Intervju s Vaclavom Havelom i Adamom Mihnjikom povodom dobijanja Medalje sveti Đorđe krakovskog Opšteg nedeljnika

Šta nam se ispodogađalo

Kšištof Burnetko: Po starom novinarskom običaju započnimo od fundamentalnih pitanja...
Vaclav Burijan: Gospodine predsedniče, naši poljski prijatelji smatrali su da je najbolje mesto za naš susret lokal u kojem se pije pivo. Vaša Audijencija je u mnogo čemu autobiografska, ako je tako onda ne obožavate baš pivo...
Vaclav Havel: Na ovo apsolutno fundamentalno pitanje odgovorio bih direktno: pivo pijem ujutru kao lek i pred spavanje umesto pilula za smirenje. Tokom dana, posebno za ručak, više volim vino. Bilo kako bilo, u svojim dramama koristim materiju koju najbolje poznajem, situacije koje se odnose na mene ili na ponašanje prijatelja ili na stanovišta koja oni zauzimaju. S tim što od tih elemenata biram ono što mi najviše odgovara, da bih napisao dramu o nečem sasvim drugom. U njoj mi se ne pojavljujemo niti su to dokumenti koji registruju naše konkretne doživljaje. Moja namera uopšte je da uzimam opšteljudske teme, da bi me razumeli na Islandu ili u Africi, kao što me razumete vi ovde. Mislim da sam iscrpno odgovorio na vaše pitanje?!

