Poljska i Srbija - uporedna iskustva

U organizaciji Ambasade Republike Poljske u Beogradu i G 17 Instituta, 30. oktobra 2003. godine održan je susret na temu "Društvo prema tržištu i demokratiji". Uvodno predavanje održali su profesor Andrzej Rychard, predsednik Centra za socijalne studije Instituta za filozofiju i sociologiju Poljske akademije nauka, i Milko Štimac, izvršni direktor G 17 Instituta

Karakteristike srpske tranzicije

Tajkuni u Srbiji

Stope nataliteta i mortaliteta takođe su više nego rečite. Od 2000. godine zabeležen je rast stope nataliteta, što ukazuje da se nešto ipak dešava u smislu percepcije stvarnosti, da postoji neka nada. Međutim, stopa mortaliteta je i dalje veoma visoka, a po smrtnosti od mnogih bolesti nalazimo se na prvom mestu u Evropi.
Pokazatelj broja samoubistava i ubistava je za Srbiju veoma interesantan. Broj samoubistava naglo raste od 1990. godine, da bi 1996-97. godine došlo do jedne korekcije, ali taj pozitivan trend nije dugo potrajao. Godina 1999. je specifična za Srbiju po tome što je tada došlo do intervencije NATO-a, odnosno do bombardovanja. To je bio šok za sve generacije što je, usled prethodno preživljene hiperinflacije i učešća određenih grupa građana iz Srbije u ratovima na prostorima bivših jugoslovenskih republika, dovelo srpsko društvo u duboku materijalnu i moralnu bedu. Sve ovo se očigledno snažno odražavalo na osećaj nesigurnosti i bespomoćnosti jednog broja srpskih građana kojima u nedostatku adekvatnih institucija nije pružana, pre svega, odgovarajuća medicinska pomoć.
Ovome bismo mogli dodati i lanac šverca droge koji je uspostavljen preko naše teritorije, o čemu je javnost bila upoznata tek početkom ove godine u akciji Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Sablja koja je sprovedena posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Dubina ekonomske krize u kojoj se Srbija našla 2000. godine ogledala se u niskim platama i penzijama u poređenju sa troškovima života koji su bili dostigli visok nivo zbog ekonomske neefikasnosti, zatim velikom broju stvarno i prikriveno nezaposlenih, veoma niskom korišćenju kapaciteta u pojedinim industrijskim granama koje su sa raspadom SFR Jugoslavije izgubile dominantan deo tržišta kojima su njihovi proizvodi bili namenjeni. Neuspešno poslovanje preduzeća u društvenoj i državnoj svojini bilo je osnovni uzrok, na primer, neplaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenih (penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti), što je bivša vlast, a u dobroj meri i sadašnja, tolerisala. Uz to, odnos zaposlenih i penzionera u Fondu zaposlenih i u Fondu samostalnih delatnosti opao je sa 2,3 zaposlena na jednog penzionera 1991. godine na nešto više od 1,6 zaposlenih na jednog penzionera 2002. godine. Pored problema materijalne prirode - zbog nemogućnosti efikasnog servisiranja zakonom utvrđenih prava građana po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja, izuzetno nepovoljan odnos broja zaposlenih i broja korisnika penzija mnogo više govori o strukturi srpskog društva u momentu intenziviranja tranzicije ka tržišnoj ekonomiji i uspostavljanju tržišnih i demokratskih institucija i o njegovoj ekonomskoj perspektivi zasnovanoj na razvijanju demokratskih odnosa. U Srbiji ne postoji jasna podela na "nas" i na "njih" kao podloga za uspešno stvaranje civilnog društva, kakav je slučaj sa Poljskom. Ono što postoji je osećaj da se najveći deo društva nalazi sa jedne strane, dakle "mi" se nalazimo u jednom jako lošem položaju, a što se tiče "njih", njih ima jako malo, nisu deo komunističke nomenklature, nego su deo tajkunizirane ekonomije koja je nastala za vreme Miloševića. Po svojoj brojnosti tajkuni u Srbiji su negde na periferiji, dok prema ekonomskoj moći zauzimaju najznačajnije mesto na srpskoj društvenoj lestvici. Ova nesrazmera u brojnosti i ekonomskoj moći očigledno je izvor korupcije prema kojoj Srbija, na osnovu međunarodnih istraživanja, zauzima visoko mesto. Pojavu sukoba interesa na relaciji politička funkcija-preduzetnik tek nedavno smo javno identifikovali i, nažalost, nema pomaka u njenom razobličavanju, jer sudstvo u Srbiji nije nezavisno, a na odgovornim sudijskim funkcijama još uvek se postavljaju kadrovi po partijskoj liniji, tj. poslušnici. Makroekonomsku situaciju koja u Srbiji, zbog svega što se događalo tokom devedesetih godina, ima izuzetan značaj za razvoj novih, demokratskih društvenih odnosa, pokušali smo da sagledamo na bazi praćenja nekoliko ključnih pokazatelja: bruto domaći proizvod (kao sintetički pokazatelj nivoa ekonomske razvijenosti), industrijska proizvodnja, spoljna trgovina, zatim inflacija (pokazatelj makroekonomske stabilnosti), tržište rada, potrošnja.

