Orlovski sinovi u Epiru

Sirtaki na albanskom jeziku

Iako i Grčka država ima izvesne probleme sa albanskom manjinom, o tome se malo ili ni malo zna. Grčka država, zaštićena dvema moćnim zastavama, EU i USA, vodi veoma anahronu nacionalnu politiku koja je možda poslednji evropski bastion rigidnog državnog nacionalizma, u kojoj se veoma dobro zna ko su Heleni a ko barbari. Posledice takve politike sigurno neće izazvati novi oružani balkanski sukob, kako to predviđa zapadna štampa, ali će sasvim sigurno značajno povećati tenzije u ovom delu sveta

Za probleme koje bi sa albanskom manjinom, pored nekih zemalja bivše Jugoslavije mogla da ima i Grčka, šira javnost je saznala krajem maja 2001. godine, kada je Ali Ahmeti, tada samo predstavnik "Oslobodilačke nacionalne armije (Makedonije)" u Švajcarskoj, za australijski radio izjavio da će "u Grčkoj uskoro početi da deluje 'Oslobodilačka vojska Čamerije (Çameria)'" koja će se boriti za prava Albanaca. Ahmeti je tom prilikom rekao da u Čameriji, severozapadnom delu grčke pokrajine Epir uz granicu sa Albanijom, bez ljudskih prava živi milion etničkih Albanaca.
Za našu priču nije previše važno što se Ali Ahmeti odmah pokajao i tvrdio da je pogrešno interpretiran, pa ni to što se na provokaciju niko nije "primio" osim poslovično paranoične grčke tajne policije koja je za svaki slučaj odlučnom (neki kažu brutalnom i krvavom) akcijom u severozapadnom Epiru obeshrabrila svaku pomisao na ilegalno organizovanje etničkih Albanaca.
Prema izvorima grčke policije, osnovni problem čini jezgro od oko 150 boraca UČK koji su posle rasformiranja te vojske ilegalno ušli u Grčku i, po istim izvorima, uglavnom se bave organizovanim kriminalom. Grčke vlasti tvrde da su oni umešani u ilegalnu trgovinu oružjem i narkoticima, pljačke banaka, trgovinu ženama, otmice, falsifikovanje novca i putnih isprava. Takođe smatraju da su neki od njih i pre početka rata u Jugoslaviji živeli u Grčkoj. Kao i sličan na Kosovu, taj pokret finansiraju bogati Albanci iz dijaspore koji usput, zajedno sa ruskom mafijom, "rade biznis". Da sve to nije bez "supervizije" sa Zapada govori velika medijska pažnja kojom je u grčkoj štampi propraćena tragična smrt jedne Engleskinje maja 2001, za koju su Grci tvrdili da je bila agent britanske SAS, da je kasnije uključena u međunarodnu grupu za podršku ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a da se u Grčkoj bavila obukom albanskih terorista.
Grčka država je oduvek imala veoma odlučan stav prema svojim negrčkim stanovnicima, a to je naročito izraženo posle prijema Grčke u EU. Čitao sam najmanje tuce izveštaja međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih i prava manjina, koji teško optužuju grčke vlasti, ali su ti izveštaji uvek na volšeban način bili minimizovani ili jednostavno ignorisani, čak i od država koje poslovično žestoko reaguju na samu pomisao da neko u Evropi ne poštuje nečija ljudska prava. Makedonci, Bugari, Turci, Albanci, svi oni teško da mogu da računaju na nivo poštovanja prava zbog čije zaštite se na ostatku Balkana već ratovalo.
Koliko Albanaca živi u Grčkoj to niko ne zna ili, bar, uključujući i državu, ne saopštava javno. Grčke kolege su pokušale da, putem nekih posrednih pokazatelja kao što je distribucija štampe na albanskom jeziku, izračunaju taj broj. Tako su došli do podatka, u čiju tačnost i sami sumnjaju, da samo u Atini živi 75 000 pismenih Albanaca, a da ih zajedno sa sezonskim radnicima u Grčkoj živi oko pola miliona. Ko su grčki Albanci?
Kolega Nikos Arvanites tvrdi da se "mora praviti razlika između etničkih Albanaca, kojih kako smo rekli ima oko pola miliona, i etničke grupe poznate kao Arvaniti. Procenjuje da njih ima oko dve stotine hiljada, govore jednom varijantom albanskog jezika, ne poistovećuju se s Albancima i pravoslavne su vere. Mnogi u Albaniji ali i u dijaspori tvrde da su Arvaniti u stvari albanska manjina u Grčkoj".
Arvaniti u Grčkoj žive vekovima i doselili su se na današnja staništa u poslednjem periodu Vizantijske imperije. Poznati su i kao "stratioti". Arvaniti danas predstavljaju najsnažnije podstrekače grčkog nacionalizma i pravoslavnog fundamentalizma. Oni su do te mere asimilirani u grčki nacionalni korpus da njihov jezik pada u zaborav. Dali su neke od najpoznatijih boraca grčkog ustanka protiv Turaka kao i mnoge političare. Kao potomci poznatog i nekada brojnog i uticajnog arbanaškog plemena Toske koje je živelo južno od reke Škumbe, pokušavaju da sačuvaju kulturno blago i tradiciju. Arvaniti u Grčkoj imaju veliku odbojnost prema svemu što ih dovodi u vezu sa "šiptarskom nacijom", žele da budu smatrani grčkim građanima.
Treća albanska skupina su Čami. Oni su potomci albanskog plemena Gege koje je živelo severno od reke Škumbe, u srednjoj i severnoj Albaniji. U poslednje vreme pokušavaju da za svoju stvar pridobiju i Arvanite, predstavljajući se kao zastupnici njihovih interesa. Čami su etnički Albanci muslimanske veroispovesti, proterani iz Grčke posle Drugog svetskog rata, pošto su optuženi za saradnju sa nemačkim okupatorom. Prema popisu iz 1940, na severozapadu Grčke, u gradu Igumenitsi je živelo 18 000 Čama. Sami Čami procenjuju da ih je tada iz Grčke u Albaniju proterano najmanje dva puta više.
Osnovni spor dve države vodi se oko imovine proteranih Čama i njene vrednosti. Prema zvaničnim podacima, ona se procenjuje na milijardu američkih dolara. Udruženje "Čamerija", međutim, procenjuje vrednost imovine Čama na kraju Drugog svetskog na 340 miliona tadašnjih američkih dolara, odnosno oko 2,5 milijarde današnjih dolara.
Grci uporno izbegavaju da pitanje Čama okarakterišu kao političko, tvrdeći da je to samo pravno pitanje. Ali, kako vidimo iz najnovijeg sleda događaja, to pitanje se koristi i u propagandne svrhe na način koji je već viđen na Balkanu. Ima informacija da pitanje Čama pokreće partija Salija Beriše, kojoj je, posle uspešno okončanih albanskih akcija na Kosovu i Makedoniji, veoma smanjen teren za delovanje. Na tom terenu su sada još samo Čamerija i Preševska dolina.