Kšištof Burnetko: Sada ćemo postavljati manje važna pitanja, tj. razgovaraćemo o politici. Pre 25 godina ili 1978. upoznali ste se, oslobodivši se najpre agenata službe unutrašnje bezbednosti obeju naših zemalja koji su vas pratili na poljsko-čehoslovačkoj granici u predelu Krkonoša. Rezultat susreta opozicionista iz KOR-a i Povelje '77 na Snješki nisu samo lična prijateljstva i zajedničke inicijative (dokaz je ilegalni časopis Kritika) već i tekst koji je postao neka vrsta Biblije za sve u Poljskoj i Čehoslovačkoj koji se nisu mogli pomiriti sa sistemom u kojem su morali da žive. Esej Vaclava Havela "Moć nemoćnih" osim ozbiljne analize funkcionisanja komunizma sadržao je i program otpora koji se temeljio na odbacivanju učešća u laži koja je postojala i na stvaranju klica građanskih zajednica, u perspektivi građanskih društava, premda u totalitarnim uslovima. Taj plan se i u Čehoslovačkoj i u Poljskoj pokazao uspešnim.
Sada pijete sa nama pivo u kafani "Viktorija". Pobedili ste. Nekadašnji sistem je pao. Ne moramo da se bojimo špijuna, da objavljujemo u samizdatu, kupujemo meso na bonove... Imamo demokratiju, tržište, uključeni smo u zapadne strukture. Za žrtvovanje ruke u toj Velikoj promeni Opšti nedeljnik vam je dodelio Medalju svetog Đorđa.
Međutim, skeptik može reći: ova krigla je puna do pola, a od pola prazna. Zbog toga porazgovarajmo o našim češkim i poljskim problemima vezanim za okončavanje revolucije i stvaranje slobode. Možete li sačiniti listu zala koja nam prete, zatim sačiniti konačan bilans, jer, prema Svetom pismu, niko nije bez krivice.
Adam Mihnjik: Sačinjavanje takve liste uvek je problematično. Jer, kako je rekao Vinston Čerčil: "Trudim se da ne govorim rđavo o svojoj zemlji u inostranstvu, s obzirom da imam veoma mnogo razloga i prilika za to u zemlji".
Krenuo bih od krigle piva. Uvek imamo problema s utvrđivanjem da li je do pola prazna ili puna. Da je neko Vaclavu Havelu i meni, pa čak papi Jovanu Pavlu II, pre 15 godina ili 1988. rekao da će kroz dve godine biti srušen komunistički sistem, Poljsku i Čehoslovačku napustiti sovjetska vojska, raspasti se SSSR, biti ukinuta diktatura i cenzura, otvoriti se granice, biti mogući demokratski izbori, da će se poštovati građanska prava svih, umesto dirigovane privrede da ćemo imati tržišnu, a ubrzo da ćemo se naći u NATO-u i Evropskoj uniji, da će biti ukinut Savet uzajamne privredne pomoći i Varšavski pakt svi bismo rekli da to govori neki jurodivi idiot koji ne poznaje realije ovog sveta. Dakle, kada mi posle svega toga neko kaže da je ova čaša do pola prazna, odgovaram mu da nije pio pivo.
S druge strane, sociološka je činjenica da u obema našim zemljama postoji neka vrsta razočarenja, frustracije, čak odbacivanja svega što su nam doneli sloboda, suverenitet, tržišna privreda.
Ali, tako je sa svakom promenom. Svaka velika promena obećava manu s neba: da će svi biti zdravi, lepi i bogati i moći da žive kako hoće. Odavno sam se šalio da Poljaci samo o jednom sanjaju: hoćemo da zarađujemo kao u SAD-u, da imamo socijalno osiguranje kao u Švedskoj, a da radimo kao u Poljskoj za vreme Gjereka. Ali, to je teško ostvarivo. Takvi snovi rezultiraju frustracijom i ona je činjenica.
U svim postkomunističkim zemljama, između ostalih u onima u kojima je transformacija pozitivno ocenjivana, kao u Češkoj, Estoniji, Sloveniji, Poljskoj ili Mađarskoj, sve vreme čujemo strašan lament: u Poljskoj nikada nije bilo gore. Negde sam pročitao da je seljacima bilo bolje za vreme nemačke okupacije.
Svi se žalimo i na druge fundamentalne osobine sveta u kojem živimo. Prva je - ogromna aksiološka praznina. Iznenada, srušili su se veliki vrednosni sistemi. Aksiološki vacuum je pojava tipična za period restauracije, što Stendal opisuje u Crvenom i crnom. To je vreme cinizma, intriga, karijera. Rezultat te aksiološke praznine je i to da se svi republikanski slogani pretvaraju u cinizam i korupciju, kao i svi konzervativistički slogani. Jedina razlika je možda u tome što jedni žele da na lomači spale katoličke sveštenike a drugi Voltera i njegove učenike. Takav je bio Stendalov svet.
Danas je situacija drugačija, ali je nešto od one atmosfere ostalo. Ideološki sporovi u suštini su vrsta maskenbala. To što se događa u našim zemljama deo je onog što se trenutno događa evropskim demokratijama i u demokratijama uopšte. Ako na demokratskim izborima u Kaliforniji pobeđuje Švarceneger, o čijim političkim talentima niko ništa ne može reći, znači da imamo posla sa kvazipozorišnom predstavom, a ne sa demokratskim procesom. Švarceneger kao političar pobeđuje samo svojom poznatom facom.
A ako u Zapadnoj Evropi postoji fenomen Berluskonija, znači da je demokratija u krizi. S jedne strane, preti joj teatralizacija, s druge - korupcija.
U tom smislu možemo sumirati svoju savest, jer ne pretpostavljam da Vašek ima drugačije mišljenje od mog. Međutim, postavlja se pitanje da li su Havel i Mihnjik jedini odgovorni za to što je svet krenuo u rđavom pravcu? Rekao bih i oštrije: upravo ljudi kao što su Vašek, redakcija Opšteg nedeljnika, Gazete viborče čine sve da bi se suprotstavili toj logici, da budu manjina koja tim procesima govori "ne".
Čak ako danas izgubimo, sigurni smo da smo u pravu. Kao što su bili Karel Čapek dok je pisao "Mesto za Jonatana" ili kao kardinal Višinski kada je komunistima govorio non possumus, iako su takvi stavovi delovali anahrono. Kada je Čapek 1938, uoči anšlusa, pisao "Mesto za Jonatana", izgledalo je da će se cela Evropa naći u rukama nacista, jer im se niko ne može suprotstaviti. I kada je kardinal Višinski govorio non possumus, oteran je na robiju, činilo se da će komunisti pobediti.
Vašek, ne znam kako si ti, ali ja sam dobivši svojevremeno temeljit marksistički nauk nešto i naučio: ne postoje nikakve istorijske nužnosti. Istorija će biti onakva kakvu je vlastitim rukama budemo stvorili.

