Forum "Res publica"

Javno mnenje i javnost o novoj vlasti

Razgovor je 5. februara vođen u prostorijama Redakcije Republike. U razgovoru, koji je tek jedan u nizu predviđenih, učestvovali su Radomir Ličina, predsednik Upravnog odbora dnevnika Danas, Ivan Torov, komentator Politike, i urednici Republike Nebojša Popov i Dragoš Ivanović

Tri godine nakon smene Miloševićevog režima, nada da će novinarska profesija i mediji konačno početi da se izvlače iz krize polako se kruni. Stanje u medijima, potvrdila je i ova izborna kampanja, još uvek je izuzetno loše, čak toliko da ga neki, poput urednika Blica, kvalifikuju kao "medijsku kaljugu". Distinkcija "režimski" i "nezavisni", koja je bila sasvim jasna u vreme prethodnog režima, izgubila se, a nova se gradi, kao legalizacija divlje gradnje, na sumnjivim temeljima, bez profesionalnih standarda i najčešće sa nejasnim poreklom velike količine kapitala (u velikim tiražima i značajnoj gledanosti i slušanosti). Oni koji su bili uz Miloševićev režim lako su se presvukli, odbacujući moralni teret kao demodiranu garderobu, i tako "našminkani" udobno se smestili u novu elitu. Oni drugi tavore na marginama društva sa problemom kako preživeti tek najavljenu bespoštednu tržišnu utakmicu. Sve je jasnije da mnogi od njih ovu utakmicu neće ni preživeti. Ima li nade da se uspostave neka jasnija merila po kojima će se ta igra ubuduće odvijati ili je sve izgubljeno? Dijagnoza nekog stanja tek je početak puta za njegovo prevazilaženje, ali je jedini pravi način. Sve ostalo spada u vradžbine.

Vlast i mediji

Sada niko nije zadovoljan, situacija je prilično zabrinjavajuća, rekao je na početku skupa Dragoš Ivanović, dajući kao primer najsvežije ponašanje medija u toku konstituisanja tek izabrane Skupštine. U svom izlaganju otvorio je niz tema koje stoje kao važne i neobrađene u našim medijima.
Već više od mesec dana u medijima se iscrpljujemo u kombinatorikama koje su nam nametnule političke stranke. Mediji su pokazali inferiornost jer su pristali na takav pristup, naglasio je Ivanović, dodajući da je to jedan od dva glavna toka događaja, od kojih je drugi nazvan "formiranje države".
U formiranju države imate gotovo prećutni konsenzus da ako ne treba raskinuti sa Hagom onda sigurno treba revidirati taj odnos. Što se državne zajednice tiče, neskriveno se govori da se treba založiti za čvršći oblik federacije. Tu se još smeštaju i određene društvene grupe poput nekih privrednika koji hoće državu koju bi oni vodili. Vuk Drašković i Velja Ilić naturaju monarhiju, Srpska pravoslavna crkva natura svoj stav. Sve u svemu, jasno je da imamo jednu improvizaciju države.
Nabrajajući primere podsetio je i na to da kada nam se nudi beskamatni zajam međunarodna zajednica nema s kim da pregovara.

Mi se tako iscrpljujemo u beskrajnim kombinatorikama a budžeta nema i o daljem propadanju države ili niko ne govori ili se to marginalizuje. Mi se poprilično vučemo "na repu" političara. Za nas u medijima tu se otvaraju dva bitna pitanja. Prvo je da li su mediji uopšte demokratski akter? Ja mislim da nisu, a da su političarima postavili upravo ova pitanja bili bi.
Komentarišući medijski pristup u kojem se, u vezi sa konstituisanjem Skupštine, izveštavanje svelo na pisanje o zakulisnim dogovorima i radnjama političkih stranaka, čime se javnost samo "golica" a ne podstiče da postavi prava pitanja poput onog o konstituisanju države, Ivanović je zaključio da se ni nezavisni mediji nemaju čemu nadati: mislim da ta budućnost nije nimalo ružičasta, a mislim da će još više da se razruši i biće još neizvesnija. Tu se pojavljuje i kapital koji je zainteresovan za svoj uticaj (primer Karića), a mi izbegavamo da postavimo upravo ta pitanja.

