Hrišćanska ekologija?

Sv. Maksim piše da se stvari, čak i u njihovoj vidljivosti, u njihovoj dijafoniji, daju ljudima kao telo Hrista. To je kosmička euharistija. Može se naći mnogo ovakvih citata, i nadam se da će jednog dana biti napisana knjiga Pravoslavni oci crkve o prirodi. Međutim, u ruskom akademskom bogoslovlju, pitanje kosmičke liturgije nije čak ni dotaknuto. U Rusiji su najbolji bogoslovi bili laici - Homjakov, Dostojevski, Vladimir Solovjov... Upravo se u ruskoj slobodnoj hrišćanskoj filozofiji ponovo pokazala pravoslavna tradicija kosmičke euharistije, mada izražena na nešto drugačiji način nego kod svetih otaca. Ali, radilo se upravo o prvom pokušaju da se filozofski osmisli pravoslavlje u njegovoj punoći i dubini. Problem konkretnog svejedinstva je osnovni problem ruske filozofije po kojem se ona razlikuje od svih filozofija ovoga sveta - a to i jeste približavanje ekološkoj problematici pravoslavlja.
Za pravoslavnu svest, celokupna priroda sja preobraženom svetlošću Pedesetnice. Junak Dostojevskog moli i traži oproštaj od svake ptice, od trave; ruski bogotražitelj ide sa Isusovom molitvom, on prolazi kroz šumu, kroz snegove, kao kroz Hram.

Akademsko bogoslovlje je, nažalost, zaostajalo za molitvenom praksom. I danas, sam naš život, tragedija naše Zemlje, krajnje iscrpljivanje svih zemaljskih stvorenja, resursa, vode, šuma i neba, poziva nas da konačno stanemo na pravoslavnu tačku gledišta, da počnemo da cenimo prirodu, da cenimo naš oikos (otuda reč "ekologija"), naš dom. Nije stvar samo u akademskoj teologiji. Već u XIII veku, kada se počelo sa svakakvim sholastičkim deljenjima boga na biće i suštinu, akt i potenciju, zarodio se dualizam u mislima, osećanjima, životu, i taj nas je dualizam prirodno doveo do antiekološkog pogleda na telo: na njega smo počeli da gledamo ne kao na nešto jedinstveno sa dušom, nego kao na nešto od nje odvojeno. Tomizam govori o dva nivoa. Prvi je nivo priroda, a drugi je nivo - blagodat. Priroda je uvek niža od blagodati, i ovde već vidimo dualizam. S druge strane, Zapad je poznavao tako moćan pokret kao što je jansenizam, u kojem se priroda shvata kao apsolutno palo biće, zaraženo prvorodnim grehom, zbog čega je sve što je prirodno od samog početka i grehovno. Treba reći da ova tendencija postoji i kod nas, i u pravoslavnom bogoslovlju, a još više kao psihološki moralizam. Ako o tome danas razgovaramo sa mnogim pravoslavcima čućemo da je sve što je neposredno, čulno, telesno, estetično, erotično - samim tim i odbačeno kao nešto što je zaraženo prvorodnim grehom, kao nekom prljavštinom. Ta koncepcija je nehrišćanska i nepravoslavna.
Epoha "prosvećenosti", epoha ateizma, koja se hvalila da će čoveka uzdignuti iznad dualizma, u stvari je još više razorila ljudski integritet. Umesto da preobrazi čovekov konkretni život, ta epoha je unela provaliju između duha i tela: telo je postalo apstrakcija, a duša je prosto izgubljena. Posle Kopernikovog otkrića, zvezde su prestale da budu žive, a Vaseljena se pretvorila u bezgranično ćutanje hladnih svetova. Najstrašnija je bila pojava kartezijanstva. Dekart je stvari podelio na misleće i na prostorne, i u ovu drugu kategoriju je spadao celokupan životinjski svet koji, po Dekartu, nije imao ni osećanja, ni patnji.
Životinja je postala mašina. Iako je ovo mišljenje teško nazvati hrišćanskim, upravo je ono najviše uticalo na dalji razvoj odnosa čoveka i prirode u okvirima hrišćanske civilizacije. Epoha racionalizma se danas nastavlja u celom svetu. Svet se deli na "prijatelje", ljude koje ne možete ubiti odmah, nego tek kada dobijete na to nekakvu ideološku sankciju - i na druga stvorenja, koja bez svake ideologije možete da ubijate, jedete, eksperimentišete sa njima, jer ona ne postoje kao božje tvari. Mi danas živimo u ovom dualizmu. Ipak, danas se na Zapadu radi na tome da se ukloni ova kruta gnostička pregrada između sveta lažnog razuma, razuma-potrošača, koji ubija, koji je neprestano agresivan - i drugih bića koja pate. U zapadnoj filozofiji i teologiji se mnogo na tome radi. Moltman, Dreverman i drugi vodeći teolozi u Nemačkoj brojne svoje knjige posvećuju problemima kosmosa, prirode, ekologije. Slično počinje da se dešava i u Francuskoj, uzmimo na primer knjigu Žaka Bestera Oda stvaranja... Pol Klodel je primetio: "Gospod je rekao - objavljujte Jevanđelje ne samo ljudima, nego celokupnoj tvorevini". Radosna vest je namenjena ne nekakvom izabranom delu, nego svim živim stvorenjima. Današnji zadatak pravoslavnih je da nose radosnu vest, Jevanđelje, celokupnoj tvorevini.

Odlomci jednog razgovora. Priredio Pavle Rak