Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

324-325

1-31. januar 2004.

Republika

Šta čitate

Dramatičan put ka državi

Oktobra 2000. godine izgledalo je kao da se srpsko društvo oslobodilo ideološkog gospodara (koji je svoje gospodstvo cementirao dvostruko: i metafizičkom i prirodnom teleologijom). Možda je to bilo prvi put u istoriji Srbije da se mogućnost izbora prikazala tako jasno prisutnom. Činilo se kao da je društvo (konačno) ostalo samo sa sobom, bez zadatih i kolonizujućih ideologija. Verovalo se da je možda otvorena mogućnost konstituisanja političke zajednice i da će ona biti stvorena racionalnim delovanjem i samonormiranjem, o čemu je maštao Zoran kao filozof. Nedostatak integrativnih supstanci predstavljao je uslov mogućnosti nastanka moderne srpske države.
Taj momenat otvorenosti i mogućnosti slobodnog uspostavljanja poretka trajao je kratko. Tematika ustava nije ni stigla na dnevni red, a neophodni konsenzus se raspao eskalacijom sukoba unutar pobedničke koalicije. Najjače političke snage koje su reprezentovali Đinđić i Koštunica razdvajale su se i sukobljavale kao dva nepomirljiva politička fronta, oba rukovođena različitim slikama sveta, različitim strategijama i različitim tipovima političkih ličnosti. Možda se ta dva stanovišta ne bi sukobila da su mogla ostati samo to - stanovišta, tj. da ona nisu postala delatna. Pošto se nakon pada Miloševića moralo stalno i sve više delovati, to je postajalo evidentno da je "zajednica definicija zajedničke situacije", kao uslov donošenja ustava, postala nemoguća.
U čemu se, zapravo, sastojao taj sukob? Ukoliko bi se teorijski, čisto apstraktno, primenio Đinđićev analitički okvir, moglo bi se ustvrditi da su se dve koncepcije polarizovale zato što je jedna bila supstancijalistička (Koštunica), a druga nesadržinska, tj. gotovo isključivo okrenuta ka racionalnom rešavanju problema (Đinđić). Nema sumnje da je Koštunica "verujući čovek", iskreni pravoslavac, koji je u tradiciji politike Srbije 19. veka našao jednu verziju srpske politike za koju veruje da je autentično srpska. U tom okviru, veruje se da je njena evolucija (nesrećom) bila blokirana, prvo "jugoslovenstvom", zatim, "komunizmom", a permanentno nepravdama velikih sila koje su nanošene Balkanu i Srbiji. Povređeni nacionalni ponos i Srbi kao večita žrtva u igrama velikih sastavni su deo ovog stanovišta preko kojeg se i dan-danas transportuje nacionalni resantiman prema Zapadu, kojem se istovremeno moramo prilagođavati (jer nemamo kud pred silom), ali i opirati odbranom svog nacionalnog dostojanstva i autentičnih nacionalnih interesa. Autentičnost i ponos ispoljavaju se u tome što se "ne može zaboraviti", i što se "ne može oprostiti", pa tako sam resantiman postaje suština identiteta srpske političke kulture.

Đinđićevo stanovište nema suštinu i nema tradiciju. Zato je izazivalo podozrenje koliko kod njegovih sledbenika, toliko i kod protivnika. Društvo je za njega konstrukt socijalnog delovanja, proces blokiranja i deblokiranja proizvodnje smisla; pri tom on svesno razara resantimane (istorijske traume) kao stereotipe koji blokiraju "svet života" kao izvornu selekciju smisla, ali i sva zdravo-za-gotovo servirana predanja koja blokiraju naše racionalno delovanje. Zoran je bio orijentisan na rešavanje problema, verujući da se može biti "sto posto racionalan"; vera i moral mogu se instrumentalizovati ukoliko pomažu da se problemi rešavaju. Njegova komunikacija je otvorena ne zato što je on lično moralno "sumnjiv" (kako neki pogrešno pretpostavljaju), već zato što je to njegov filozofski horizont, po kojem je samo društvena komunikacija stvaralac socijalnog smisla. Ona otvara mogućnost mobilisanja ljudi, a u našoj situaciji

