Održan drugi deo tribine "Upotreba oficira JNA: Slučaj generala Vlade Trifunovića i njegovih saradnika"

Složno prećutane laži

Pukovnik Berislav Popov, bivši komandant brigade locirane u Varaždinu, advokati Branko Stanić i Milan Stanić, Neva Predan Miklavčič, predsednik Helsinškog monitoringa u Sloveniji, Aleksandar Radić, vojni analitičar, urednik biltena Defense & Security, i Valentina Dedić, kao moderator, učestvovai su 11. novembra u drugom delu tribine "Upotreba oficira JNA: Slučaj generala Vlade Trifunovića i njegovih saradnika" (u organizaciji Dokumentacionog centra "Ratovi 1991-1999").
O trostrukom optuženju generala Trifunovića (u Srbiji za izdaju, u Hrvatskoj za ratne zločine, u Sloveniji za zauzimanju državne granice tadašnje SFRJ) i njegovih saradnika, pukovnika Sretena Radunskog i Berislava Popova i zahtevima da se ponovi postupak i preispitaju optužnice i dalje se ćuti u sve tri države.
Izvesnu nadu je, prema rečima Branka Stanića, pružio susret sa premijerom Živkovićem, posle prve tribine, i njegova "jasna, glasna i otvorena" izjava za Radio Slobodna Evropa da general Vlado Trifunović "nije ratni zločinac u Hrvatskoj i Sloveniji i da nije izdajnik ovde" i da će "učiniti sve da se postupak ubrza". I ministar Batić je, kaže Branko Stanić, "vrlo agilno preduzeo mere" i obratio se vrhovnom vojnom tužiocu koji je, međutim, prećutao da već postoji inicijativa za pokretanje zahteva... Navodno, ne postoji sudski organ nadležan da se odlučuje o tome. "Vrhovni vojni tužilac je pukovnik, nije nezavisan sudski organ i ni s te strane nije moćan da to zastupa. Očigledno, postoje moći iznad njega", rekao je Stanić.
Berislav Popov, prvi oficir JNA koji je 1991. godine dobio naređenje da izađe na savezne granice, govorio je o "crno-beloj situaciji", u kojoj nije mogao da razazna šta se stvarno događa u Sloveniji. Svuda na putu bile su ljudske barikade, očigledno pripremljene ("putem koji se prelazi za dva sata išli smo dan i po"), naređenja su bila kontroverzna, trojica starešina i dvojica vojnika su mu poginula, 17 ranjenih, 30 zarobljenih i kasnije razmenjenih... "Pošao sam u rat, a nisam ni znao", kaže.
Na primedbu advokata Milana Stanića, u vezi sa različitim tumačenjem, u Srbiji i Sloveniji, propisa i odluka najviših zakonodavnih organa (različit tretman komandne odgovornosti i odluka Saveznog veća Skupštine SFRJ da se spreči izdvajanje Slovenije namerno se prećutkuje, kao i činjenica da je general Konrad Kolšek neposredno izdao naređenje koje je Trifunović sproveo) i Branka Stanića da je tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić morao da bude - a nije bio - obavešten o Kolšekovom pismu Lojzetu Peterleu (na osnovu Mesićeve knjige Kako je srušena Jugoslavija), reagovala je Neva Predan Miklavčič.
Podsetila je da je i Kolšek, pred sudom u Celju, bio optužen za ratna događanja u Sloveniji, ali njegova odgovornost nije utvrđena. Po njenim rečima, JNA je tek na sredini lanca odgovornosti za ratne zločine (prvo je Savez komunista, pa policija). "Imamo dva dokumenta o svim navodnim ratnim zločinima JNA '91. Pažljivo smo ih pročitali i ništa se ne može okarakterisati kao ratni zločin od strane JNA", rekla je, dodavši da je kriv onaj kome je odgovarao raspad države, ko je želeo nezavisnu Sloveniju, nezavisnu Hrvatsku... "Narušavao se red države koja je bila spremna za spoljnog a ne unutrašnjeg neprijatelja. Jasno je ko je bio nalogodavac, Kolšek ili Trifunović, ali, u biti, glavni je bio Stipe Mesić. Može on da piše šta hoće... Da nismo imali rat koji je kod nas, u Sloveniji, trajao tri dana, ne bismo imali ni samostalnu Sloveniju, ni samostalnu Hrvatsku, sada Kosovo..." Vlasti u Sloveniji, kako je rekla, "mogu optuživati JNA za ratne zločine, a pojavljuju se dokumenti koji pokazuju suprotno: zločine nad JNA. Dvanaest godina živimo u zabludama, utvarama, ni danas ne znamo šta se desilo".
Aleksandar Radić je, konstatujući da "niko ovde ne želi da se suoči sa onim što se dešavalo", rekao da je u toku pisanje "istorije nemogućeg rata", čime bi se obrazložio rat "koji nema čak ni ime... To je konflikt koji ima samo zajedničke aktere". Prividni pobednici pišu tu istoriju, rekao je i dodao da je Haški tribunal "prisvojio" mnoge dokumente, a da arhive trenutno koriste samo oni koji spremaju Miloševićevu odbranu!

Tri knjige

Uprkos dugotrajnoj i mučnoj borbi za istinu i pravdu, odvojen od porodice, bez prihoda i stana (živi u sobici od devet kvadratnih metara, u beogradskom hotelu "Bristol"), narušenog zdravlja, general Vlado Trifunović smogao je snage da objavi tri knjige.
Prva, Moja borba za istinu, u kojoj su sabrani delovi njegovih intervjua, ispovesti i razgovora, pojavila se još 1992. godine, izdavač "Oslobođenje", Srpsko Sarajevo - Pale.
Knjiga Buđenje savesti - u borbi za istinu i pravnu državu izašla je 2000. godine, kao samizdat. Jedan od recenzenata bio je i dr Vojin Dimitrijević. General Trifunović je ovde, između ostalog, uneo popis svih osoba i listova koji su pisali o njegovom slučaju.
Pre dve godine, kao dopunjeno izdanje Moje borbe za istinu, podgorički "Stupovi" objavili su knjigu Neću milost.

Na jedno od pitanja iz publike (Dragan Simić, Radio Beograd), da li se razmišljalo, na nivou cele bivše Jugoslavije, o zajedničkoj inicijativi koja bi bila dragocena za osvešćivanje, odgovorila je Neva Predan Miklavčič: "Naša situacija u Sloveniji je vrlo teška, jer smo još 1994. godine ukazivali na etničko čišćenje, ali to niko nije hteo da čuje. Stalno nam je prebacivano što o tome govorimo jer kod nas ne postoji takvo kršenje ljudskih prava... Bavimo se teškim terenskim poslom, izbrisanim ljudima, i nemamo dodatnu energiju da iniciramo nove skupove. Nemamo ni novca. Ali, možda bismo, u saradnji, mogli da uspemo".