Na dnu po vrednosti bruto proizvoda

Srbija se, bez Kosova i Metohije, nalazi pri dnu po vrednosti svog bruto domaćeg proizvoda u poređenju sa drugim bivšim članicama jugoslovenske federacije. Od šest mogućih mesta, Srbija je 2000. godine bila na šestom mestu. Godine 2002. uspeli smo da prestignemo Bosnu i Hercegovinu i da zauzmemo peto mesto. Nije nešto čime se možemo hvaliti. Kada posmatramo GDP bivših republika SFRJ i drugih zemalja u tranziciji, uzimajući vrednost dolara iz 1987. godine kao polaznu tačku, Srbija se nalazi na poslednjem mestu. Indeks fizičkog obima industrijske proizvodnje beleži skokovit pad od 1989. prema 1993. godini. U periodu između 1993. i 1998. godine dolazi do blagog porasta, da bi usledio novi pad 1999. godine, a zatim, nažalost, stagnacija na jednom vrlo niskom nivou. Pored toga, NATO bombardovanje 1999. godine dovelo je i do velikog pada fizičkog obima industrijske proizvodnje u odnosu na prethodnu godinu. Takođe smo izvršili i poređenje indeksa fizičkog obima industrijske proizvodnje uzimajući različite godine kao osnov. Ako za osnov uzmemo 1989. godinu, pad je više nego očigledan. S druge strane, ako uzmemo septembar 2000. godine, znači trenutak neposredno pred promene, kao baznu vrednost, primetićemo rast u pojedinim mesecima, ali isto tako i drastične padove. U oblasti poljoprivrede, a kada govorimo sa stanovišta indeksa fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje i indeksa cena proizvođača poljoprivrednih proizvoda, voćarstvo beleži pad, ali je, s druge strane, došlo do rasta u vinogradarstvu. Svaki od ovih pokazatelja zaslužuje posebnu pažnju. Poljoprivreda je za nas izuzetno važna, sviđalo se to nama ili ne. Sa nivoa srednjerazvijene industrijske zemlje krajem 1980-ih godina, mi smo danas zemlja u kojoj skoro 50% domaćeg bruto proizvoda zavisi, posredno ili neposredno, od poljoprivrede. Prema tome, poljoprivreda je nešto o čemu svakako moramo voditi računa. Što se tiče stočnog fonda, u periodu 2000-2003. primetna je stagnacija, pa čak i blago opadanje. Rezultati naših istraživanja pokazuju da cene stočarskih proizvoda u Srbiji nisu stimulativne za proizvođače. Ono što karakteriše spoljnotrgovinsku razmenu Republike Srbije je konstantno rastući deficit. Od septembra 2000. godine do danas, kao i posmatrano u jednom širem vremenskom periodu, tj. od 1989. do 2002. godine, spoljnotrgovinski deficit beleži stalni porast. Stopa rasta cena u Srbiji u periodu od oktobra 2000. godine do septembra 2003. godine, dakle u periodu koji bi trebalo da označava period naše tranzicije u pravom smislu te reči, rast proizvođačkih cena industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i cena na malo pokazuje pozitivno kretanje. Inflacija je drastično smanjena zahvaljujući, pre svega, uspostavljenoj stabilnosti domaće valute. Ne manji značaj na bitno usporavanje rasta inflacije imala je liberalizacija cena proizvoda koji su bili pod državnom kontrolom i liberalizacija spoljne trgovine. U poređenju sa stopom inflacije koja je zabeležena u bivšim republikama SFRJ i u drugim istočnoevropskim zemljama, Srbija i ne stoji tako loše. Od 2001. godine inflacija je stavljena pod kontrolu, a ove godine se očekuje godišnja kumulativna stopa od 9%, tako da ćemo posle mnogo godina po prvi put imati jednocifrenu inflaciju. Tendencije na tržištu rada pokazuju da nezaposlenost i dalje raste, dok se broj zaposlenih