Istoriografija kao "patriotska" disciplina

Nas još uvek ne zanima šta onaj drugi misli

U hotelu "Metropol" nedavno je održan skup balkanskih pisaca udžbenika istorije. Gosti iz Evropske unije dva dana su razgovarali sa nastavnicima istorije na temu da li je moguće pisanje zajedničke istorije. Program se odvijao kroz radionice sa nastavnicima istorije osnovnih i srednjih škola. Radionice su demonstrirale neke od modela kako treba da se obrađuju lekcije iz istorije, na primer: "Stjepan Radić" ili "Četnici i partizani". Radionicu su vodili istoričarka Dubravka Stojanović i profesor Hepken iz Nemačke. Donosimo neka zapažanja nastavnika istorije iz Srbije, prof. H. Hepkena i dr Dubravke Stojanović.

Dubravka Stojanović: Za neke (ratovi 90-ih na prostoru bivše SFRJ - op. ur.) je to razbijanje Jugoslavije, za neke je raspad, za neke je građanski rat, za neke je agresija. Ono što smo mi ovde tražili jeste da se ni u jednom od tih udžbenika istorija ne prikazuje na najpovoljniji način, a to je ta čuvena multiperspektivnost, da se jedan događaj prikaže sa različitih pozicija, sa pozicija svih učesnika u njemu. To je i najteže uvesti u škole i to je tako na čitavom prostoru Balkana, pa i bivše Jugoslavije, pre svega zbog toga što se ovde istorija smatra patriotskom disciplinom čiji je ključni zadatak izgradnja nacionalnog identiteta. Istorija ovde nema funkciju da se misli o društvu, da se misli o prošlosti i o sadašnjosti, da se uči kako da se kritički gleda na prošlost, pa samim tim i na sadašnjost, nego ima, naprotiv, ideju da stvara mitološku i autoritarnu svest i predstavu o tome da je uvek, pa i sada, postojala samo jedna istina, recimo kako predavati rat iz devedesetih godina. Juče smo čuli da je u Bosni to zabranjeno, da taj rat nije ušao u udžbenike, da njega nema u programu i da nastava istorije ide do početka sedamdesetih godina SFRJ, a da se posle toga ne ulazi u to pitanje, jer je nerešiv problem da se u srpskoj školi predaje jedno viđenje tog rata, u muslimanskoj drugo, u hrvatskoj treće. Došlo se do zaključka da je to prerano. Treba imati u vidu da se u Turskoj i dan-danas istorija uči samo do Ataturkove smrti, nema Drugog svetskog rata, jer je pitanje suviše teško, misli se da se s njim ne može izaći na kraj.
Za nas je otkriće bio novi crnogorski udžbenik jer, kada je rat devedesetih godina u pitanju, jedino je crnogorski udžbenik dao slike svih žrtava. Na jednoj strani nalaze se žrtve iz Vukovara, žrtve iz Sarajeva, žrtve iz Dubrovnika, žrtve sa Kosova i žrtve iz Beograda. Ili, dali su slike svih izbeglica - srpske izbeglice, albanske izbeglice, hrvatske izbeglice. Slike svih srušenih gradova. Uvek je najbolje prikazati ono što predstavlja presek kroz sve situacije. Izbeglištvo je uvek isto, bez obzira na to ko je rat počeo, ko je rat dobio, ko je rat izgubio, ko je kriv, ko nedužan. Izbeglice su uvek žrtve i uvek su iste žrtve, one su oterane iz svojih kuća i u nekim beskrajnim kolonama odatle odlaze. To je nov pristup, prikazivanje tih velikih istorijskih drama iz perspektive malog čoveka kome je potpuno svejedno ko je rat počeo i ko ga je dobio. Njemu je strašno. Naši nemaju ništa od toga. Kod nas postoje ratovi. Međutim, koliko smo mi ovih dana uspeli da vidimo, gotovo da se ne pominju tuđe žrtve, postoje samo naše žrtve.

H. Hepken: Takođe, trebalo bi napomenuti i važnost evropske perspektive nacionalne istorije i istorijskih događaja. Stjepan Radić i kralj Aleksandar su ubijeni. Ali, to nije specifično za kulturu koja je vladala u Srbiji. Gotovo u isto vreme i u Nemačkoj su ubijeni i predsednik i premijer. Ne smemo to stavljati u kontekst političke tradicije samo jednog naroda jer, kako je rekao mislilac Hobsbaum, to je bilo u vreme ekstrema.

