|
Pisati na poljskom
U desetinama memoarskih knjiga iz perioda
poslednjeg rata i posleratnih godina poljski čitalac ne traži samo napise
o nečijoj individualnoj sudbini već i odgovore na pitanje ko smo
Adam Zagajevski
Poznanici me povremeno pitaju: zbog čega ne pišeš na engleskom?
Ili - ako sam u Francuskoj - zbog čega ne pišeš na francuskom? Pretpostavljaju
da bih tom zamenom jezika bio na dobitku, da je bolje služiti se svetskim
nego nekakvim provincijskim jezikom. U načelu slažem se s njima; naravno
da bi bilo bolje pisati na svetskom jeziku (ukoliko mi pođe za rukom!).
To me podseća na anegdotu G. B. Šoa, koji je u jednom pismu Henriku Sjenkijeviču
izneo da se čudi što Poljaci nisu prihvatili ruski. Eto, Irci su usvojili
engleski i veoma su prosperirali na tome! Što je, naravno, tačno.
Pisati na poljskom u XIX veku, u vreme okupacije*-
predstavljalo je patriotski čin; poljski jezik bio je ozbiljno ugrožen,
pre svega pod ruskom okupacijom. Danas niko ne postavlja ovo pitanje;
mladi pesnik rođen u Gdanjsku, čak ako pamti prošlost toga grada - a to
pamćenje je sada u modi! - neće se kolebati na kom jeziku će da piše.
Jednostavno neće da zna ni za jedan drugi. Međutim, tek se neko ko, kao
junak ovog teksta, već godinama živi u inostranstvu susreće sa pitanjem
- da li naivnim? - izbora jezika.
Lepotica ili zver
Pisati na poljskom isto je što i preuzeti na sebe veoma
složeno poljsko nasleđe, poljsku istoriju; onaj ko piše na francuskom, s
ironijom i elegancijom, s mrvicom poezije i nesvesno biće naslednik ne samo
Montenja i Paskala već i Luja XIV ili atmosfere njegovog dvora, podrugljivih
konverzacija, ubistvenih bon mot,
nemira moralista, sporova revolucionarnih demagoga. Onaj ko piše na poljskom
ima u krvi i mastilu drugačije gene: slom državnog sistema u XVIII veku,
poraz koji je usledio nakon podela Poljske, poraze propalih ustanaka i krhkost
dugog, teatralnog postojanja naše zemlje, koja je, s obzirom da nije postojala
realno i trezveno, bila samo himera, naizmenično predmet divljenja (Polenlieder
tridesetih godina XIX veka; oduševljavanje Francuza) i prezira (Bizmark
i nemački i ruski nacionalisti); Poljska je u uobrazilji Evrope vegetirala
donekle kao lepi Tađo iz Smrti u Veneciji
Tomasa Mana - lepa, nedostižna, čarobna, detinjasta. Ili suprotno, kao zaostala,
prljava, pijana zemlja (npr. kako ju je video Gete u svom izveštaju s kratkog
putovanja u Poljsku, na šta podseća spomen-tabla na krakovskom Glavnom trgu)
- zemlja, koju bi trebalo što pre osvojiti. Ili lepotica ili zver, ništa
u sredini. Čini se da i danas Poljaci s nepoverenjem i s krajnjom nezainteresovanošću
osluškuju sudove o sebi koji se iznose u velikim gradovima Zapada.
| Tome se sada priključio još jedan kapitalni motiv
- da li su Poljaci junaci Drugog svetskog rata, lepi ulani koji se
tuku s tenkovima, sjajni piloti koji su leteli iznad Engleske, uzorni
i strpljivi ilegalci, neustrašivi vojnici u napadima na Monte Kasino
ili su primitivni antisemiti niskih čela, prikazani u jednom američkom
stripu kao svinje? Lepotica ili zver? Džentlmeni ili svinje? I na
kraju: da li su kroz komunizam prošli neukaljani, buneći se i sabotirajući
sistem koji im je nametnula Moskva - jer tako vole da vide sebe -
ili su sarađivali sa njim poslušno kao i svi ostali osvojeni narodi?
