Agresija autoritaraca na Srbiju

Ranije su demokratske stranke govorile o diskontinuitetu sa režimom Slobodana Miloševića, ovoga puta SPS, uz podršku SRS i saglasnost DSS, insistira na diskontinuitetu sa dosadašnjom vlašću DOS-a

Dragoš Ivanović

Retko ćemo u našoj nacionalnoj istoriji modernog doba naći primer da nam je za tako kratko vreme u tolikoj meri kompromitovana državna pozicija i ugrožena građanska sigurnost kao što se to desilo ovih mesec i po dana u uzaludnom traganju za novom vladom Srbije. Materijalno i moralno unazađivanje naše zemlje za ovo kratko vreme je toliko da još niko i ne pokušava da izvede neki konačan bilans. Svetska banka, na primer, koja nam nudi veoma povoljan kredit od 110 miliona dolara, u nedostatku legalnih organa, pribegava razgovorima sa šefovima političkih stranaka, verovatnim nosiocima buduće vlasti. Kada nema države dobra je i improvizacija. Za Svetsku banku, koja o našim problemima brine više nego mi sami, to je, svakako, bilo jedno potpuno novo iskustvo, za nas je to nova bruka koja je, izgleda, malo koga uznemirila.
Drugi u svetu nam nisu toliko naklonjeni već nam zatvaraju vrata pred nosom, pa su nam neki donatori nemilosrdno otkazali pomoć. Kasni nam studija o izvodljivosti za pristupanje Evropi, međunarodne organizacije ponašaju se uzdržano prema nama, potencijalni investitori iz sveta neće ni da čuju da ulažu u zemlji gde se ne zna šta će sutra biti. Na unutrašnjem planu nam tek ne cvetaju ruže - nemamo budžet za ovu godinu, pa i uprkos privremenom finansiranju vlada opšte osećanje neizvesnosti šta će biti sa školstvom, zdravstvom, administracijom, privredom, platama, penzijama. Konfuzija i zebnja dolaze nam i iz drugih delova društva. Na suđenju Đinđićevim ubicama, optuženi i njihovi branioci pretvorili su se u tužioce, pa prete da će uskoro i same sudije izvesti pred sud. Razne profiterske grupe, koje su se otimačinom u toku nedavnih ratova domogle ogromnih para, preporučuju se kao pomagači u organizovanju države, a u stvari bi da državu preuzmu sami.
Proizvodnja opšte nesigurnosti širi se na sve strane, množe se novi udari na dosadašnje, makar i ograničene, demokratske tekovine, reformu i ličnu perspektivu građana. Prvaci političkih stranaka pokazuju sve manje sposobnosti za normalno javno komuniciranje i dijalog, rastu opasnosti od autoritarnih opcija. Koštunica nastoji da svoje paktiranje sa SPS, koje je zabrinulo i svet i naše ljude, prikaže kao nešto normalno. On i njegova stranka uzvraćaju Demokratskoj stranci da je i sama koristila glasove socijalista Baneta Ivkovića da bi u parlamentu progurala neke zakone. Međutim, kad god se prave ovakve puke simetrije obično se previđaju oni suštinski politički procesi koji se odigravaju u društvu. I u oktobru 2000. tadašnji DOS (dakle zajedno sa DSS), pristao je, nažalost, da napravi vladu dvovlašća sa espeesovcima i espeoovcima. Ali, tadašnja politička kretanja išla su u sasvim drugom pravcu, pa su birači na izborima 23. decembra te godine prosto zbrisali iz parlamenta SPS i SPO, a DOS je dobio dvotrećinsku većinu.
Sada su sve te ekstremističke ili nacionalističke stranke u ponovnom snažnom zamahu i to je taj naš tragičan izbor partnera za novu budućnost Srbije. Zašto bi u ovim novim savezima, koje pravi DSS, najvažnije za SPS bilo da dobije neka mesta u upravnim odborima, o čemu se gotovo isključivo govori u javnosti, kada je ta stranka sada u poziciji da može da diktira uslove za dalje političke igre. Ranije su demokratske stranke govorile o diskontinuitetu sa režimom Slobodana Miloševića, ovoga puta SPS, uz podršku najveće parlamentarne stranke, SRS, insistira na diskontinuitetu sa dosadašnjom vlašću DOS-a. I to je ta oslona tačka od koje, u ovom trenutku, SRS i SPS polaze u novu agresiju na Srbiju. DSS direktno ide naruku ovakvim trendovima jer se bar u četiri najbitnije tačke u suštini slaže i sa SPS i sa SRS: nema izručenja Hagu za komandnu odgovornost, robusnija politika prema Kosovu, obnova čvršće državne zajednice sa Crnom Gorom i revizija koncepta privatizacije. To nije orijentacija na dalje demokratske promene već otvoreno zagovaranje restauracije.
U takvim nesrećnim okolnostima manjinska vlada takozvanog demokratskog bloka bila bi pod stalnom hipotekom SPS koji otvoreno daje na znanje da može da podržava samo takvu vlast koja bi vodila i njenu politiku. Teško da bi i većinska vlada takozvanog demokratskog bloka bila bolje sreće, budući da ne bi imala političku koheziju i snagu da savlada svoje unutrašnje nepremostive razlike. Da li bi DS i DSS uopšte mogle da se slože o daljim pravcima, obimu i tempu reforme, o saradnji sa svetom, kako bi njih dve gledale na oživljavanje četništva i pokušaje povratka monarhiji Vuka Draškovića, na populizam Velje Ilića. Uostalom, i pre nego što je obrazovana, nova vlada počela je da se slama pod najbizarnijim opterećenjima. Zar nije krajnje čudno da Drašković i Ilić iznenada odbijaju učešće u vlasti koja sarađuje sa SPS, a potom pristaju, a G 17 plus, koja inače još slovi za reformsku stranku, nema primedbe na ovaj novi DSS-ov oslonac?
Ako ovih dana ne uspe i poslednji pokušaj dogovaranja o većinskoj vladi i budu raspisani izbori, ostaje ono najvažnije pitanje: kako će stranke demokratskog bloka da svedu račune sa biračima koji su im dali mandat za sređivanje državnih prilika, a one se upustile u razuzdani avanturizam. Najveća odgovornost za nastalu situaciju pada na DSS koja nikako da izađe iz svojih beznadežnih unutrašnjih protivurečnosti. Koštuničina stranka odbila je predlog SRS za zajedničku vladu, a prigrlila je socijaliste. Ali, i kada je odbijala radikale, sugerisala je koncentracionu vladu u kojoj bi baš te dve strake bile odlučujuća snaga. Pretendovala je da predvodi demokratsko okupljanje oko buduće vlade, a po svojoj nacionalističkoj orijentaciji bila je bliža suprotnom političkom taboru. Ovakvo zamešateljstvo suprotnih elemenata srozalo je političke prilike u veliku konfuziju.
Kakvu budućnost može da ima zemlja gde izbore sa najvećim spokojstvom i najboljim izgledima očekuju autoritarne partije - SRS i SPS?