D. Stojanović: Oni (nastavnici) imaju zadatak da smisle kako bi đacima predavali ta teška pitanja, ali da osvetle sve zainteresovane strane. Mi obično, odnosno isključivo, gledamo kako je naša strana videla neki događaj. U svim našim udžbenicima piše da su balkanski ratovi bili oslobodilački. Ali, zaboravljamo da u udžbenicima većine drugih naroda koji su učestvovali u tim ratovima piše sasvim suprotno, da su to bili osvajački, i da su ti ratovi za njih bili najveća trauma, i za Albance, i za Bugare, i za Turke, i za Makedonce. Za sada, nas još uvek ne zanima šta onaj drugi misli, ali to je jedini način da se ti konflikti, ili bar emocije koje ti konflikti stvaraju, ubuduće smanje. Ali, ono što su juče, u tom razgovoru, mnogi nastavnici izrazili kao svoj strah, to je da su primetili da se deca sve više vezuju za najnegativnije pojave. Ako predaju nacionalsocijalizam, deca počinju da se oduševljavaju, kažu pa to je super, to je pravo, Hitler je ko bog, zašto je on izgubio itd. Oni su izrazili strepnju šta će se desiti
ako se tako moderno pristupi nastavi istorije, ako se đacima upravo dopadne najgora ponuđena varijanta. Profesor Hepken je rekao da oni, naravno, imaju takva iskustva u Nemačkoj, ali da je tamo potpuno legitimno prekinuti čas. Tema o zločinima je danas izuzetno relevantna. Ona je postala do te mere ispolitizovana da kada god se govori o odnosima partizana i četnika manje se misli o njihovim odnosima 1940-ih, a više o tome kako se to reflektuje na devedesete godine. Na prethodnom seminaru, kada smo gledali udžbenike drugih bivših jugoslovenskih republika, našli smo nešto za sve zajedničko, i veoma porazno za istoričare, a to je da se sve lekcije zovu - Slovenija u SFRJ, Hrvatska u SFRJ, nema Jugoslavije. To je možda najstrašnija dimenzija te interpretacije, čini se da ta Jugoslavija nije ni postojala. Niko od te dece se i ne seća te Jugoslavije, oni su rođeni već kada je ona počela da se raspada, nemaju iskustvo Jugoslavije, oni neće ni u svom obrazovanju dobiti informaciju o njenom stvarnom postojanju i onome što je nju povezivalo. To je još jedan korak dalje u tome da se razume uopšte šta je bila ta država, u dobrom, lošem smislu, sve njene kontroverze, zašto se raspala. Bojim se da smo se svi mi na toj teritoriji veoma udaljili od toga, a to je nešto što je važno za svakog od nas. Ako mi ne razumemo zašto se ona raspadala i zašto se ona ponovo pravila - mi ne razumemo svoj 20. vek, a ako mi ne razumemo svoj 20. vek - mi imamo ozbiljan problem. Možete vrlo često da čujete na televiziji od naših intelektualaca da je Srbija u nesporazumu sa 20. vekom, Srbija je promašila 20. vek, Srbija je propustila 20. vek. To je porazno. Šta mi time hoćemo da kažemo? Da ti građani i to društvo nisu shvatili ništa od svega toga.