Vaclav Burijan: Da li i vi verujete da ne postoji bilo kakva istorijska nužnost?
Vaclav Havel: Slažem se s tim da se niko od nas ne nalazi samo u orbiti nekakvih anonimnih istorijskih pravilnosti koje će neko otkriti i opisati ili neće. Verujem da su svi ljudi subjekti istorijskih zbivanja, s tim što je ljudi mnogo, odnosno različiti su, te Istorija zavisi od brojnih činilaca.
Istakao bih još nešto: civilizacija je izabrala pravac koji je, po mom uverenju nastalom iz iskustva celokupnog života, izuzetno dvoznačan. Noseći sa sobom, naravno, i mnogobrojne koristi i olakšice u svakodnevnom životu. Istovremeno, ona nas sve više teroriše i na poseban način uništava okolinu, zajednički život na planeti. To je pravac koji je mnoštvo mudrih ljudi opisalo u ogromnom broju mudrih knjiga, pa ipak krećemo se u tom pravcu i nijedna od tih knjiga ne uspeva to da promeni.
Veoma je zanimljivo da je faza civilizacije u kojoj se nalazimo najverovatnije prva u istoriji kada čovečanstvo uspeva da na tako kritičan način vidi sebe, a istovremeno apsolutno nije u stanju da se menja. U krajnjem ishodu i dalje se kreće u pomenutom opasnom pravcu.
Moguće je da se dogodila još jedna stvar, da su te neočekivane promene povezane s propašću komunizma stvorile oko nas iluziju promena celog sveta. Završena je bipolarna podela sveta, završila se sovjetska vladavina. Činilo se da ćemo odjednom svi postati slobodni, srećni, da će se poštovati ljudsko dostojanstvo, da će doći kraj ratovima itd. Za vreme tih neočekivanih preokreta i eksplozije euforije koje su ih pratile možda se očekivalo više nego što se stvarno moglo dogoditi. Ni Adam ni ja nismo mogli menjati pravac kojem teži svet, ali smo svojim načinom života i delanja mogli uticati na njega. U tom smislu svi smo subjekti istorije, a ne pasivni objekti. Pa ipak, otkud dvoznačnost viđenja koje postoji tokom poslednjih četrnaest godina?
Sam često razmišljam o tome i čini mi se da ću o toj temi nešto i napisati. Nedavno sam čak javno postavio sebi pitanje (za penzionera takva pitanja su normalna stvar): da li sam pobedio ili izgubio u životu? Jer, jednom mi se čini da sam sve što sam želeo, oko čega sam se trudio, što sam smatrao ispravnim - ostvario u životu. Drugi put mi se čini da mi svet plazi jezik i daje do znanja da sam kompletna luda. Na kraju sam shvatio da svet nije ni jedno ni drugo. Zbog toga mi se čini da se bitka s aždajom svetog Đorđa do kraja ne može ni dobiti ni izgubiti. To je neprestana borba. Neprestano se treba truditi da bi se nešto bolje postiglo.
Velika je iluzija misliti da će bolje iznenada doći i da će na zemlji nastati raj. Tako nikada neće biti. Čovek će ostati biće puno suprotnosti, kakvo je uvek bio. Uostalom, i celokupna civilizacija je puna suprotnosti, međutim, ne znači da se uvek iznova ne treba koncentrisati na izvesne ideale, brinuti o izvesnim vrednostima koje su važne za našu viziju boljeg poretka, čak ako su naizgled neatraktivne ili čak prizemne.
Otud je i pitanje: "Da li sam uspeo ili nisam u životu?" pogrešno postavljeno. Oko nečeg sam se trudio i nešto mi je uspelo, a nešto nije. Tako je uvek i sa svim.

Adam Mihnjik: Pre nekoliko godina u Beču sam s Vaclavom Havelom, premijerom Mađarske Viktorom Orbanom i kancelarom Austrije Viktorom Klimom učestvovao u diskusiji o promenama u Srednjoj Evropi. Tokom nje sam razmišljao o suštini i posledicama tzv. normalizacije. Rekao sam da je Vašekova zasluga u tome što se kao predsednik nije dao normalizovati. Jer svojevremeno je Suzan Zontag rekla da su boljševici jakobinci koji su uspeli, a ti si Jan Hus koji je uspeo.

