Razgovor o filmu i knjizi o sudbini beogradskog preduzeća "Lola"

Rad, svojina i država

Jedan krug ovdašnjih intelektualaca socijaldemokratskih uverenja, uz podršku beogradske kancelarije Fondacije "Fridrih Ebert", 19. novembra, u poslovnom klubu preduzeća "Lola", razgovarao je, na podsticaj dokumentarnog filma "S one strane nužnosti" (u produkciji Zadruge "Res publica"), održan je i razgovor u kojem je kao predložak ponuđena i knjiga Živeti od rada - partnerstvo u preobražaju privrede i društva, u izdanju iste Zadruge, o problemima "Lole" i uopšte privrede u našoj zemlji.
Film je uspešno pokazao kako se jedna ikona gradi i razgrađuje, ali i kako se racionalnim pokušajima da se spasi što je za spašavanje suprotstavljaju novi pokušaji iracionalnog. Nesporna je snažna umetnička vrednost ovog dela. Slike u kojima se smenjuju nekadašnji i sadašnji ideolozi, radnici kao stvaraoci, i kao slavljenici i kao žrtve, a vođeni samo porivom da se živi od sopstvenog rada. U ovom slučaju postoji pokušaj da se nešto od kapitala i koncentrisanog znanja sačuva, kroz od vlasti odobreni program restrukturacije pred privatizaciju. Ipak, puna podrška izostaje, što se najbolje vidi na primeru stalno blokiranog žiro-računa. Slučaj "Lola" je još uvek u toku, i po onome što sugerišu i sabrani razgovori i filmske slike ima više mogućnosti za finale. To će zavisiti, pre svega, od kursa koji društvo u celini bude zauzelo. S tim su se saglasili i učesnici u razgovoru.
Pitanje vlasništva jedno je od temeljnih pitanja, naglasio je, otvarajući razgovor, Nebojša Popov. "Ostaje otvoreno pitanje šta je ustavni temelj kada je reč o svojinskim odnosima. I to nije pitanje teksta ustava, nego suštinsko pitanje društva i države", zaključio je. U ovoj fazi tranzicije, ocenio je, ostao je nepoznat titular onih objekata i stvari koje su bile društveno vlasništvo, a u "jednoj maglovitoj situaciji kao predstavnik predstavnika titulara javlja se Agencija za privatizaciju".
U istom tonu bilo je i izlaganje Zagorke Golubović, koja je skup informisala i o nalazima do kojih je došla istražujući, za potrebe Saveta za borbu protiv korupcije, tokove tranzicije u Srbiji. "Treba mnogo analitičnije da se pozabavimo procesom privatizacije, umesto apstraktnih osuda, i treba da se uvidom u zapisnike tenderskih komisija ispitaju svi slučajevi gde se javlja mogućnost pranja novca ili korupcije, te da se na taj način izvrši efikasan pritisak na Agenciju za privatizaciju da se ponište svi takvi ugovori. U tom pogledu trebalo bi sarađivati sa lokalnim vlastima i animirati i njihovo učešće u kontroli procesa privatizacije na svom terenu, jer se pokazuje da kada su radnici ostavljeni sami sebi ne mogu da utiču na tok privatizacije", zaključila je.
"Da li smo mi ikada u ovoj zemlji vodili ozbiljan razgovor o tome šta hoćemo da sačuvamo i imamo li strategiju razvoja", upitao je Zoran Stoiljković govoreći na ovom skupu kao predstavnik sindikata Nezavisnost, i ocenio kako je u procesu privatizacije došlo do prevelike centralizacije, da su potpuno istisnuti menadžeri i zaposleni u preduzećima, što je na kraju smanjilo mogućnost zaposlenima da se i sami pojave kao kupci.
Empirijski podaci sa kojima je skup upoznao Srećko Mihajlović pokazali su da je ogroman strah od gubitka radnog mesta kod zaposlenih, te da je povećana tendencija očekivanja pomoći od države, za šta mu je ilustrativno poslužila i izjava jednog radnika "Lole" u filmu, koji je rekao: "Mi smo državni"! "A to je zamka iz koje je teško naći izlaz", ocenio je Mihajlović.
Proces razaranja društvenih firmi će se nastaviti, predviđa sociolog Silvano Bolčić, naglašavajući da ne deli stav da je sistem društvene svojine bio sistem bez titulara. On problem vidi u tome što se država samoprozvala vlasnikom, ali vlasnikom koji ima samo prava ali ne i obaveze, što je onda vodilo ovakvim primerima kakav sada imamo u slučaju preduzeća "Lola". Za njega najveći utisak nakon čitanja teksta i gledanja filma je spremnost svih aktera u preduzeću da preuzmu odgovornost, što smatra velikim socijalnim kapitalom zahvaljujući kojem ova firma još postoji.
Milenko Marković je naglasio da ne treba samoupravljanje kritikovati ideološki, već videti šta od svih iskustava koje smo imali, a očišćeno od birokratskih manipulacija, može pomoći da se proces odlučivanja primakne građanima, ali je, po njemu, spas ipak u formiranju malih i srednjih preduzeća.
Aukcijska privatizacija je bezazlenija i lako se kontroliše, ocenio je Milenko Smiljanić, predsednik samostalnog sindikata, ocenjujući da je sa tenderskom potpuno drugačije. I ako se nastavi ovako, katastrofično je zaključio, "mi ćemo biti prva zemlja koja će doživeti tranzicioni slom".
"Kod nas je privatizacija surovi lov na sitnu divljač gde je lovina bez ikakve šanse", procenio je poetski Smiljanić i optužio vlast da se pare dobijene privatizacijom niške industrije duvana "šetaju za nečiji privatni račun" pre nego što dođu u državnu kasu, kao što je to bio slučaj i u drugim prilikama. Model za koji se zalaže ovaj sindikat je model takozvane insajderske privatizacije, gde su radnici dobili mogućnost da podelom i kupovinom akcija postanu vlasnici svojih preduzeća. Primeri vrlo uspešnih preduzeća poput "Sintelona", "Aleve", "Knjaza Miloša" i "Hemofarma" njemu su potvrda da je u pravu, dok, s druge strane, kaže, resornog ministra Aleksandra Vlahovića "vrlo nervira" upravo taj model. A što se uloge sindikata tiče, Smiljanić tvrdi da će vremenom potrebe radnika učiniti da se sindikalne elite ili sklone ili ujedine.
Od odluke da li ćemo prihvatiti neoliberalni ili socijaldemokratski model skandinavskoga tipa društva bazično zavisi budućnost ovog društva, ocenio je Živko Sučurlija, izražavajući potpunu saglasnost sa izlaganjem Zagorke Golubović o tome da se proces privatizacije mora staviti u širi društveni kontekst.
Razgovor je okončan u raspoloženju da je ovde neophodno grupisanje na socijaldemokratskom opredeljenju, što prema mišljenju istraživača kao što su Brana Marković i Sima Pobulić znači polazak od "nule". Zakon o radu bio je test za dosadašnje deklarisane "socijaldemokrate" i videli smo kako je prošao, naglasio je Pobulić. Privatizacija kod nas, po njegovoj oceni, ima sve karakteristike prvobitne akumulacije, a u teoriji nema primera gde to nije bila pljačka - zaključio je.

