Daleko je Kandahar

Bojan al Pinto-Brkić

Kad je Zoran Živković, u maniru koji više priliči niškim mangupima, ponudio u Stejt departmentu 1000 ljudi za mirovne operacije "gde god treba", mnogi su pomislili da sa njim nešto nije u redu. Ne konsultujući se ni sa kim, ne raspitavši se čak ni kako se trupe upućuju "gde god treba", srbijanski je premijer učinio najveći pomak u bilateralnim odnosima Beograda i Vašingtona otkad je Milošević, osokoljen slavom Gazimestana, devet meseci odbijao da vidi američkog ambasadora Iglbergera. Zajedničko učešće u mirovnim operacijama postalo je glavno pitanje za diplomate i generale koji su se dve godine šetali po konferencijama i natezali oko hipotetičkih uslova (epopeja Morović i one koje su usledile). A Živković nije imao lošu nameru: samo je želeo da usreći svoje sagovornike. Nehotice je razotkrio trulež odbrambenih struktura...
Iako je jasno da se danas bezbednost građana Srbije i Crne Gore čuva u Kandaharu, jednako kao i bezbednost građana SAD i ostalih zemalja, generali u Beogradu već četiri meseca sastavljaju vojno-policijski kontingent trupa i nisu uspeli sastaviti ni dve čete. Na tri konkursa prijavilo se oko 200 dobrovoljaca. Jednostavne uslove, da govore engleski i znaju da voze, ispunjava njih 15-ak, a ostali polako uče o trošku američkih poreskih obveznika. Namaknuti preostalih 800 ljudi biće teško, tim pre što su se oni kojima je novac - ovog puta, norveški ili kanadski - primarni motiv već prijavili.
Prema nekim procenama, generalštab je podeljen. Pojedini visoki oficiri otvoreno se izjašnjavaju protiv koncepta reforme oružanih snaga i približavanja NATO. Njihova je računica da zapadne saveznike valja zamajavati pripremama za opsežnu restrukturaciju još koji mesec, dok ne budemo primljeni u program Partnerstvo za mir, onda sačekati smenu ministra Tadića, zaustaviti započeti proces i jasno staviti svima do znanja da se vojsci sviđa status quo. Tu se sigurno uklapa i lukavi plan kako sakriti Ratka Mladića i ostale optužene za ratne zločine pred Haškim tribunalom, ali to prevazilazi mogućnosti percepcije u domenu racionalnog. Zadovoljni rezultatima izbora, oni računaju na nestabilnost na političkoj sceni, aplauze među predstavnicima bivšeg režima i tihu podršku dela demokratskih snaga, naročito DSS. "Dobri momci" u generalštabu veruju u "Srbiju na prvom mestu", zapravo u kombinaciju onoga što G 17 plus nudi, crkva radi, a kruna obećava; Tadića trpe zato što im on trenutno omogućava premoć nad rivalskom grupom. I jedni i drugi uvereni su da su mirovne operacije nekakav Živkovićev lični aranžman koji će nestati sa dnevnog reda uspostavljanjem nove vlade, pa će se lepo vratiti redovnim dužnostima (slamanju unutrašnjeg neprijatelja). Glavni zagovornici reformi ostaju predstavnici Crne Gore sa kojom armijski vrh odavno ne računa. Ergo, to je njihov problem.
Naš je problem što finansiramo održavanje u komadu fosila megalomanskog aparatusa, nečeg poput bivšeg reda mačonosaca, iz čega proističe da na spoljnopolitičkim i bezbednosnim prioritetima radi grupa nesimpatičnih debeljuškastih kaskadera u uniformama, kojima pri tom nedostaje talenta. Zemlje saveznice plaćaju iskusne konsultante za reformu bezbednosnog sistema koji bi trebalo da nam pomognu da iz ere Hruščova pređemo u surovu današnjicu i pripremimo se za moderne pretnje i izazove. Oni pišu analize koje niko ne čita; oko njih nema nikog ko govori strane jezike, sa kim mogu da rade, i još ih ubeđuju da stvari nisu tako loše kako izgledaju, kao da su Srbi osnovali Radio Jerevan, a u Kandaharu očekuju neke druge.