|
Dvogodišnjica Saveta za borbu protiv
korupcije
Javni interes, vlast i korupcija
Ima li vlast sluha za ugroženost
privrede zemlje od raznih sprega vlastodržaca i nastajućih kapitalista
Lidija Jovetić
Uspostavljanje poverenja s Evropskom unijom, ukidanje
sankcija i ponovni izvoz šećera posao je od najveće važnosti za
privredni oporavak naše zemlje, zaključili su članovi Saveta za
borbu protiv korupcije u svom izveštaju o švercu šećera, koji je
pripremila Verica Barać, predsednica Saveta, za sednicu s članovima
Vlade 18. novembra. Savet je predložio da vlada formira radno telo
koje bi u roku od tri meseca predložilo mere za otklanjanje svih
nedostataka i prepreka u proizvodnji i izvozu šećera, koje bi potom
još dve godine nadgledalo njihovo sprovođenje. Predstavnici Evropske
komisije, naše vlade, OEBS-a, te proizvođači i izvoznici šećera
bili bi najbolji članovi te komisije, koja bi u budućnosti mogla
biti model za stvaranje jedne antimonopolske komisije po standardima
EU, zaključili su članovi Saveta. U podužem stručno obrađenom materijalu
utemeljili su svoje zaključke.
Vlast je prvo negirala da je izveštaj dobila, a onda, pošto je izveštaj
stigao do javnosti, rekla je da će o tome razgovarati članovi Saveta
i resorni ministri, da bi na kraju sazvala "zajedničku konferenciju",
vlade, Saveta i novinara, a glavnog krivca potražila u bivšoj Saveznoj
vladi i među "alavim šećerašima", kako je to rekao ministar
Božidar Đelić. Od uvodnog raspoloženja u kojem je članica Saveta
Zagorka Golubović upitala "da li ste vi uopšte spremni da priznate
da je šverca bilo", stiglo se do zaključka da problem treba
rešavati i obnoviti mogućnosti izvoza šećera. Ko je znao i zašto
se tako grčevito vlast borila da ne prizna da je šverca bilo i da
pronađe krivca, još uvek se ne zna, ali će morati da se otkrije.
Članovi Saveta za borbu protiv korupcije ni u ovom slučaju nisu
želeli, to su jasno naglasili, da pokreću i motivišu aferašku predizbornu
borbu. Njihov cilj je da utiču na ozbiljno vršenje vlasti kao brige
za javni interes, a to je u ovom slučaju proizvodnja i izvoz šećera.
Stoga u svom izveštaju o šećeru jasno postavljaju pitanje: "Zašto
je Vlada Republike Srbije dozvolila šverc šećera, odnosno zašto
ga, kada se pojavio, nije presekla, utvrdila ko je u tom lancu odgovoran?"
A u materijalu koji je dostavila potvrđuje se da je vlada imala
ozbiljnu pomoć i u EU koja je prepoznala i želela da pomogne našoj
zemlji, privredi i ljudima da iskoriste jednu od retkih razvojnih
mogućnosti koju imaju. Zašto se dozvolilo, upitali su članovi Saveta,
da nam se uvedu sankcije "pre svega zato što država nije sposobna
da vrši vlast na svojoj teritoriji, obezbedi poštovanje zakona i
spreči šverc", što ne samo da ugrožava proizvodnju i opstanak
ove izvozne šanse, već zatvara mogućnosti i u drugim malobrojnim
konkurentnim oblastima kao što su proizvodnja mleka i mesa, na primer.