Do dana
današnjeg Poljaci se ne slažu u ocenjivanju čistilišta kroz koje su
prošli. Jedna poznata istoričarka pre izvesnog vremena objavila je
knjigu pod naslovom Veliki vek Poljaka,
posvećenu upravo ovom periodu političkog nepostojanja, XIX veku, polazeći
od pretpostavke da je frenetična intelektualna delatnost izbeglica,
pesnika, mislilaca, istoričara, političkih radnika rasutih po Evropi
s izvesnom dobiti nadoknađivala odsustvo državnog suvereniteta. Da
li stvarno? |
Nemir pisaca
U desetinama memoarskih knjiga iz perioda poslednjeg rata
i posleratnih godina poljski čitalac ne traži samo napise o nečijoj individualnoj
sudbini već i odgovore na pitanje ko smo. Taj nemir svojstven je piscima,
ne samo autorima memoara već i velikim književnim talentima; celokupan
književni opus Vitolda Gombroviča vibrira - između ostalog - upravo tim
nemirom.
Onaj ko to posmatra iz zapadnoevropske perspektive s velikim naporom može
zamisliti provaliju u kojoj se nalazila savremena istorija Poljske; na
primer trenutak - koji je između ostalih zabeležio jedan dobro hranjeni
filmski radnik Vermahta - kada je spaseno stanovništvo Varšave, koje rezignirano,
lagano i bez reda maršira u beskrajnoj koloni žena, dece, muškaraca i
staraca, napuštajući srušeni grad posle propasti Ustanka u jesen 1944,
spada u bogatu kolekciju najužasnijih slika minulog veka. Civilno stanovništvo
koje ponizno napušta vlastiti grad u ruševinama, prestonicu evropske zemlje
- ima li ičeg goreg (samo logori i krematorijumi, strahote još beznadnijeg
ustanka u istom gradu, u varšavskom getu 1943. godine)?
Isti momenat postao je i tačka odnosa nevidljive debate koju su započeli
poljski pisci neposredno posle rata. Naravno da nisu diskutovali onako
kako to obično polemišu profesionalni istoričari - nisu razmatrali problem
krivice i odgovornosti za Varšavski ustanak niti su analizirali vojnu
i političku situaciju - međutim, ova nulta tačka književnosti (mnogo bolnija
nego ona u akademskom eseju Rolana Barta), ništavilo koje je Varšava spoznala,
a sa njom i cela Poljska, dugo je bojila uobrazilju poljskih pisaca. Tu
se radi i više od bojenja: trebalo je da u nju uđe kao trajna komponenta
i uobrazilja poljske književnosti zaista je prihvatila tu provaliju.
Nije potrebno naročito pedantno podsećati da vreme staljinizma nije ništa
popravilo; teror - ako se uporedi sa hitlerovskim terorom - znatno je
oslabio i veliki deo društva živeo je u uverenju da je obnova zemlje pod
brutalnim rukovodstvom komunističke partije hvale vredno zanimanje, koje
se ne može odložiti za bolja vremena, mada je bilo malo onih koji zbog
toga nisu osećali duboku gorčinu. Groteskno rasipništvo komunističke ekonomije
i opšte prisustvo tajne policije nisu dopuštali da se zaboravi da se radi
o poduhvatu bližem teatru apsurda nego smisaonoj državnoj delatnosti.
Neumoljiva i blagorodna frivolnost vremena čini da je današnja generacija
mladih, koja se načitala postmodernističkih teoretičara i sve zna o klopkama
teksta, već zaboravila na one strahote; međutim, radikalnost poljske posleratne
književnosti treba za mnogo šta da zahvali energičnom odgovoru na pomenuti
trenutak, kada je stanovništvo Varšave napuštalo srušeni grad. Današnji
debitanti ništa ne pamte, međutim, ja i moji vršnjaci, rođeni odmah posle
završetka rata, pamtimo ruševine zgrada obrasle u travu, atraktivne poput
ostataka gotskih opatija prvim generacijama romantičara, koje u sebi kriju
i blaga i opasnosti i predstavljale su prirodni i omiljeni pejzaž našeg
detinjstva, našu prvu inspiraciju.
