Igrale se delije

Nagon održanja i samoodbrane tera kosovske Srbe na pokret i akciju, ali mu sopstveni političari oduzimaju sredstva i zatvaraju puteve. Zato se sve njegove snage uvek okreću u kovitlacu i troše u vetar. Kao pas kad juri svoj rep i nikako ga ne stižući troši poslednje atome snage

Kao ni mnogo puta do sada, srpski političari ni ovoga puta nisu propustili da nesreću svog naroda iskoriste za promociju niskih predizbornih stranačkih interesa. To je samo jedna od lekcija koju su do savršenstva naučili od Miloševića. A jedna od Miloševićevih specijalnosti je bila da, kad god mu u vladavini Srbima loše pođe, pronađe negde neke "jadne" Srbe koje neki neprijatelj ugrožava i koje samo on može da spase. Niko drugi. To branjenje Srba počelo je na Kosovu, išlo od nekoliko krajina i SAO oblasti, kulminaciju dostiglo u Bosni da bi, sa epizodom niskog intenziteta na desnoj obali Drine u Sandžaku, svoj smiraj i katastrofu doživelo opet na Kosovu, deceniju i nešto jače od početka. Današnji srpski političari koji su, svi odreda, izašli ispod njegovog šinjela kao da ne umeju drugačije od svog protivnika i učitelja, s tim što Milošević nije imao istinski ugrožene Srbe, morao je da izmišlja i njih i njihovu ugroženost, a ovi današnji imaju nekoliko stotina hiljada, što na Kosovu, što u Srbiji, koji zaista postoje i koji su zaista ugroženi. Naravno, i završna matrica je ista. Ti Srbi su zaista ugroženi, ali bi bilo zanimljivo izmeriti koliko ih ugrožavaju sami srpski političari korišćenjem njihovih problema u svrhu sopstvene promocije.
Povod za ovaj tekst i ovakvu ocenu je odnos srpskog establišmenta prema aktuelnim događanjima na Kosovu, što će reći nedavno usvojenim standardima "Za Kosovo gde su svi - bez obzira na etničko poreklo, rasu ili religiju - slobodni da žive, rade i putuju bez straha, neprijateljstava ili opasnosti i gde postoji tolerancija, pravda i mir za svakoga", kako glasi zvaničan dokument. Umesto da na svaki način isposluju da se još u ranoj fazi izrade uključe u oblikovanje teksta, da pomognu i međunarodnoj zajednici, ali i Albancima da shvate probleme srpske manjine, srpski političari su, opet od početka, ili bar od saznanja da će tekst standarda da sadrži neke, za njih neprihvatljive, odredbe, počeli suludu aktivnost na sprečavanju usvajanja standarda.
Neverovatno zvuči informacija da je Radni plan za implementaciju politike Saveta bezbednosti UN "standardi pre statusa" iza kojeg su već bili stali UNMIK i EU i koji je u Beogradu početkom novembra predstavio Mark Grosman, američki državni podsekretar za politička pitanja, najpre naišao na nepodeljenu podršku, da bi u času kad je postalo izvesno da on za sredinu 2005. godine najavljuje konture konačnog statusa, plan proglašen katastrofom srpskog naroda uopšte.
"Standardi za Kosovo" su, da podsetimo, predstavljeni u Prištini na ceremoniji visokog nivoa kojoj su prisustvovali predsednik Kosova Ibrahim Rugova, premijer Bajram Rexhepi, lider Demokratske partije Kosova Hashim Taçi, civilni administrator Hari Holkeri, predstavnici OEBS-a, međunarodnih misija i kancelarije zapadnih zemalja u Prištini. Srbi ne samo da nisu prisustvovali, već je ministar poljoprivrede Kosova Goran Bogdanović, obrazlažući razloge apstiniranja rekao: "Ne znamo šta piše u njima, ali znamo da nisu prihvaćene naše primedbe koje smo dostavili civilnom administratoru Kosova Hariju Holkeriju".
Standardi su doneti, a Srbi su se opet našli usamljeni protiv celog sveta u suludoj borbi u kojoj inat i sevap nisu najpoželjnije osobine. Naprotiv! Merljivost, utvrdivost i proverljivost implementacije osam standarda UN-a stepenice su koje bi mogle da vode do rešenja kosovskog problema, a sa njim i rešenja većine problema kosovskih Srba i što se Srbi pre uključe u rešavanje problema na taj način pre će stići do cilja, ma kakav on bio.