Privatizacija kao cilj po sebi

Član Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije Zagorka Golubović na promociji Socijaldemokratskog kluba govorila je o "Smernicama tranzicije kroz proces privatizacije", a na osnovu analize koju je uradila na zahtev ovog vladinog savetodavnog tela čiji je član od osnivanja. Rezultati do kojih je došla nisu nimalo ohrabrujući i daleko su od ushićenja aktuelnog premijera Zorana Živkovića koji je sumirajući trogodišnji rad vlade rekao: "Na svetu ne postoji ovako dobar primer privatizacije kakva je ova u Srbiji". Za razliku od premijera koji je očigledno imao u vidu samo ubrzanu rasprodaju državne imovine i novčani efekat, članica Saveta i sociolog nije mogla da izgubi iz vida u teoriji već registrovane zamke tranzicije (Dž. Štiglic) kao što su institucionalna i pravna nepripremljenost, ali i ovdašnje odsustvo efekata na oživljavanje i razvoj privrede (obzirom da je samo 5% sredstava otišlo na investicije), pa se onda može zaključiti kako je "privatizacija shvaćena kao cilj po sebi".
1. Privatizacija je potpuno izdvojena iz kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja i neuklopljena u širi kontekst ekonomskih reformi;
2. politika privatizacije, koja apsolutizuje jedan jedini oblik svojinskih odnosa je neustavna (prema čl. 56 Ustava Srbije priznata su sva tri oblika svojine: državni, privatni i zadružni), ali isto tako ona je neusklađena i sa evropskim standardima, po kojima se prihvata mešoviti oblik svojinskih odnosa;
3. privatizacija je nedemokratski koncipirana: a) potpuno je podvrgnuta ingerencijama vlade umesto parlamenta, što pokazuje položaj Agencije za privatizaciju, koju imenuje vlada i koja odgovara vladi a ne parlamentu; b) odsustvo javne kontrole, nedostupnost zapisnika sa tendera poveriocima; netransparentnost u procesu odlučivanja o prioritetima ponuđača (sve prepušteno konsultantskim firmama koje bira Ministarstvo za privatizaciju na preporuku Svetske banke), a ubrzani tok privatizacije onemogućuje pregled i kontrolu;
4. usled toga postoje mogućnosti zloupotrebe i korupcije: kroz angažovanje konsultantskih firmi, kroz regulisanje procedure uredbama a ne zakonima, kroz stečajni postupak i izbor stečajnih upravnika, u odlučivanju ko ispunjava uslove za učešće na tenderu, u manipulacijama i selekciji (blokiranju) informacija da bi se dala prednost određenom konkurentu;
5. odsustvo kontrole kojim se kapitalom kupuje državna imovina, iza čega se prikriva legalizacija nelegalno stečenog kapitala i pranje novca, kao i učešće of-šor kompanija na tenderu.
Prema analizi koju je uradila profesorka Golubović, primenjeni model privatizacije u Srbiji sporan je u najmanje dvanaest tačaka, a sve je potkrepljeno primerima u firmama kao što su "Jedinstvo" iz Apatina, "Mitros" i "Agroseme" iz Sremske Mitrovice, "Transport" iz Kragujevca, "Beogradska pekarska industrija", te "Jelen d.o." koji ima pogone u više opština Srbije, a naglašeno je da firme u kojima je sproveden stečajni postupak kao što je bio slučaj u "Sartidu", "Robnim kućama Beograd", "Ineks" i nizu drugih nisu navedeni.
Analiza ukazuje i na izuzetnu netransparentnost procesa privatizacije, jer se zapisnici sa tenderskih komisija ne stavljaju na uvid poveriocima i konkurentima, a ministarstvo javnosti daje neproverene informacije. Jedna od spornih tvrdnji vlasti je i da nije bilo više od dva slučaja da isti kupac kupuje više firmi, te da ne postoji bojazan od stvaranja monopola, što se "uvidom u konkretnu situaciju može pobiti".