I Radomir Ličina je bio saglasan sa tim stavovima, naglašavajući da je stanje u medijima u Srbiji danas donekle teže nego što je bilo. Mislim da je stanje u medijima nakon 2000. u Srbiji teže i na neki način lošije nego što je bilo. Tada je ta velika i nedefinisana grupa tzv. nezavisnih medija bila u relativno jednostavnoj situaciji: trebalo je odlučivati i trebalo je odoleti svim vrstama pritisaka, da ih ne nabrajam, ali su bar nekakvi odnosi prema javnosti i stvaranju javnog mnenja bili koliko-toliko, manje ili više, jasni i čisti. Pratilo se ono što je trebalo uraditi da bi se ispunio taj cilj prema društvu i prema građanima, ako posmatramo medije isključivo kao posrednike između javnosti i onih koji donose odluke, od kojih, posle, zavise budućnost društva i države. I došli smo u ovu sadašnju situaciju bez institucija koje će i medije da učvrste u onome što je njihov zadatak u demokratskom društvu. Doveli smo neke od tih nezavisnih medija u poziciju da se bore, u nazovi ravnopravnom ambijentu, sa medijima koji su dobro okrenuli kaput ili odelo preko noći i sa infrastrukturom koju su posedovali i pre, na neki način i uz direktnu ili indirektnu podršku dobrog dela novog establišmenta doveli te bivše nezavisne medije (da bi se lakše pravila razlika) u situaciju da se oni grčevito moraju boriti da prežive. Kod nekih nema dovoljno volje i energije da se to postavi onako kako bi to bilo najbolje za građane. Mislim da je i ovo o čemu je Dragoš govorio posledica svega toga.

Javnost nespremna na istinu

U takvim vodama je neuporedivo teže plivati, konstatuje, i samoupitan šta tu mediji mogu da urade konstatuje da javnost često uopšte nije spremna da čuje istinu. Mnogi ljudi su spremniji da čuju jednostavnije poluistine, demagoške, populističke, često i čiste laži, zaključio je Ličina.
Ima tu i onih koji koriste takvu situaciju, o čemu svedoči ovoliki broj dnevnih listova za koje ni mi kao profesionalci nismo mogli znati ko ih osniva i zašto. Imali smo primere da vlasnik jednih novina koje imaju ozbiljnih problema da prežive pokreće druge novine... i tako redom. Tu se samo može zaključiti da se radi o nekim drugim razlozima... Mi, očigledno, idemo na nešto umiveniju vrstu onoga kroz šta smo prolazili prethodnih 10-15 godina.
Kao što većina građana nije bila spremna da čuje šta nam se dogodilo, tako ni većina medija nije bila na visini zadatka, a kako ćemo iz toga izaći ostaje nepoznato i ovom uglednom novinaru koji se upitao i da li smo spremni da razgovaramo uglavnom sa onima koji slično misle ili i sa onima koji misle drugačije. Ovakvi razgovori možda mogu da pomognu. Ovde se svakako otvara i pitanje o ulozi kapitala, ulozi koju sve više u ovom društvu imaju oni poput Miškovića, Kostića, Karića, zaključio je i naglasio da se može razmišljati i o iskustvu drugih. Da li se to ovde ponavlja ono što se dogodilo u Rusiji, jedno je od mogućih pitanja.
A Ivan Torov, možda najugledniji komentator ovdašnjih medija, konstatuje: mediji su trenutno u mnogo složenijoj situaciji nego što su bili u vreme Miloševića. Danas se ta razlika revidira, marginalizuje, a povećava onaj drugi sektor koji kumuje političkoj konfuziji. Danas prisustvujemo velikoj prevari 5. oktobra. Najnoviji događaji pokazuju da nije bilo tako kako smo mi verovali. Ako je Miloševićev nacionalizam bio fingiran, danas se na scenu vraća istinski nacionalizam. Pravi nacionalisti danas dolaze na vlast i dominiraju.
Nezavisni mediji su 5. oktobra mislili da su završili posao. Režimski su shvatili da ih niko ne ganja i oni su danas isto što su i bili, naravno u jednoj prosvećenijoj varijanti, dok su nezavisni danas u mnogo težoj situaciji. Jedan Milošević je otišao a došlo je deset novih. Sudovi ponovo analiziraju komentare i u suštini bojim se da je vlast otežala izlazak profesije iz ovoga. Tajkunizacija će biti još najblaža kazna za sve nas, zaključuje Torov koji je i u ovo vreme doživeo da mu na stranicama novina u kojima trenutno radi uredništvo "pusti" odgovor na komentar u kojem ga "Miletićevci", zapravo oni "baštenici" najmračnijih ovdašnjih ideologija, na najgrublji način diskvalifikuju.
Predizborna kampanja i sve što se dešavalo potom samo su logička posledica toga. Ko se danas od medija - osim retkih izuzetaka koje svi znamo - bavi prošlošću kako ona to zaista zaslužuje, ko sme da otvara dosijea najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, ko sme da otvorenije progovori o krivici za svekoliko stradanje čitavih država i naroda. Zašto je danas ponovo riskantno pisati o odgovornosti ljudi u i oko vlasti zbog ratnih zločina ili pljačke, o komandnoj odgovornosti koju bi ova nova, buduća, kako je ja nazivam demokratsko-šutirajuća vlast (mislim na učešće V. Ilića), da marginalizuje do kraja i umesto da se u Hagu sudi za počinjena dela, stvara se ponovo teren da se u Beogradu sudi Hagu, pita Torov.
Konstatujući da organizatori ovog razgovora ne pretenduju da nađu rešenje već da samo postave dijagnozu, Nebojša Popov je kao primer naveo izveštavanje o konstituisanju Skupštine Srbije.
Oni mediji, koje zanima modeliranje javnog mnenja, u tim događajima tražiće domunđavanje, zakulisne radnje, senzacije, afere... Mnenje tako ostaje mešavina svesti i emocija. A javnost počiva na racionalnom rasuđivanju. Jedno od prvih pitanja je na osnovu kojih merila se odlučuje. Na ovim izborima poklopilo se mnenje najvećeg dela izašlih birača i onih političara koji su nekada učestvovali u vlasti - SRS, SPS - i stranke koje su poput DSS imale sa njima dodirnu tačku, a to je da se ne otvara pitanje odgovornosti za zločine i pljačku, konstatuje Popov. To je glavno merilo na osnovu kojeg se bira nova vlast.
Dalje, mi još uvek ne znamo zašto jedan mali broj poslanika u Skupštini nije glasao za izbor novog predsednika Parlamenta. One koji se bave proizvodnjom mnenja najviše zanima ko je s kim u javnim i tajnim vezama, a oni koji su orijentisani na javnost otvaraće pitanja na osnovu kojih merila ovi poslanici nisu glasali. Da li oni ne žele da se stvore institucije ili misle da ukoliko se stvore loše institucije, da to zatvara put ka normalnoj državi. Budući da se nalazimo u specifičnoj situaciji bezdržavlja iz kojeg je izuzetno teško izaći, trebalo bi da utvrdimo koji su to centri političke i ekonomske moći razorili onu državu, a koji sprečavaju konstituisanje normalne države. Sada je najviše na delu tzv. negativna moć, a tu je najviše mesta za one koji reprodukuju stanje haosa, ocenjuje Nebojša Popov i dodaje: tu su i oni koji se, poput Velje Ilića, stalno trse "pravljenjem rezultata". Šta znači "praviti rezultate", ko je kakve rezultate "napravio"? To ne znamo, a trebalo bi u javnosti raspraviti.