smanjuje. Stopa nezaposlenosti je počela da beleži drastičan rast još od 1990. godine i takav trend ni do danas nije zaustavljen. Pozitivni rezultati zabeleženi su kod neto zarada koje od 2000. godine beleže stalan realni rast. Tome su doprinele mere vezane za brži rast neopravdano depresiranih plata u Miloševićevom periodu (u oblasti obrazovanja, zdravstva i sudstva plate su bile ispodprosečne do 2000), kao i liberalizacija radnog zakonodavstva (stimulisanje kreativnih i sposobnih radnika od strane poslodavaca). Ovim je bila obezbeđena potrebna podrška reformama od strane većine građana. Takođe, povećavane su i penzije, dok su svi dugovi građanima iz oblasti socijalne zaštite, koji su nasleđeni od prethodne vlasti, zahvaljujući prilivu međunarodnih donacija, vraćeni i istovremeno je obezbeđeno redovno servisiranje tekućih socijalnih prava. Razvoj demokratije ilustrovali smo kroz podatke o odnosu učešća žena i muškaraca u organima lokalne samouprave. Učešće žena je na poražavajuće niskom nivou, na tom polju se ništa nije promenilo između 1992. i 2000. godine. Starosna struktura odbornika u organima lokalne samouprave takođe se nije bitnije izmenila u periodu između 1992. i 2000. godine, osim što je došlo do blagog porasta učešća starosne grupe od 40 do 59 godina, tj. pada učešća starosne grupe od 30 do 39 godina, što se opet poklapa sa starošću našeg društva. Kada govorimo o nacionalnoj strukturi organa lokalne samouprave i nacionalnoj strukturi društva, primetno je da nacionalna struktura organa lokalne samouprave odgovara, sa malim odstupanjima i izuzecima, nacionalnoj strukturi društva, kako 2000. tako i 2002. godine. Starosna struktura stanovništva Republike Srbije bez Kosova i Metohije pokazuje da smo mi staro društvo. Između 1992. i 2000. godine porastao je segment stanovništva od 40 do 59 godina, dok je segment stanovništva od 30 do 39 godina zabeležio pad. Prethodno izlaganje i rezultati drugih istraživanja koje je G 17 Institut uradio u prethodne dve i po godine jasno pokazuju da u procesu srpske tranzicije mora da prednjači ekonomija. Nužno je da se građani Srbije najpre u materijalnom pogledu oporave od šokova koji su ih udarali u periodu Miloševićeve vladavine. Ti šokovi su prevashodno dolazili iz sfere ekonomije - hiperinflacija, pad standarda, osiromašenje građana kao proizvođača i kao potrošača. Siromašne i gladne lako zahvata apatija. Mirno se prepuštaju vođi, a to smo iz prethodnog izlaganja "mi". "On" je očaran svojim podanicima i pravi planove za doživotnog vođu. No ipak, grupa koju činimo "mi" počinje da se razlaže
na mlade, intelektualce, iznemogle penzionere. Štrajkuju i bune se. Superiornost u vođi nadvladava, raspisuje izbore i biva poražen. Od oktobra 2000. nema vođe, ali su neki njegovi bliski saradnici uspeli da opstanu i da budu deo političke nomenklature. Vremenom se pokazuje da su "oni", "političari-preduzetnici" uticajniji u sistemu vlasti. I "njima" počinju da smetaju mladi i intelektualci jer ispostavljaju zahteve da budu bolje plaćeni. Nastavnici i lekari štrajkuju. Ponovo se potvrđuje teza da bez efikasne ekonomije nema ni demokratije. "Oni" to ne razumeju. Čak i u javnim istupanjima govore da ekonomija i ekonomske reforme nisu najvažnije. A bogami se pokazalo da u jednom društvu u tranziciji one to jesu, i to se jasno vidi iz iskustva Srbije u tranziciji u periodu od 2000. do 2003. godine.