Godina 2003. je godina Buša

Imanuel Volerstin

Godina 2003. je godina u kojoj je Dž. Buš ostavio svoj žig na svetu. Pošto je 2004. godina počela, on je to verovatno proslavio. Ali, u realnosti, bila je to kobna godina - za Buša, za SAD i za svet. Ono što je Buš nastojao da demonstrira bilo je da SAD mogu i da će braniti svoju silu unilateralno, da će u tome uspeti vojno i time jačati svoj politički i ekonomski položaj u svetu. SAD bi da pokažu da su supersila, ako ne takva koju bi poštovali, ono barem takva koje će se plašiti - jednako - i prijatelji i neprijatelji. Da li je uspeo? Ne mislim da jeste.
Hajde da pogledamo događaje godine sa Bušovog stanovišta. Godina je započela prilično loše. U februaru, SAD su tražile međunarodnu legitimaciju za svoj rat u Iraku, preko rezolucije Saveta bezbednosti UN. Uprkos snažnom nagovaranju i ubeđivanju, uključujući ponavljanje telefonskih poziva samog predsednika, SAD nisu bile u stanju da obezbede više od četiri glasa (od petnaest) za takvu rezoluciju i zbog toga su je povukle. U martu, SAD su ipak napale Irak, zajedno sa "dobrovoljnom koalicijom" - zapravo sa Velikom Britanijom, Australijom i Poljskom. U poslednjem trenutku, Turska, uprkos velikom finansijskom podmićivanju koje joj je ponuđeno, odbila je da učestvuje.
Vojna operacija je ipak bila brza i, u maju, SAD su okupirale, manje ili više, čitav Irak. Buš je objavio da je misija "izvršena". Ali, samo što je to rekao započeo je gerilski rat. Više američkih vojnika je poginulo i mnogo više ranjeno otkad je misija "izvršena" nego u prvoj fazi i, kako se godina približavala kraju, američke vojne snage su priznavale da stopa gubitaka raste. Iako su SAD naporno radile da privole i druge zemlje da pošalju svoje vojnike, uspeh im je bio sasvim ograničen. Rezultat toga je da SAD još nisu u stanju da smanje obaveze vlastitih trupa. Decembar je doneo jedno svetlo kvazivojno junačko delo, zarobljavanje Sadama Huseina. Ali, da li je to smanjilo otpor američkoj okupaciji? Može biti da je obeshrabrilo neke lojaliste, mada i to ostaje da se proveri. Ali, s druge strane, to je oslobodilo one Iračane koji su prethodno oklevali da se bore protiv SAD, samo zato što su se plašili Huseinovog povratka. Irački nacionalizam, posle svega, ne zavisi od Sadama Huseina. U svakom slučaju, poslednje sedmice decembra pokazale su značajan porast surovih napada na okupacione snage.
Kako Buš prolazi na svetskom ekonomskom i političkom frontu? Ekonomski, rat je prouzrokovao tzv. bagdadski polet, ako uračunamo nagli ekonomski porast širom sveta. Ovo je bio, u velikoj meri, rezultat američkog vojnog kejnezijanizma. Ali, ovde treba primetiti dve rđave strane. Ekonomski rast je, u velikoj meri, pogodovao bogatima. Nije proizveo smanjivanje nezaposlenosti, ni u SAD, niti drugde, niti je proizveo porast realnog prihoda za zaposlene, tako da je, na duži rok, pod sumnjom i prihod na postojeće potraživanje. A, što je i važnije, dolar juri naniže.
Klizanje dolara naniže sigurno je ekonomski plus u vrlo kratkom utrkivanju Buša (naime, 2004. je izborna godina). Ono dozvoljava porast američkog izvoza i smanjivanje spoljnog duga u realnim uslovima. Možda bi moglo da zaustavi i dalji porast nezaposlenosti. Ali, jak dolar je, na kraju, snažno političko i ekonomsko sredstvo i SAD ne mogu sebi da priušte da imaju slab dolar zadugo.
Ali, pošto je dolar počeo da gubi svoju značajnu vrednost, ostatak sveta je počeo da se koleba da li da daje dobar novac za loš, kupujući obveznice čija vrednost klizi. Deficit SAD se više ne pokriva priticanjem dolara, što njihovu kasu stavlja u velike brige. A situacija se drži izvan potpune neposredne katastrofe jedino odlukom istočnoazijskih vlada (a posebno Kine) da nastave da kupuju hartije američkog trezora. Kina (i Japan i Južna Koreja) ovo, naravno, čine zbog svog interesa. Ali ih njihovo investiranje u dolar stavlja i te kako pred rizik, i oni bi uskoro mogli da odluče da su opasnosti veće od koristi i da bi mogli da ugroze vlastito bogatstvo. U svakom slučaju, SAD su sada zavisne od njih kako bi nastavile sa svojim ekonomskim zdravljem, ne i vice versa, što teško da je položaj ekonomske sile. A u međuvremenu, SAD su ponuđene na prodaju spoljnim investitorima, mada bi volele da je situacija obrnuta.
Politički, situacija nije mnogo bolja. Rat u Iraku označio je zaokret u odnosima SAD sa Evropom. Francuska, Nemačka i Rusija premetnule su se, od jogunastih neposlušnih saveznika, u neusklađene ali sistematske političke rivale. One postupaju oprezno sa SAD, a ne po tajnom sporazumu. To znači da, iako s vremena na vreme možda podrže nešto što SAD predlažu, SAD na njih ne mogu da računaju kada su u škripcu.
Sada se otvoreno govori da Zapadna Evropa nije spremna da ponovo postane verni pratilac američkog vođstva. Većina političkih figura, čak i konzervativnijih, veruje da je američka politika na Srednjem istoku fundamentalno izopačena - ne samo u Iraku, već i u Avganistanu, u Iranu, i u Izrael/Palestini. Ako ili Pakistan ili Saudijska Arabija eksplodiraju u lice SAD, biće Schadenfreude u većini evropskih glavnih gradova, čak i Istočne Evrope.
Poslednje, ali ne i najmanje važno je da će izborna kampanja za Dž. Buša biti vrlo teška.
Godina 2004. možda neće biti godina Buša.

Komentar br. 128, 1. januar 2004.
Prevela Borka Đurić