Kšištof Burnetko: S obzirom da je Adam Mihnjik u diskusiju uveo marksističke kategorije, upotrebimo ih i mi još jednom: zar otuđenje građana od javnog života nije opasno po savremenu demokratiju? Jer to je očigledno i u Poljskoj i u Češkoj.
Adam Mihnjik: Alijenacija našeg vremena zasniva se na teatralizaciji i komercijalizaciji politike. Do toga je došlo zbog narušavanja velikih sistema vrednosti i široko shvaćene korupcije javnog života.

Kšištof Burnetko: Šta učiniti da ljudi zavole politiku?
Adam Mihnjik: Dobro pitanje... Ali, da li je politika za voljenje?

Kšištof Burnetko: I više od toga: Da li politiku nužno treba voleti?
Vaclav Havel: Stvarno postoji odbojnost prema politici, međutim, to nije razlog za zabrinutost. Na kraju krajeva, prirodno je što ljudi nekog odgovornog delegiraju da stvara zakone, načela javnog života i sl. Pri tom kažu: to je tvoj problem, a mi ćemo se baviti svakodnevnim pitanjima. Adam u vezi s tim kaže: zahvaljujući tehničkim pogodnostima u politiku delegiramo sve manje odgovarajuće ljude. Jer to, naravno, produbljuje osećanje otuđenosti. Delegiramo ih na osnovu pogrešnih informacija, jer danas ne biramo same političare već njihove agente za public relations. A ako je neko najpopularniji on je i najbolji. Dakle, sve zavisi od reprezentacije u medijima. A to nije dobro: ja, građanin Vaclav Havel, hteo bih da imam posla s vlašću nekog konkretnog političara, a ne sa vlašću koja se krije iza specijaliste za public relation.
To za sobom povlači mnoštvo posledica koje izazivaju današnje krizno stanje demokratije. Uostalom, to je dublje od krize demokratije: čini mi se da je u pitanju kriza civilizacije. S jedne strane, to je povezano sa činjenicom da smo prva civilizacija planetarnih razmera. Sve prethodne civilizacije obuhvatale su deo sveta, a današnja celokupnu planetu. S druge strane, to što smo prva ateistička civilizacija, u kojoj postoji proizvoljan broj hrišćanskih i demohrišćansko partija, njen karakter i osnove ostaju ateistički. I, možda je to razlog što je tako dvoznačna?
Prema tome, kriza demokratije samo je jedna od posledica dublje krize civilizacije. I ponovo bih istakao da je krajnje pogrešno i apsurdno očekivati da će progonjeni disidenti, koji su preko noći postali predsednici, promeniti čitav svet.
Problem je u tome što nismo dovršili misiju koja nam je bila poverena, što moramo priznati jer je trebalo da demokratskim društvima u demokratskim zemljama - pre svega mislim na zapadni civilizacijski krug - predstavimo svoja iskustva s totalitarnim sistemom. Naša obaveza je bila da ta iskustva predstavimo, posebno da ih upozorimo na politiku appeasement-a. To nismo uradili. Pacifizam koji je bio jedan od uzroka Drugog svetskog rata i holokausta opažamo i danas. Prema tome, i mi smo krivi.