ona treba da mobiliše njihovu energiju za mučan i dug put modernizujućih reformi. Jedino uverenje koje je Zoran imao bio je njegov strateški cilj: "Mi moramo", kaže on, "da nađemo rešenje pre svega tako što ćemo naći svoje mesto u Evropi, a ne tražeći naša istorijska prava i nacionalne interese".
Sukob unutar koalicije DOS, koji smo označili kao glavnu prepreku "dovršavanju" Srbije kao države, uspostavio se odmah, od prve noći Miloševićevog poraza. Ta ekspresnost i intenzitet sukoba teško se mogu objasniti putem kojim smo krenuli, tj. samo apstraktnim razlikama između dve najveće stranke u DOS, ma koliko one bile evidentne. Tek evidentnost tog sukoba na strateškom planu, kao sukoba dve strategije oko odnosa prema prošlosti (bez kojeg se ideja budućnosti ne može operacionalizovati), objašnjava njegov centralni značaj u post-miloševićevskoj eri. Prošlost kao tema nametala se sasvim neposredno. Ona je bila predmet promena tako što je egzistirala kao nezaobilazno nasleđe Miloševićevog režima, delatno u svim oblastima društvenog života i institucijama, ali i tako što ju je nametala međunarodna zajednica, koja je nepokolebljivo zahtevala obračun sa prošlošću u domenu ratnih zločina. Ona je ultimativno tražila od nove vlasti da sarađuje sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, uslovljavajući svoju finansijsku i moralnu podršku bez koje je obnova razorenog društva bila nezamisliva.
Nenad Dimitrijević, na čije stanovište se pozivamo, smatra da se mogu izdvojiti tri osnovne strategije odnošenja prema prošlosti. Prvu, koju je nazvao oportunističkom pacifikacijom prošlosti, ili strategijom kontinuiteta sa nacionalizmom, on pripisuje "legalistima", odnosno Koštunici i njegovoj DSS. Za ovo stanovište je karakteristična strategija odbrane nacionalnog identiteta i dostojanstva, "konkretizovano kroz minimizovanje ili potpuno negiranje ratnih zločina počinjenih od strane Miloševićevog režima, kroz insistiranje na ravnoteži 'naše ratne krivice' i 'ratne krivice druge strane', te kroz dalju afirmaciju resantimanskog stereotipa o srpskoj naciji kao žrtvi".
Drugo stanovište se zasniva na strategiji apsolutnog zaborava, koje budućnost gradi na praksama za uklanjanje režima, uspostavljanja demokratije, tržišta i pravnog okvira, kao dovoljnih uslova za formiranje novog lika Srbije. Pitanje moralne odgovornosti za rat i počinjene zločine ne samo da se ne pominje, nego se i odbacuje kao moralističko i štetno. Ova strategija se najbliže odnosi na poziciju G 17 plus.
Treću strategiju Dimitrijević naziva suočavanjem sa prošlošću kroz moralnu refleksiju, ili strategijom ovladavanja prošlošću. On tvrdi da prva strategija, koja pacifikuje prošlost kontinuitetom sa nacionalizmom, i druga, koja je radikalno okrenuta ka budućnosti, na paradoksalan način, podjednako ugrožavaju perspektive demokratije u Srbiji. Ovaj paradoks postaje razumljiv ako demokratiju shvatimo kao sposobnost samoprikazivanja, korigovanja i socijalnog učenja. Nakon autoritarizma, ratova i počinjenih zločina mogućnost političke zajednice neizbežno uključuje refleksiju o nasleđu koje su ostavile prakse prethodnog režima.
Sa dobrim razlogom Dimitrijević političku strategiju premijera Đinđića smešta između druge i treće, imajući u vidu pre svega Đinđićevu politiku saradnje sa Haškim tribunalom i oštru blokadu koju mu je nametnulo stanovište kontinuiteta. U ograničenje mu se pripisuje to što je tu saradnju razumeo kao tehničku, u smislu funkcionalnog uslova za razvoj Srbije.
Strateško sukobljavanje oko prošlosti dokrajčilo je i teorijsku mogućnost uspostavljanja minimalnog konsenzusa, od koje je mogao krenuti proces konstituisanja političke zajednice i donošenja ustava. Racionalna refleksivnost kao jedini ne-ideološki kreator državnog identiteta nije bila deblokirana zbog negiranja neugodne prošlosti, propagande zaborava, ali i čisto funkcionalističkim odnosom prema njoj. Pitanje saradnje sa Hagom je, u stvari, krnjilo i inače nategnutu podršku reformama, jer je većina populacije bila protiv te saradnje. Tako se prostor za promene dramatično sužavao, uz stalno pojačavanje političkih blokada reformskom delovanju. Ona se održavala, između ostalog, upornom medijacijom između različitih punktova (formalne i neformalne) moći koju je gotovo neprekidno obavljao Zoran Đinđić, demonstrirajući političku veštinu i energiju koju mu ni protivnici nisu negirali.