Neki stavovi i iskustva nastavnika istorije

Mi smo dobili zadatak da napravimo radionicu a naslov je bio "Partizani i četnici" ili "Četnici i partizani". Prva grupa učenika dobila bi protokol Draže Mihajlovića i četnika, druga grupa bi dobila proglas Komunističke partije Jugoslavije, onaj od 4. jula, koji poziva narod na ustanak. I jedna i druga grupa čitale bi te protokole i iz toga bi se razvila debata da se vidi ko šta misli. Deca sama dolaze do zaključaka da tu postoje ideološke razlike. Ne prejudicirati da su partizani izdajnici ili da su četnici izdajnici, nego da se vidi da su i partizani, da je Velebit pregovarao sa Nemcima, da se ne bi išlo u kontra stranu - samo su četnici pregovarali sa Nemcima. Malo se više osvrnuti na martovske pregovore i najznačajnije pitanje - zašto se kaže da pobednici pišu istoriju? Večita osuda četničkog pokreta, koja je doskora trajala, položaj deteta čiji je otac bio četnik, koji je poginuo u četnicima, ili je ostao živ pa otišao u zatočeništvo, položaj tog deteta, kako će se školovati, kako će provesti život u budućoj FNRJ.
Podelićemo učenike na grupe - jedna grupa će da bude Narodna radikalna stranka, druga će da bude HSS, JMO, komunisti... Kada se to odradi, onda ih opet delimo u nove grupe, gde jedna grupa ima zapis sa same sednice na kojoj je bio Stjepan Radić, druga grupa prati novinarske reakcije strane štampe, srpske, hrvatske, treća grupa prati reakcije političara, imamo izvore Pribićevića, Mačeka i, na kraju, proglas kralja Aleksandra, koji se pročita u celini, gde on objašnjava zašto uvodi diktaturu. Onda se otvara diskusija o temi. Pitanje političke kulture veoma je važno. Oni će moći, na osnovu zapisnika sa sednice, praktično da izvedu ubistvo u Skupštini, da održe te govore, rečnikom koji su koristili u međusobnom obraćanju, sve što je dovelo do samog čina ubistva. Njima će potpuno biti jasna politička kultura u Kraljevini u to vreme. I, naravno, izvučemo pojavu ekstrema, pojavu ustaštva, VMRO-a, komunista, kako oni na sve to reaguju; sve posledice uvođenja diktature. Na kraju ćemo doći i do ubistva kralja Aleksandra. Takođe, može na razne načine, kroz tu diskusiju, da se dođe do ubistva Aleksandra i do pitanja ko je i zašto ubio kralja Aleksandra i da li je on na kraju rekao: "Ubiše me, majku mu" ili "Čuvajte mi Jugoslaviju".
Veoma je važno da se shvati da, nažalost, postoji kontinuitet netolerantne političke kulture i veoma je važna lekcija iz 20. veka, kontinuitet te nesrećne političke kulture. Ovo o čemu ste vi sada govorili, na ovom eklatantnom primeru ubistva u Skupštini, nešto je što možemo da vidimo i u čuvenom zlatnom dobu srpske demokratije 1903-1914, jer su samostalci i radikali iz dana u dan u uvodnicima svojih novina o protivnicima pisali najgore moguće stvari, pretežno iz privatnog i ličnog života. Uvek će se izvaditi to ko tuče ženu, ko nema decu, ko koliko ima mačaka. Sećate se da je argument protiv Koštunice bio broj njegovih mačaka. Ne govori se o političkim programima nego se govori da li Vuk Drašković ima decu i koliko Koštunica ima mačaka. To su naši problemi. Sad smo prešli na to koliko ko ima firmi. Mi stalno ostajemo na površini politike.
Englezi su to morali da rade 500 godina, 600 godina - svašta se dešavalo kod njih, sekle su se glave na panju - dok nisu došli do 20. veka i do nekog nivoa političke kulture.
Ali, ako ne radimo ništa i ako shvatamo da nama treba još 400 godina da razvijemo političku kulturu, onda smo stvarno obeshrabreni. Jedan vek nije malo za tako nešto. Kod nas se stalno ponavljaju te stvari. Zašto? Ja pokušavam da ne zavedem decu i da ih ne dovedem u sukob - ko je za četnike, a ko je za partizane.
Ja ovo radim več šest godina. Za utvrđivanje lekcije "Stvaranje Kraljevine SHS" odvojim tri časa, decu podelim na Srbe, Hrvate i Slovence. Drugog časa promenim, pa oni koji su bili Srbi budu Hrvati, ovi Slovenci... Isto tako i za Drugi svetski rat - četnici, partizani i Nemci. Bude tu i smeha, bude tu i svađa, bude svega. Da vam ne pričam da su se maskirali, da su bili ranjenici, nosili pištolje, puške. Kad se stvara SHS, Srbi, Hrvati, Slovenci promene govor, bude stvarno lepo.
Ono što nismo ovde pomenuli, a što je vrlo važno kada govorimo o tom građanskom ratu, jesu zločini nad civilnim stanovništvom. To je takođe mesto manipulacije. U novom udžbeniku istorije imamo samo zločine partizanske strane, a nemamo ni Sajmište ni Banjicu, na primer.

(publikovano u emisiji "Peščanik" Radija B92 od 8. novembra 2003, voditelji S. Lukić i S. Vuković)