Adam Mihnjik: Imam dve opaske: prva se tiče karaktera naše civilizacije, u vezi s čim se slažeš s papom Jovanom Pavlom II, da je naša civilizacija ateistička civilizacija. Ja se s tim ne slažem. Smatram da je reč o laicizovanoj a ne ateističkoj civilizaciji. To je civilizacija kojoj je potrebna metafizika, odnosno ona traži metafiziku. Često se tretira pogrešno, iako mnoštvo religijskih fundamentalizama dokazuje da ateizam nije dovoljan način u traženju odgovora na pitanje "kako živeti"? Prema tome, ta civilizacija nije ateistička, iako preživljava krizu tradicionalnih oblika religioznosti.
Uopšte ne verujem u postojanje ateističke civilizacije, jer dok postoji civilizacija postoji i potreba za metafizikom. Ateisti mogu postojati, ali ne i ateistička civilizacija.
Druga refleksija: ako nismo uspeli da uverimo veći deo zapadnog javnog mnenja da nerefleksivan pacifizam ima smisla, to ne predstavlja naš poraz. To je poraz naših zapadnih sagovornika. Doživeli bismo poraz ako bismo prihvatili njihovu tačku gledišta i odjednom počeli da govorimo jezikom francuskih, nemačkih ili italijanskih pacifista. Međutim, ponosan sam što je u poznatim nemačkim novinama poznati nemački komentator napao tri osobe, Vaclava Havela, Đerđa Konrada i Adama Mihnjika kao militariste. To znači da nismo uništili korene našeg mišljenja.
Ali, da li je papa Jovan Pavle II pacifista? Nije! Papa želi mir, a biti pacifista treba reći: bolje je biti crveni, mrki, zeleni nego mrtav. Papa nikada ništa slično neće reći. U tom smislu papa nije pacifista. Naravno da smatra da do kraja treba iskoristiti sve mogućnosti miroljubivih rešenja sukoba i s tim je teško polemisati.
Ni Vaclav Havel ni Andrej Saharov ni Jacek Kuronj nikada nisu bili pacifisti. Bili su pristalice borbe bez primene nasilja i sami su takvu borbu vodili. Ali, to nije pacifizam! Borba bez primene nasilja znači da se slažeš da ti se nanosi patnja, a sam ne želiš da nanosiš patnju. Niko razuman ne može prihvatiti načelo da na nasilje ne smeš odgovoriti nasiljem. Takođe, niko razuman ne može prihvatiti tezu da je moralno nevažno što u Iraku postoji režim koji ljudima odseca ruke, vadi oči, seče uši, a da svet na to gleda mirno, zbog svetog pravila suverenosti. Takav pacifizam smo odbacivali, plaćajući za to određenu cenu.

Vaclav Havel: Sa tim je po svoj prilici povezana još jedna stvar, na koju sam mislio nazivajući savremenu civilizaciju "ateističkom": formalistički, scijentistički, tehnokratski karakter vlasti u većini demokratskih država. Ideja da su država i njen suverenitet važniji od toga da li ljudi u toj državi pate, tipičan je simptom formalističkog poimanja prava. Međutim, država je ljudsko delo, a čovek je božje delo. Postoje tu određena razlika i određena hijerarhija. Podnositi prestupe, prolaziti ravnodušno pored njih i pri tom se pozivati na formalno obavezujuće pravo, jednostavno je neumesno.
Naravno, teško je prepoznati trenutak u kojem treba prestati s hvatanjem za zakon - ne izostavljajući dogovorena pravila ponašanja - i opredeliti se za obične ljudske norme. Mada, ne postoji nijedan model koji se u toj oblasti može primeniti. Međutim, treba biti svestan da pravna pravila postoje da bi služila moralnim. Nije da ne postoji moralni sistem, da se jedino računaju pravni sistem i propisi koji formalno obavezuju ili kvantitativni porast svih pokazatelja, bez obzira na činjenicu ima li to ili nema smisla.
Kao primer naveo bih vest koju sam čuo na radiju vozeći auto: velika firma XYZ planira u našoj republici investiciju u vrednosti 15 milijardi. To je najveća investicija u našoj istoriji, a firma veoma prestižna i zapošljava hiljade ljudi itd. Nekoliko minuta govorili su o njoj mnoge lepe stvari, a da za sve vreme nisu pomenuli čime se bavi! Isključivo: moć i pokazatelji rasta. Takva svojstva ispostavljaju se važnija od toga čime se bavi čovek, kakav je kvalitet života, koja je vrednost proizvoda koji predstavlja smisao svega toga. I to je deo te tehnokratske vladavine. Na to sam mislio, govoreći o ateizmu današnje civilizacije.
Što se pak tiče pacifizma: sâm sam dete šezdesetih. U Americi sam boravio u vreme najvećeg procvata hipi pokreta, bio sam svedok gigantskih, milionskih demonstracija protiv rata u Vijetnamu. Taj etos različitih nezavisnih pokreta, ideja pobune, lepota mladih ljudi koji žele drugačiji, bolji svet, koji se suprotstavljaju establišmentu, kojima nije svejedno šta se unaokolo događa bio mi je i dalje mi je blizak...
Istovremeno, ono što smatram opasnim pacifizmom u suštini je ravnodušnost maskirana aktivnošću: neko kome veoma dobro ide sve od ruke posvećuje popodne odlasku na neku veliku manifestaciju, a u suštini za njega to je samo stvar mode.
Moj pokojni prijatelj Jan Lopatka, češki književni kritičar, jednom je u Pragu pao na Malostranskom trgu. Verovatno je imao problema sa srcem. Ležao je nekih sat i po vremena i niko mu nije pritekao u pomoć. A bilo je podne, kada je tamo najviše ljudi. Prolaznici su po svoj prilici smatrali da je pijanac ili beskućnik i da se zbog toga ne treba mešati, jer neko može od njih nešto tražiti... Ne bih želeo da se ponašamo kao ljudi kojima je svejedno da li tamo leži Lopatka ili neko drugi.
Upravo to mi smeta u današnjem pacifizmu: ravnodušnost na patnje ljudi drugih zemalja. To je politika appeasement-a ili ono što je donekle utvrdilo Hitlerovu vlast i u krajnjem ishodu omogućilo razbuktavanje svetskog rata.
Recimo, šta s tim što Česi imaju problema sa Sudetima, zbog čega se mešati u to? Opasnost od ravnodušnosti prema zlu, koju smo kasnije iskusili u razvijenom totalitarnom sistemu trebalo je da osetimo i više tog iskustva da prenesemo svetu...

