O poratnoj privatizaciji

Bojan al Pinto-Brkić

Tri puta sam pročitao sve što je poslednjih meseci objavljeno o radu Saveta za borbu protiv korupcije i reakcijama Vlade, političkih partija, ekonomista i privrednika na izveštaje koje je Republika integralno prenela u prošlom broju. Pokušavam da se snađem u tom galimatijasu.
Srbija je jednostavno požurila: umorna od decenijskog kaskanja za Zapadom, suočena sa totalnim kolapsom proizvodnje, zemlja je ušla u proces privatizacije sa vrlo nejasnom startnom osnovom (pre svega u domenu prava), dve godine po završetku rata, u trenutku kada se još nije počelo sa otklanjanjem trauma. Prodemokratska vlada premijera Đinđića i Živkovića žarko je želela da bude omiljena štićenica MMF-a i Svetske banke, umesto da bude odgovorna vlast koja će voditi računa o nacionalnim interesima. Možda će joj jednog dana neko biti zahvalan. Možda i neće.
Privatizacija, nesumnjivo najvažniji deo tranzicije, nešto od onoga što valja uraditi pre ranije nego kasnije, proces je u koji se ulazi sa ozbiljnom pripremom i strategijom. Prodavac, to jest vlada, mora uveriti vlasnika, to jest građane, da je otuđenje imovine u njihovom interesu, da je trenutak pažljivo izabran (jer nema izgleda da će cena porasti u doglednom vremenu, a imovina je apsolutno nefunkcionalna), i da je kupac najbolji (niko drugi nije toliko entuzijastičan). Iskustva drugih zemalja pokazala su da su srećne privatizacije one u kojima su građani gotovo priželjkivali da se njihova nekadašnja imovina nađe u rukama novih vlasnika. Znanje i iskrena posvećenost, a ne kapital i rad, temelji su današnje proizvodnje.
Globalna ekonomija, da parafraziram jednu reklamu, nalaže da brod pristane u Tandžeru zbog oluje na Atlantiku, i da poslovni ljudi sa tri kontinenta provedu besanu noć u očekivanju da se okean smiri. Srbija mora tražiti svoje mesto u takvom svetu - u nedostatku boljega. Nije isprika da kod nas čak i vlasnici tezgi na buvljaku odu na ručak i par čašica i zaspe snom pravednika, pa kako neće veliki sopstvenici kojima tu i tamo preti poneka optužnica za utaju poreza, privredni kriminal i sponzorisanje zločinačkih poduhvata i organizacija.
Svaka nacija koja je bar jednom u istoriji ratovala (a ne znam nijednu koja nije) suočila se posle rata sa problemom naraslog kapitala u rukama onih koji su se obogatili na tuđoj nesreći. Zrele nacije našle su načina da taj kapital "društveno ovaplode", uspostavivši bar privid ideala pravde na kojem počiva država. Srbija, sa 200 godina neuspešne državnosti pogrešno nazvane modernom, pružila je tim ljudima priliku da dodatno uvećaju kapital i proizvela ih u društvenu elitu kojoj ne manjkaju političke ambicije. Ni Savet, ni vlast, to više ne mogu ispraviti.