U Poljskoj poslednjih šezdeset godina - kako u zemlji tako i u emigraciji,
što svaki učenik osnovne škole u Krakovu zna, ta književnost stvarana
je podjednako i u zemlji i u Parizu, Argentini, Kaliforniji, jer pisanje
je retko bilo akademsko, intelektualno, beskrvno, marginalno zanimanje,
odnosno retko se svodilo samo na individualnu potragu za Lepim, na Floberove
muke s jezikom, na savesno zapisivanje pojedinačnih dogodovština života.
Uglavnom je podsećalo na pucketajuću, razgorelu kaljevu peć, u kojoj su
se na visokoj temperaturi i na oči zainteresovanih svedoka, na oči zaintrigiranih
članova polisa, pekle posude poezije
i proze. Pisanje je imalo ogroman značaj, predstavljalo je veliku i ozbiljnu
debatu u kojoj su egzistencijalne brige povezivane s motivima koji se
odnose na celokupnu zajednicu, na celokupan polis.
Paradoksalno je, ali su se učesnici te debate poput Vitolda Gombroviča,
Ježija Stempovskog, Česlava Miloša, Aleksandra Vata, Juzefa Čapskog (slikara
i pisca), Zbignjeva Herberta, Gustava Herlinga-Gruđinjskog - pominjem
samo nekolicinu Giganata - bunili protiv nje, uopšte je ne prihvatajući.
Pasionirale su ih velike, univerzalne teme i motivi, zaključno sa metafizičkim
motivima, ali do njih su mogli dopreti samo krčeći sebi mukotrpno put
kroz buš pitanja koja izrastaju sa političkog i zajedničkog tla. Smatram
da ne treba dodavati da su svi izvrsno pisali, da se tu ne radi o grupi
ideologa već o velikim piscima, majstorima reči.
Savremeni književni senzibilitet
Bez tog tla nemoguće je shvatiti poljsku književnost.
To nije više bila književnost kao u minulim vekovima, šljahtinska, koju
je pisala šljahta živeći u svojim selima, u dvorovima, čitajući Plutarha
i Vergilija i posle dobro završene žetve ugodno se prepuštala književnom
radu. Generacija čija je zrelost pala u trenutku velike krize, velikog Ništavila,
rasuta po čitavom svetu, borila se za opstanak u neverovatno teškim ekonomskim
i duhovnim uslovima, uz omalovažavanja ne samo pariskih levičara. Pa ipak,
pošlo joj je za rukom da stvori osnove savremenog književnog senzibiliteta
u Poljskoj. Umela je da stvori model književnosti koja je odgovarala istorijskim
opasnostima na univerzalan a ne provincijski način. Umela je da dotakne
najdublju nadu, izbegavajući pri tom laka zadovoljstva.
Citat nedavno - posmrtno - objavljenog dnevnika Zigmunta Mićelskog (Dziennik
1950-1959, str. 284), pisca i kompozitora, dobro
ilustruje dilemu autora iza gvozdene zavese: "Na Zapadu bih sigurno
bio 'crni pisac', onaj koji duva u megafon pesimizma, nagoveštava kraj Evrope,
sveta, besmisao čovekovog puta i evolucije naše vrste. Ovde, u odnosu na
intelektualne i ekonomske bednike duvam u trube morala i smisla našeg postojanja".
| Pažnju privlači znatno
učešće pesnika u nečem što je obično poveravano romanopiscima ili
čak filozofima. Pesnici u Poljskoj, ne uzbuđujući se asketskim preporukama
modernističkog estetskog katehizisa, nisu se povukli u rezervat hermetičkih
metafora već su s ogromnim oduševljenjem ispitivali bolesti sveta.
Sudeći po interesovanju, sa kojim je praćeno njihovo stvaralaštvo,
izvršili su zanimljiv izbor. Milošev Moralni
traktat u najgora staljinistička vremena
studenti su čitali ispod klupa. |
|
|
|
Poema za
odrasle Adama Važika objavljena 1955. godine izazvala je
opštenarodnu diskusiju i doprinela uspehu političke jugovine, dok
je "Poruka Gospodina Kogita" Zbignjeva Herberta, pesma
koju je napisao očajan pesnik, koji nije očekivao bilo kakav prelom,
niti je video kraj despotiji, postala tako reći himna koju je sedamdesetih
i osamdesetih godina recitovala opozicija. Pesnicima je tom prilikom
pošlo za rukom da apeluju na širu publiku, ne snizujući umetnički
nivo!
