Izborni rezultati u Srbiji, i Kosovo

Popa u ruku, ili popadiju...

Iako je na momente i histerično zalaganje za povratak Kosova pod suverenitet Srbije bilo jedno od glavnih predizbornih obećanja većine partija, čini se da je prva posledica izborne pobede nacionalista upravo definitivni gubitak Kosova. Tokom novogodišnjih praznika odlučeno je da Kosovo krene putem nezavisnosti. Istovremeno, na januarskom ispitivanju poverenja koje uživaju kod građana Kosova na prvo mesto je ubedljivo izbio komandant Kosovskog zaštitnog korpusa Agim Çeku, a odmah iza njega predsednik Skupštine Nexhat Daci

Srbija je krajem decembra definitivno skrenula udesno i načinila najmanje jedan korak unazad. Stranke desnice, onako kako ih vide sa strane, osvojile su dve trećine mandata, a to što izbornu pobedu ne mogu da krunišu formiranjem vlade pre svega je posledica pretnje nekoliko najvećih zapadnih zemalja da će u tom slučaju spustiti diplomatske odnose na nivo otpravnika poslova. Srbija ni za koga više nije zemlja sa kojom treba sarađivati, dolazeći političari nisu osobe kojima treba verovati, a građani Srbije su opet gomila koju ne možete ni povesti ni poterati i kojoj, uglavnom, ne vredi govoriti. To je opšta ocena Zapada koja tek treba da donese reperkusije koje će obeležiti nekoliko narednih godina.
Zapadni analitičari sada grozničavo traže grešku u svojim planovima i procenama uglavnom se krećući između zastupnika tvrde linije koja ukazuje da je prerano napušten metod permanentnog pritiska na Srbiju i meke linije koja govori da je zapad premalo dao od onoga što je Srbiji obećao. Prva posledica loših procena je odlazak šefova diplomatskih misija zapadnih zemalja.

Novca i Kosova!

O novcu ćemo možda drugi put, a a propos Kosova prva reakcija međunarodne zajednice na flagrantno skretanje Srbije u opasnu i nadasve destruktivnu vrstu nacionalizma došla je tek nekoliko dana posle obznane izbornih rezultata. Oni koji odlučuju o načinu kojim će se kretati prilike na Kosovu najzad su postigli saglasnost. Pošto se Srbija, sa očiglednim morbidnim zadovoljstvom, vratila na stazu koja ju je nedavno dovela do velike bruke i gubitka starateljstva nad Kosovom, ta pokrajina ubrzano kreće putem nezavisnosti. Odluka sadrži i još neke detalje, od kojih je najvažniji da se prestonica Kosova vraća u Prizren i da bi prvi pokušaj da se Kosovo učini nezavisnim mogao da bude u drugoj polovini naredne godine. Protivljenje Srbije i još nekih balkanskih zemalja se podrazumeva, pa je spreman i rok od šest meseci u kojem kosovske institucije treba da otklone još neke nepravilnosti.

I, to je sve!

Iako će mnogi to protumačiti kao ničim zasluženu kaznu, kao hir tvoraca "novog svetskog poretka" ili šta već drugo, izgleda da nije tako. Pre će biti da je reč o reakciji na odsustvo svake želje Srbije da krene putem stvaranja države koja će se, uz pomoć međunarodne zajednice, strateški opredeliti za stvaranje nove elite koja će korespondirati sa evropskim sistemom vrednosti kroz podršku započetim radikalnim promenama. Umesto toga, rezultati izbora su dokazali da je nova vrsta srpskog nacionalizma daleko većinska ideologija i da je Srbija nepopravljivo skrenula udesno, prihvatajući i tolerišući primitivizam, antizapadnjaštvo, ksenofobiju, revanšizam i negiranje Haškog tribunala kao glavne odrednice modernog srpskog nacionalnog cilja.
Nova srpska skupština i vlada su, još mnogo pre svog faktičkog rođenja, zabeležile nekoliko teških poraza od kojih će se mesecima mukom oporavljati, naravno, ako uopšte krenu putem oporavka. Nespremnošću i neiskrenošću u odnosu na neposrednu prošlost, oživljavanjem kosovskog pitanja na osnovama štetnim za građane Srbije i, na kraju, paktiranjem sa pravoslavnom crkvom i kleronacionalistima, stranke koje treba da preuzmu vlast su ne samo ohrabrile srpski nacionalizam već su mu pomogle da dobije novi kamuflažni identitet. Iako je histerično zalaganje za povratak Kosova pod suverenitet Srbije bio jedno od glavnih obećanja većine partija, čini se da je definitivni gubitak Kosova upravo prva posledica pobede nacionalista.
Međunarodna zajednica je i pre decembarskih izbora počela da napušta svoju politiku jednake podrške i jednoj i drugoj strani u kosovskom sukobu. Kao posledica ignorisanja preporuka sa zapada i grubog, vaninstitucionalnog i, mahom, ilegalnog mešanja Srbije u život na Kosovu, međunarodna zajednica se sve više okretala kosovskim Albancima nastojeći da ih navede da što pre ispune standarde koji će ih učiniti nezavisnim. Posle izbora u Srbiji veoma su aktuelna dva dokumenta koja treba da ubrzaju "sazrevanje" kosovskog društva do nivoa koji omogućava samostalno vođenje države. Jedan je akt o decentralizaciji, a drugi su preporuke vlastima na Kosovu o kojima je nedavno u intervjuu za RFE govorio zvaničnik Centra za zapadnu politiku Džon Zavales. Donedavno čvrsto spojene, stvari se razdvajaju. Status Kosova kao dela Srbije definitivno se razdvaja od državno-pravnog statusa te teritorije. Sve manje je sporno da Kosovo nikad više neće biti u faktičkom sastavu Srbije, ali to ne znači da će lako i istovremeno dobiti nezavisnost. Srbija je doskora uzaludno ohrabrivana da konstruktivno priđe problemu i aktivno se uključi u razgovore, što je istovremeno značilo i mogućnost da utiče na političko rešenje. Nova vlast, ukoliko se ne dogodi čudo, neće imati tu pogodnost.
Slaba šansa za koju bi Srbija možda mogla da se uhvati i da sa njom lobira jeste moguća destabilizacija regiona o kojoj je nedavno govorio Vasil Tupurkovski, sada samo opozicioni političar iz Makedonije. On smatra da je međunarodna zajednica spremna za priznanje nezavisnosti Kosova, ali bi to moglo da izazove destabilizaciju čitavog regiona ukoliko bi do priznanja došlo prerano.
Najnoviji "zaokret" u trapavoj politici Koštunice i "vraćanje iz mrtvih" Miloševića (Šešelj se sam vratio) može definitivno da zatvori sva vrata Beogradu za bilo kakvu participaciju u rešavanju kosovskog pitanja. Srpskim nacionalistima će onda ostati jedino da zametnu pravu kavgu na Kosovu što im je, moramo priznati, do sada išlo od ruke. A odatle do nekog Pedija Ešdauna na Andrićevom vencu broj 1 nije daleko.