Adam Mihnjik: Danas bi umesto eseja "Moć nemoćnih" trebalo napisati esej "Moć nekorumpiranih". Možda je nastupilo vreme da se drugačije gleda na korupciju: kao na vrstu raka koji nas iznutra izjeda i ubija. U smislu da korupciju ne tretiramo samo kao finansijsku već i kao moralnu, aksiološku, onda smo u Minhenu 1938, jer je tamo došlo do aksiološke korupcije. Kada se ministar spoljnih poslova Francuske Eduar Daladje avionom vraćao iz Minhena u Pariz bio je užasnut dočekom. Na aerodromu su ga čekale gomile.
Najveća pacifistička manifestacija održana je u Parizu 1943. Posle prvog bombardovanja Pariza od strane saveznika. Kada danas slušam glasove pacifista na francuskom postajem oprezan. Bliži mi je stav Albera Kamija koji zbog toga nije očajavao već je napisao Kugu.
Ne volim reč "disident", jer su disidenti bili otpadnici od crkve, a po meni otpadnici od crkve u Čehoslovačkoj i Poljskoj su bili komunisti a ne mi. Mi smo bili verni crkvi. Ali, ako već prihvatimo taj naziv, suština disidentstva je uverenje da ako na trgu gomila viče: "Razapni Ga na krstu!, oslobodi Barabu!", nisi obavezan da vičeš zajedno sa njom. Možeš biti pristojan čovek i van gomile.
Za nas, ljude demokratske opozicije u Poljskoj, to je bila značajna lekcija: osećali smo se usamljeni, manjina, a istovremeno smo na strani najvećih vrednosti i tradicije naše civilizacije. Ako se to prevede na naše vreme: danas ne postoji cenzura, ali postoji kakofonija. Postoji velika buka koja zaglušuje reči pesnika, filozofa... Otud pitanje: na čijoj strani želimo da budemo? Na strani buke ili na strani pesnika i filozofa?
Moje najveće divljenje Vaclavu Havelu proističe iz toga što je kao predsednik države, političar koji se bavi realnom politikom u svojoj javnoj misiji uvek ostavljao mesta za glas pesnika i filozofa. Zbog toga sam mu ogromno zahvalan.
I smisao nagrade Opšteg nedeljnika, Medalja svetog Đorđa, je takav. Nikada nije bio u gomili koja urla "Razapni Ga na krstu", bez obzira na to ko će biti razapet.