Sindikati i političke stranke kao partneri

Sindikalni lideri, naučnici i političari iz Srbije, uz nekoliko sindikalnih aktivista iz inostranstva, proveli su ceo dan, 3. novembar, u beogradskom hotelu "Palas", a pod okriljem Fondacije "Fridrih Ebert", razgovarajući o mogućnostima da ovdašnji sindikati i ovdašnje političke stranke prepoznaju potrebu izgradnje dobrih partnerskih odnosa, u cilju lakšeg rešavanja ogromnih problema i nalaženja rešenja za izlazak iz teškog stanja društva u kojem deluju. Pozivu se nisu odazvale ni sve političke stranke ali ni svi sindikati. Došli su predstavnici stranaka koje pretenduju na levo političko polje, kao i sindikati sa ozbiljnim namerama, da zastupaju svet rada.
Za istim stolom samo nekoliko dana nakon prebijanja radnika na beogradskim ulicama sedeli su predsednik Samostalnog sindikata, koji je predvodio pobunjene radnike, i predstavnici vlasti koji su ih tukli. I svi su zaključili da bi bilo dobro da se izgrađuju dobri odnosi. Izgledalo je da ubuduće može biti saradnje. O tome zašto i kako se desilo da petnaest tačaka iz predizbornog sporazuma Sindikata i DOS-a, posle tri godine ostane aktuelno svih 15, na ovom sastanku nije utvrđivano. Mirisalo je na nove parlamentarne izbore. Predstavnici političkih stranaka opet su došli da potraže saveznike, a lideri sindikata su objavili da je njihov "konkurs za izbor strateškog političkog partnera otvoren". Šanse imaju sve stranke levog centra, ali bez prilike nisu ni oni drugi, ukoliko se potrude i dokažu da imaju osećaj za "socijalno balansiranje tranzicionih promena"

Zaštita prava manjinskih akcionara, što su u većini slučajeva upravo zaposleni i njihove porodice, nije zakonom regulisana. Stalno odlaganje usvajanja novog zakona o stečaju uz istovremenu primenu starog, za koji se zna da je loš i da omogućuje mnoge zloupotrebe, jedna od mogućih je "nameštanje" u sudskim većima i u izboru stečajnog upravnika. Postoje i mnoge pritužbe na rad Trgovinskog suda, na nekompetentnost, ali i korumpiranost. Jedan od primera za ovakvu tvrdnju u analizi autorka nalazi u slučaju sremskomitrovačkog preduzeća "Agroseme" gde su zaposleni, sumnjajući da je njihovo preduzeće kupljeno prljavim novcem, potražili zaštitu, ali su poraženi na drugostepenom Višem trgovinskom sudu.
Agencija za privatizaciju, prema nalazima ovog istraživanja, "ne prati i ne kontroliše ispunjenje preuzetih obaveza novih vlasnika, pa se dešava da se imovina upropašćuje, privreda ne oživljava, a ima slučajeva i obustavljanja proizvodnje ili preusmeravanja namene kupljenog preduzeća u druge svrhe". U takvim slučajevima najčešće se ne ispunjavaju ugovorom preuzete obaveze, pa radnici bez socijalnog programa završavaju na ulici.
Primenjeni model privatizacije nije zakonom precizno regulisao ni to da li se prirodni resursi koji predstavljaju nacionalno blago, kao što su izvori voda, energetici i slično, mogu prodavati strancima, tvrdi analitičar i zaključuje da to u "jagmi za stranim investicijama biva zamagljeno".

	Susedi	Pokretenimo Hrvatsku