijalističke
izgradnje kad je glavni zadatak bio "stići i prestići zapad",
besomučno su uništavani i ljudski i prirodni resursi samo da bi se
zadovoljila fikcija tiranske vlasti. I tu je volja za moć bila ono
što goni napred i nije joj bilo potrebno nikakvo teorijsko ili pojmovno
utemeljenje. |
Ako je kapitalizam težio da izopači ustanove ljudskih
sloboda i prava, to ne znači da su vladavina razuma, duh zakona i pravna
država, kao osnove modernosti, nešto što je pogrešan put razvoja. Istina
je da prekomerno oslobođenje ljudskog razuma može biti veoma opasno i ukoliko
je on potpuno autonoman ostaće bez uticaja osnovnih moralnih vrednosti koje
proističu iz vere. Moderna Evropa ne može ostati bez vere, bez svojih, pre
svega, hrišćanskih korena. I to je posebno važno u ovo doba planetarne moći
Imperije "bez imperatora, teritorijalnog središta i čvrstih i jasnih
granica" koja nastoji da stavi pod kontrolu i prirodu i sveukupni društveni
život.
Ali ovo nije ni prva ni poslednja kriza i vera nije nastajala iz lagodnosti
već iz krize.
Kapaciteti saznanja i vere koji se nalaze u svetootačkoj
literaturi u pogledu ekologije treba svakako da budu aktivirani, ali je
pitanje koliko je hijerarhija sveštenstva na istoku i na zapadu spremna
na odricanje od zemaljske moći i vlasti. I kada se kaže da je gospod rekao
svojim učenicima "objavljujte Jevanđelje ne samo ljudima nego celokupnoj
tvorevini", tj. da je "radosna vest" namenjena ne nekakvom
izabranom delu već svim živim stvorenjima, to zvuči više nego smelo i prevratnički
za crkvene strukture kakve su danas. Crkva ne sme da se zaklanja iza "svetog"
i treba da prihvati da duh modernog doba, sloboda svesti i ljudska prava
imaju takođe status "svetog" kao i to da moć kritičke distance
prema svemu kao i prema sebi nastavlja tradiciju jevanđeoske osude svake
samoproglašene pravednosti. Tek tada, na tom nivou razumevanja, moći će
da se govori o ozbiljnoj društvenoj snazi za zaštitu prirode i čoveka, koja
je u stanju da se odupre destruktivnoj moći Imperije.
|