Stoga sam uveren da bi danas bilo mnogo teže pisati na poljskom,
da nije bilo generacije Giganata - jedini je možda
|
|
Józef Czapski, Portrety
|
| problem sa njom što
njena veličina i plemenitost onemogućuju naslednike da odigraju Edipa
kao komediju naravi, komediju o borbi generacija, o spaljivanju portreta
oca. Ali, kako se možemo buniti protiv mučenika za istinu protiv tako
istaknutih i sjajnih pisaca svedoka epohe? |
Međutim, postoji i drugi problem. Proizlazi iz činjenice
da je ta generacija pisala "iz ideje", boreći se i sporeći s ideologijom,
očajnički braneći ugroženo čovečanstvo, da se morala koncentrisati na intelektualni
pristup stvarnosti, ignorišući potencijalno neograničen broj ljudskih situacija,
koje nije stvorio spoljašnji, neprijateljski činilac već neumoljiva, imanentna
kapricioznost sveta.
I na kraju i treći - žestoka polemika s najnovijom istorijom učinila je
da poljska književnost donekle zanemari nešto što bismo mogli nazvati "čista",
"preistorijska" mašta. Istina, pisci te generacije, kao Aleksander
Vat ili Česlav Miloš, bili su svesni tih teškoća i mnogo puta su govorili
o nužnosti posezanja za ontološkim nivoima ili, jednostavnije rečeno, za
religijskom problematikom (načelnije) koja danas nije u modi.
Pisati na poljskom - za svakog ko to pokušava znači borbu s novim opasnostima.
Ona slavna "normalnost", koju je teško definisati, a o kojoj su
građani zemalja Zapadne Evrope sanjali, konačno je zavladala, između ostalog,
i u književnosti. Trivijalnost je dopuštena i sada se može lako, trivijalno
i dosta lepo pisati o sebi i o svemu drugom (mada pre o sebi). Velika i
donekle slučajna pobeda demokratije nad totalitarizmom može se pokazati
i kao trijumf banalnosti nad laži - laž je bila suština komunizma, tako
da demokratija nikog ne može zaštititi od vulgarnosti.
Poljski pisci srednje i mlade generacije, iako sasvim nisu svesni toga,
još uvek idu ispod kišobrana koji iznad njih drže Giganti. U književnosti
kišobran, međutim, ne štiti samo od kiše već zaklanja i zvezdano nebo, tako
da se ne zna koliko će ta zaštita biti još potrebna.
Pisati na poljskom? Sedeti nad mapom između genijalnih - nekada - Rusa i
genijalnih - nekada - Nemaca? Možda i nije najgore imati sposobne susede,
koji su uz to sada nešto manje uspešni i agresivni.
Pisati na poljskom - u krajnjem slučaju, nije li svejedno na kom jeziku
pišemo? Zar nam svaki jezik, ako je dobro upotrebljen, ne otvara put ka
poeziji, svetu? Onaj ko piše obično se nalazi sam pred belim listom papira
ili bledim ekranom kompjutera, pažljivo i drsko zagledan u njega. Sam je,
iako piše za druge, a ne za sebe. Inspirisan i pritisnut tradicijom, tim
velikim žagorom mrtvih glasova, trudi se da gleda u budućnost koja uvek
ćuti. Misli koje želi da izrazi čini se da ne pripadaju nijednom jeziku,
huče u njemu kao stihija, poput vazduha, vode i vatre.
Sam je, izražava radost ili tugu. Svedoci njegovih traganja nisu ni pasoška
odeljenja, ni univerzitetski stručnjaci za gramatiku već sunce i smrt, dve
sile kojima, kako je rekao La Rošfuko, ne možemo gledati u lice.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
Iz: Adam Zagajewski: Obrona zarliwosci
(Odbrana revnosti), Kraków, Wydawnictwo
a5, 2002, str. 177-183.
*
Misli se na period poljske istorije između 1794. i 1918 - prim.
prev.
|