Traganje za uzrocima

Pred novinarima se otvara još jedno pitanje. Šta u jednom društvu kakvo je naše u ovom trenutku znači većinsko mnenje? Da li takvo mnenje ima demokratski potencijal? Ako oni koji su glasali za SRS, DSS i SPS smatraju da zločini i pljačke nisu bitna pitanja za konstituciju države, onda u takvom mnenju ne možemo naći demokratski potencijal. A ni izvan tog kruga - u javnosti - nije ni otvoreno pitanje "Zašto su se dogodili zločin i pljačka" a kamoli da smo na to pitanje našli valjane odgovore, smatra Nebojša Popov.
Miloševićeva država bila je jasnija. To je bila država ratnička i pljačkaška. Sada imamo jedno "prirodno stanje" - bezdržavlje - i treba videti šta iz toga sledi. Problemi nastaju onda kada oni koji su najmoćniji i najbogatiji sprečavaju stvaranje normalne države.
To pitanje, po mišljenju Ivana Torova, propustila je da postavi nova vlast nakon 5. oktobra 2000, a imali su sve poluge vlasti. I, na kraju, sve će se završiti bizarno. Doneli su zakon o lustraciji, pri kraju svog mandata i bez volje da se on stvarno primeni, a radikali, na koje je taj zakon trebalo da se odnosi, naravno, prvo što će uraditi, a to su odmah najavili - ukinuće ga.

Srbija se ne može promeniti jednom skoro osakaćenom medijskom mrežom. Ko će Manojla Vukotića naterati da promeni Večernje novosti ili RTS da se ponaša drugačije? Regrutuju se nove generacije novinara. Ko će njih sutra da natera da budu radoznali. Trenutno se vodi borba za goli opstanak. Većina novinara u Srbiji danas nema ni socijalno ni penziono osiguranje. Honorari se mesecima ne isplaćuju i danas je gore nego ikada, a kakvi su novinari takvi su i mediji, takođe je zaključeno u ovom razgovoru.
Mi smo ovde danas čuli prilično defetističke tonove. Ali pitanje je da li smo mi baš toliko nemoćni. Ja se plašim da naša svest o tome opada. U vreme Miloševićeve vladavine imali smo jasnu svest o dva fronta, gde je s jedne strane bio on i njegova vlast, a s druge demokratski blok. Ta svest je postojala i u medijima, a danas ta svest nestaje.
Ne uspevamo ponekad da izmaknemo iz totalitarnih kategorija. Tu postoji realan pluralizam i među biračima i među novinarima. Šta u dinamici naših života realno znači sintagma "druga Srbija" koja je već dugo u upotrebi? Ima li "naš čovek", u nekom znatnijem broju, ambiciju i šansu ne samo da nekako preživi već i da pristojno živi? Mi to pitanje u našim medijima, čak ni u onima koji ne spadaju u "kaljugu", nismo valjano ni otvorili. Ostaje, dabome, bitno pitanje i kako dospeti do minimuma normalne države u kojoj je zabranjeno pljačkati i ubijati, zaključio je Nebojša Popov.
Dogovoren je nastavak razgovora povodom izveštavanja medija o formiranju vlade.