Poslednja tačka u analizi blokade ustavnosti Srbije odnosi se na momenat od kada je opisani sukob prestao da bude samo politički. On je to prestao biti već u jesen 2000. godine time što se materijalizovao u sukob oko vlasti u najužem smislu reči, tj. oko kontrole aparata fizičke prinude. Ako se prisetimo da su ti organi bili sastavljeni od različitih oficijelnih i brojnih paramilitarnih i parapolicijskih formacija izraslih iz ratova, okrvavljenih ruku i kriminalne biografije, onda je namera obe strane u sukobu da takve, netransformisane grupe za vršenje nasilja stave pod svoju direktnu kontrolu bila ravna vraćanju "točka istorije" unazad. Obe su se opredelile za njihovu instrumentalizaciju zarad ostvarivanja "svrha i ideala". Time je ustavna kriza tj. nedovršenost države bila zapečaćena ne samo ponašanjem političkih aktera nego i time što je pretrajavanje "pluralističke" upotrebe aparata fizičke prisile omogućila samim tim aparatima, onakvima kakvim ih je Milošević napravio, da sačuvaju svoj prethodni identitet i nastave sa politikom svojih kriminalizovanih interesa. Time je način legitimiranja i jednog i drugog stanovišta praktično postao fasadni.
Posle ubistva premijera Đinđića, po drugi put se pojavila potreba za ustavnim regulisanjem Srbije. Ona je iskazana upečatljivim narodnim jedinstvom u žalosti zbog ubijenog premijera. Ubrzo je pod tim utiskom formirana parlamentarna komisija za pisanje ustava. Time je napravljena proceduralna greška, jer takve radnje, kao ni donošenje zakona, nisu dozvoljene za vreme trajanja vanrednog stanja. Zatim je ovaj ishitreni potez dopunjen još jednim, koji se odnosio na proceduru donošenja ustava. Bilo je predviđeno da se nacrt ustava može usvojiti u Skupštini Srbije većinskim odlučivanjem (polovina plus 1, tj. 126 poslanika), mada tako nešto kao što je "preglasavanje" nije preporučljivo ukoliko ustav treba da predstavlja "osnovni konsenzus". Taj proces se odvijao traljavo, bez entuzijazma i specijalne atmosfere koja bi pogodovala uspešnom donošenju "pravog ustava". Uskoro je proces zapao u teškoće, iz kojih se više ne vidi kako će ustav biti donet. Iz ustavne komisije izašli su predstavnici opozicije, s ciljem da ustav dezavuišu kao "partijski" i nelegitiman, najviše zbog toga što se i na taj način vode partijske borbe oko rušenja vlade i raspisivanja izbora. Opozicija osporava sadašnjoj vladi legitimitet za nastavak procesa oko donošenja ustava, i ne želi da joj priredi zadovoljstvo da za vreme njene (nelegitimne) vladavine bude donesen ustav. Konačno, s obzirom da prisustvo ustavne procedure gotovo nije evidentno u tekućoj komunikaciji (ako je uopšte još ima), niti ima izgleda da se otvori rasprava o tome šta bi trebalo da bude temelj naše integracije, najverovatnije da ustav neće ni ovom prilikom biti donet. A ne može se predvideti kada bi se to moglo dogoditi.
U post-đinđićevskom periodu ta neizvesnost sve više raste. Društvo i njegovi politički akteri zapali su u stanje regresije, o čemu svedoči porast konfliktnosti koja je i inače bila previsoka za uspostavljanje temelja novog tipa državnosti. Evidentno je smanjena i interpretativna moć društva čiji je glavni nosilac bio sam Đinđić, pa se danas stiče utisak kao da više niko ne zna "šta se zapravo događa" i "šta je glavna tema". Realnost i jasnoća političkog sukoba na relaciji Đinđić - Koštunica na svoj način su održavale mogućnost ustavne konstitucije Srbije, jer su obe strane znale šta takva mogućnost znači i možda bi se u nekom trenutku mogle dogovoriti. No, posle Đinđića, političkom situacijom su zavladale partijske borbe koje su preterano tvrde i nefleksibilne, ali i nedovoljno artikulisane da bi odgovarale demokratskom procesu uspostavljanja kompromisa i saglasnosti. Po toj tvrdoći, čini se kao da se kolektivna delovanja opet rukovode apsolutnim istinama, odnosno kulturom resantimana koja je tipična za ovaj deo sveta. Ona u politički prostor unosi sve klasične tipove resantimana: klasni, nacionalni, politički i lični.