Kšištof Burnetko: Gospodine predsedniče, zbog čega Česi nemaju svog Adama Mihnjika?
Adam Mihnjik: A šta će im Adam Mihnjik?!

Vaclav Burijan: Zbog čega mi nemamo Adama Mihnjika a Poljaci Vaclava Havela?
Vaclav Havel: Naravno da se osećam dobro kada me sa simpatijama ocenjuju, mada to istovremeno u meni izaziva lavinu sumnje. To je psihološki mehanizam dobro poznat specijalistima. Ponekad kažem da sam donekle greška istorije, posebna vrsta Kunderine istorijske šale. Naime, našao sam se u ulozi koju uopšte nisam zaslužio, a na koju su uticale brojne slučajnosti i skupovi okolnosti.
To što u Češkoj nemamo Mihnjika i Gazetu viborču je strašno. Imamo nekoliko veoma dobrih nedeljnika, ali izlaze u malim tiražima, koji se čak smanjuju, postaju žrtve različitih pritisaka.
A što se tiče politike: imam utisak da je vreme ogromnih revolucionarnih promena, zahvaljujući kojima su važne funkcije vršili intelektualci, disidenti, ljudi koji su robijali, prošlo. Dolazi stabilnije i mirnije vreme, kada se na položaj predsednika neće postavljati neko s revolucionarnim zaslugama. Uostalom, gde bismo ih našli, jer već dugo nije bilo nikakve revolucije?!
Međutim, to nije najvažnije: imam utisak da se određena funkcija može obavljati objektivno i razumno iako nisi filozof, esejista ili pesnik, a u biografiji nemaš višegodišnju robiju. Opasnost je sadržana u nečem drugom: da se promena od revolucionarne generacije političara do generacije političara-činovnika može izvesti putem bezopasne ideologije, ideologije tzv. normalnosti.
Mojoj zemlji, nažalost, preti takav scenario. Označuje otvaranje prostora za aždaju sa kojom se borio sveti Đorđe. Jer, to je ideologija koja veli: ponašaj se standardno, kao drugi, podredi se prosečnosti. Ako niko nije primetio Lopatku na Malostranskom trgu, zbog čega bi ti to učinio? Ako toliki ljudi ne glasaju, zbog čega bi ti? S obzirom da se većina izjašnjava za smrtnu kaznu, zbog čega ti koji želiš da uđeš u parlament i predstavljaš većinu, moraš da ostaneš njen ljubimac, da bi te birala - zbog čega onda zahtevaš ukidanje smrtne kazne itd?
Ovde nastaje začarani krug: kult prosečnosti otvara prostor i de facto dopušta da se politika svede na public relation.
Adresate te kritike ne mogu da imenujem s obzirom na položaj bivšeg predsednika i svoje dobro vaspitanje.

Adam Mihnjik: Pokušaću da odgovorim na drugi deo ovog pitanja: zbog čega u Poljskoj nemamo Havela? Jer mi se prvi deo pitanja: zbog čega Česi nemaju Mihnjika, čini zanimljivim.
U Čehoslovačkoj je opozicija do kraja, do Plišane revolucije, bila pokret elita, a u Poljskoj od avgusta '80. veliki opštedruštveni pokret. Na čelu intelektualističkih, studentskih, omladinskih elita mogao se naći pisac, filozof, intelektualac. Na čelu masovnog, višemilionskog pokreta morao se naći neko s kim se pokret mogao poistovetiti. To je bio Leh Valensa.
Bio sam veliki pristalica Leha Valense kao lidera tog pokreta i protivnik njegove kandidature za predsednika. Upozorio sam ga: "Leh, ti ćeš kao predsednik biti Robin Hud u Dauning Stritu" ili veliki i sjajan narodni vođ plebejske pobune koji uopšte nije za položaj predsednika države. On me je tada upitao: "A Havel?" Odgovorio sam mu: "Havel je pre sebe imao Masarika, a ti Pilsudskog. To izaziva drugačije asocijacije". Ovo je prvi odgovor koji ima drugo lice. Posle Valense izabrali smo Kvašnjevskog. Vi ste posle Havela izabrali Klausa. Ko je bio srećnije ruke?

Iz: Tygodnik Powszechny, 26. 10. 2003, br. 43.