Povodom slučaja Nacionalne štedionice

Građanin, vlast i novac

Svi se još sećaju one idilične slike od pre godinu i više dana kada su Labus, Đinđić i Dinkić, nasmejana lica, presecali vrpcu prilikom otvaranja Nacionalne štedionice. Ovaj svečani čin trebalo je da sugeriše i građanima i organizacijama da najzad dobijaju finansijsku instituciju s kojom mogu da posluju u punoj veri. Odnedavno, međutim, ova se slika potpuno preokrenula - izbila je javna afera o poslovanju Štedionice, o čemu mediji već nekoliko meseci nadugačko i naširoko izveštavaju.
Najjednostavnije rečeno, iz Vlade Srbije potekle su optužbe protiv nekih čelnika G 17 plus zbog toga, kako kažu, što se kapital Nacionalne štedionice preliva u privatne džepove. Umesto da država bude većinski vlasnik Nacionalne štedionice, Ministarstvo finansija tvrdi da su sada većinski vlasnici šest firmi koje kontrolišu of-šor kompanije. Dodaje se još i to da ovih šest firmi nemaju bonitet da bi bile akcionari NŠ. Zbog toga Vlada Srbije traži da se utvrdi kako je došlo do toga da se značajno smanji državno vlasništvo u ovoj finansijskoj instituciji.
Odgovarajući na ove optužbe, u G 17 plus i u Nacionalnoj štedionici ističu da je sve rađeno po zakonu i da je ova ustanova osnovana kao komercijalna banka - akcionarsko društvo u kojem je 13 banaka, osiguravajućih društava i domaćih firmi. Još se podvlači da nijedna transakcija u Nacionalnoj štedionici nije stigla sa egzotičnih ostrva i to Komisija za praćenje novca zna, premda su vlasnici i neke of-šor kompanije.
Ovo je uglavnom osnovna okosnica sukoba, a uz to ide i sporenje oko toga zašto je baš NŠ poverena isplata stare devizne štednje, problem sa izdavanjem poslovnog prostora i još ponešto. Građani i privrednici, međutim, čije je poverenje uzdrmano, imaju pravo da sada podsete i državu i poslovne krugove i političare na neka načelnija i dalekosežnija pitanja. U svetu, gde se zna pravni i poslovni red, kada izbije skandal u nekoj finansijskoj instituciji, bez obzira koliko snažno ova groznice trese javno mnenje i državne organe, afere se ipak, za duže ili kraće vreme, zakonski raspletu. Kod nas se, naprotiv, stalno množe nove afere, a stare još nisu rešene (nekako istovremeno sa Nacionalnom štedionicom otvoreno je i pitanje vlasništva Komercijalne banke, zatim tu su i kontroverze oko povraćaja novca Karićevom Mobtelu).
Ministarstvo finansija obećalo je izveštaj koji bi trebalo da razjasni slučaj Nacionalne štedionice, ali u javnosti koja je puna gorkog sećanja na nekadašnja iskustva još preovlađuje skepsa da li će i kako doći do nekog zadovoljavajućeg rešenja. U vreme Slobodana Miloševića tokovi novca bili su potpuno neprozirni, a javna sredstva prelivala su se iz kase u kasu, iz džepa u džep, nezakonskim i vaninstitucionalnim putevima. Za autoritarne režime, kakav je bio i Miloševićev, ovo je bio jedini način da se sakrije gde se u stvari nalazi prava moć, ali i da se izbegne svaki legalni pokušaj utvrđivanja odgovornosti za finansijske malverzacija. Zato smo u ono vreme, u nedostatku zakonske intervencije, imali toliko uličnih smaknuća i javnih oružanih obračuna raznih uzurpatorskih grupa.
Dobro, sada više nije isto kao u vreme Miloševića, ali bi i vlast i političari i poslovni krugovi morali dobro da utuve šta su obavezni da urade da bi građanin bio potpuno spokojan kada nosi svoje novce u banku.