Resantiman deluje i u slici koja se stvara o Zoranu Đinđiću. Ona se pravi pod okriljem ovdašnjih verovanja da su strasti jedina motivacija političkog delovanja. Ono što danas manje-više predstavlja otvorenu kritiku premijera Đinđića pogrešno je zato što mu se zamera ono što je bila njegova najjača strana. Đinđiću se zamera da je bio "političar bez suštine", moralno polivalentan, ličnost koja je mogla da komunicira sa nelegitimnim i nekontrolisanim moćima koje je zatekao. Taj koji je komunicirao sa Legijom, Karićem, Dinkićem, Canetom Subotićem, "zemunskim klanom", Žarkom Koraćem, Šrederom, Labusom, Đukanovićem, Čedom, Veljom Ilićem, Čankom, Amerikom, Evropom, Kosovom i Crnom Gorom morao je da ima loš karakter, neotporan na zlo, nemoral i gramzivosti. No, Đinđićev problem nije bio u tome što ga je krasila neobično široka i otvorena komunikacija (navodno i "nemoralna"), nego što je tim, komunikativnim metodom, pokušao da stavi pod kontrolu razularene i metastazirane državne organe fizičke prinude. Ti organi su morali biti rasformirani i stvarani novi odmah po preuzimanju vlasti.
Zašto to nije učinjeno predstavlja zagonetku naše bliske prošlosti, koja čeka svoju interpretaciju. Taj nerazjašnjeni momenat ne dozvoljava nam da razumemo sadašnjost i samo ubistvo Zorana Đinđića. Postavljaju se brojna pitanja na koja nemamo odgovore. Zašto Zoran nije krenuo u obračun sa aparatima bivše vlasti kada je formirao vladu? Da li to nije mogao učiniti zbog održavanja "većine" u parlamentu i zato što ga je blokirao nacionalistički blok? Da li je zaista verovao da su se Legija i drugovi mogli "pripitomiti" komunikacijom? Da li su ti organi bili potrebni za operacije hapšenja optuženih za ratne zločine i smirivanje nemira na jugu Srbije? Da li im "niko nije mogao ništa", bar jedno vreme, dok se ne stvore nove policijske formacije ("žandarmerija") i vojska pređe u ruke reformista? Zašto je baš ta reforma toliko dugo trajala, a ni danas nije završena? Da li je u pitanju bila naivnost jednog filozofa? Da li je Zoran bio čovek koji je odlično razumeo politiku kao veštinu komunikacije, ali nije razumeo šta je državna vlast i njena suština? Onaj koji vlada i koji odlučuje, da bi to zaista bio, mora da uspostavi legitimni monopol na fizičku prisilu. Zoran Đinđić nije bio taj, pa se i danas možemo zapitati: "Ko odlučuje u Srbiji"?
Konstrukt njegove ličnosti koji se gradi posle njegove smrti izraz je resantimana prema njegovim neobičnim talentima. Po toj zavisti koja podseća na mučninu koju je Salieri morao osećati prema Mozartu, ispada da je mnogima odgovaralo da Zorana nema. No, to nije relevantno iz đinđićevske perspektive, jer da je kojim slučajem živ, Zoran bi mirne duše razgovarao sa svojim Salierijem.
Konačno, ima li smisla pitati se šta je zapravo bio Zoran Đinđić?
Ja bih rekla da je on bio uslov mogućnosti. U prilog ovome, citiraću Zoranove reči:
"Oslobađanje 'sveta života' može nastupiti samo u formi oslobađanja modusa mogućnosti. Toga da je moglo biti drugačije (da je možda i bilo drugačije nego što tvrdi predanje), i toga da može biti drugačije. Svetlost ovog otvaranja bi pala najpre na blisku tradiciju, do sada zatvorenu i nemuštu vezu kauzalnih relacija. Ona bi nam se najpre pojavila kao težak zadatak za razumevanje, kao zadatak pri čijem rešavanju bismo morali da korigujemo niz samorazumljivosti. Taj zadatak ima strukturu čudne inverzije: komunistički poredak je u Jugoslaviji bio odgovor, međutim, šta je bilo pitanje".

Vesna Pešić

Časopis Filozofija i društvo br. XXII-XXIII, izdavač Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2003, str. 26-33.


	Šta čitate	Knjiga Vladane Likar Smiljanić, Princeza Milčica

Republika