Možda bi Srbija pravilnije reagovala na usvajanje standarda da nisu "pali" u nezgodno vreme, na početak predizborne kampanje. Šteta je bila dvostruka. Svi stranački lideri i u vlasti i u opoziciji su sve vreme i sve snage posvetili predizbornoj kampanji. Za Kosovo i ljude na njemu, normalno, ostale su samo parole starog i oveštalog tipa "ne damo ovo, nećemo ono". I drugo, već rečeno, evidentni problemi kosovskih Srba postali su poligon za prazna kvazipatriotska junačenja. Čudi me samo, i živ nisam bio da se opet ne dogodi neki Goraždevac, da neka deca opet poginu da bi neko dobio koju hiljadu glasova više.
Zvanična Srbija žestoko se protivi početku treće faze kosovskog protektorata, ali to protivljenje, čini se, nema nikakvog uticaja na inostrane stratege rešavanja kosovskog problema: "Srpski političari su neiskreni prema svojim građanima" - rekao je nedavno jedan strani diplomata - "kad razgovaramo sa njima veoma su realni i shvataju da Kosovo kreće putem kojim građani Kosova žele da idu, čak nam govore da ih Kosovo previše ne interesuje. Međutim, kada se obraćaju svojim građanima, daju im gorljiva obećanja koja nemaju utemeljenje u stvarnosti. Možda to tako mora, ali ja to ne razumem. Ja ipak dolazim iz zemlje u kojoj tako nešto nije moguće".
Opet bez zasluge Beograda, stvari na Kosovu lagano kreću nabolje. Tokom novembra ipak je napravljen i izvestan pomak u jednoj oblasti - promovisan je dugo iščekivani predlog decentralizacije političkog sistema lokalne samouprave na Kosovu koji je pripremio Savet Evrope sa ambasadorom Karlom Civiletijem. U ovom trenutku je za srpsku zajednicu i ostale nealbance na Kosovu od vitalnog značaja da pored kulturne autonomije izdejstvuju neki oblik teritorijalne autonomije, što projekt ambasadora Civiletija nudi. Naravno, treba sesti sa međunarodnim i kosovskim organima vlasti i raditi na detaljima, a ne donositi prazne deklaracije kao onomad Nikoljdansku deklaraciju.
Neće Srbi na Kosovu postati ravnopravni donošenjem Nikoljdanske deklaracije, neće tim dokumentom postati narod. I teza iz Nikoljdanske deklaracije o nekoj vrsti mustre iz Bosne koja bi se primenila na Kosovu je malo verovatna. Iako se kosovski Srbi zalažu za primenu principa entiteta nalik na Bosnu u kojem bi svaki entitet imao pravo na bezbednost, sudstvo, zdravstvo, prosvetu i policiju, bilo bi čudo da to bude prihvaćeno, naročito posle poraznog rezultata eksperimenta sa Republikom Srpskom.
"Taj koncept je bio velika greška iz koje ne znamo kako da se izvučemo" - rekao je naš diplomatski izvor - "zato ne dolazi u obzir da sličnu grešku ponovimo na Kosovu".
I tako, pre svega zaslugom nemoralnih srpskih političara sa Kosova i iz Srbije, kosovski Srbi ostaju i dalje "rđavi momci", ljudi koji ne znaju šta hoće i koji odbijaju svaku vrstu pomoći u traženju pravog puta. Nagon održanja i samoodbrane tera ovaj narod na pokret i akciju, ali mu političari oduzimaju sredstva i zatvaraju puteve. Zato se sve njegove snage uvek okreću u kovitlacu i troše u vetar. Kao pas kad juri svoj rep i nikako ga ne stižući troši poslednje atome snage. Tako se u ovom narodu u modernim kasabama kao među visokim brdima, gde žive ljudi različitih vera ali istih interesa i želja, stvara razdražljiva i teška atmosfera u kojoj ništa nije nemoguće i u kojoj se sudaraju slepe snage i rađaju s vremena na vreme besne uzbune.
Za razliku od Srba, Albanci su, ko bi rekao, mudriji. I oni ponekad nešto neće, ili nešto hoće, ali umeju da se povuku i, što bi rekao naš narod, da se operu. Zato je Reno Harnish, šef misije u američkoj kancelariji u Prištini, u svom oproštajnom govoru, pred odlazak sa Kosova, u Vučitrnu rekao: "Uživao sam živeći i radeći među vama tokom protekle godine. Mojoj ženi i meni ovo vreme je bilo vredno, i profesionalno i privatno. Stekli smo mnogo prijatelja ovde i videli napredak na mnogo strana. Doživeli smo veliku radost, ali i veliku tugu. Uživali smo u multietničkom dečjem horu koji je pevao za božićne praznike, ali smo tugovali za porodicom Stolić i drugim žrtvama nasilja. Kosovo ima svoje uspone i padove ali, sve u svemu, mislim da značajno idemo napred. Hvala vam za vreme koje sam ovde proveo - deo vas će uvek ostati sa nama".