Otkuda toliki šećer
U želji da se novoj vlasti pomogne da se izvuče iz
gliba u kojem se obrela nakon petog oktobra, i tražeći u razorenoj
privredi neku svežiju privrednu granu iz koje bi se nešto soka moglo
iscediti, EU je otkrila da se u proizvodnji šećera i izvesnim viškovima
nalazi izdanak sa nešto očuvane svežine privrede. Brzo je donela
odluke kojima se otvara tržište Unije za šećer iz naše zemlje bez
ograničenja i bez carinskih opterećenja. Cena zaštićenog šećera
je na evropskom tržištu oko 650 EUR za tonu, dok je na svetskoj
pijaci oko 300. Naš šećer imao je cenu od oko 600 eur/t. Nama je
preostalo da povećamo proizvodnju i tako negiramo tvrdnje tamošnjih
kritičara ovakve odluke da smo iz kruga velikih uvoznika sa prostora
zapadnog Balkana.
Zemlje u najbližem okruženju - Rumunija, Bugarska, Bosna i Hercegovina
- imaju stalan nedostatak šećera na tržištu jer nemaju zadovoljavajuću
proizvodnju, a naša je industrija, i pored ogromnog pada koji je
doživela u devedesetim godinama, očuvanim proizvodnim kapacitetima
imala mogućnosti da oživljavanjem proizvodnje brzo pronađe svoje
mesto na tržištu. Sa ukupnim kapacitetom od 5 480 000 tona šećerne
repe i uz proizvodnju 700 000 tona šećera u 15 fabrika šećera, te
proizvodnju 250 000 melase i 240 000 tona suvih rezanaca, za šta
je potrebno tek 7 posto oranica, bila je otvorena jedna ne tako
skromna privredna šansa. Činjenica je da čak 6 šećerana u tom trenutku
nije radilo, a da onih 9 koje rade predstavljaju svega 28% kapaciteta,
te da i u tom trenutku proizvodimo svega 40% domaćih potreba. Proizvodnja
šećera, po ocenama stručnjaka, jeste najsloženija procesna industrija
i stoga ima veliki pozitivan uticaj i na druge privredne grane.
Bila je to šansa i trebalo je samo ohrabriti i pomoći čitav lanac,
od ratara do finalista. Ali!
Počela je distribucija uvoznog i takozvanog donatorskog šećera,
po ceni koja je niža od cene koja je utvrđena za domaće proizvođače.
U toj situaciji domaće fabrike nisu u stanju da prodaju svoj šećer
- nalaz je iz Izveštaja antikorupcijskog Saveta. "Od prispelih
donacija industrija šećera nije dobila ni dinara, a nema ni informacija
kako i gde se ta sredstva usmeravaju; tržište je preplavljeno šećerom
iz uvoza, koji je ocarinjen kao 'sirovina ili repromaterijal'".
Postaje očigledno da je kontrola državnih organa zatajila, onda
sledi i potpuna liberalizacija uvoza.
Pomoć sa strane
Šanse za oživljavanje naših šećerana još uvek nisu
propale, o čemu svedoči i pismo direktora francuske šećerane, inače
jedne od najvećih grupacija za šećer u Evropi, ministru Vlahoviću
iz februara 2002. godine, kada ga nakon obilaska pogona u Vojvodini
obaveštava da ova grupacija ne može preporučiti investitorima naše
inače zanimljive i kvalitetne kapacitete dok se ne izvrše korekcije,
te da se kupci naših šećerana sada mogu naći samo uz umanjenje njihove
stvarne vrednosti. I u saveznu Vladu je stiglo upozorenje iz inostranstva.
Miroljuba Labusa u junu 2002. godine AGRANE, jedan od najvećih proizvođača
šećera i skroba u centralnoj Evropi, i mogući kupac, pismom podseća
da su zemlje sa velikim potencijalom, kao što su Rumunija i Bugarska,
upropastile svoju proizvodnju, te da strahuju da lokalna industrija
nema šansi ukoliko se nastavi sa uvozom po nefer ceni. "Ljubazno
vas molim da podržite napore za uvođenje stabilnih okvira za jugoslovensko
tržište šećera, radi stabilizacije i restrukturisanja domaće proizvodnje
šećera." Francuska Vlada takođe je podržala izradu projekta
kojim bi se sagledalo postojeće stanje i utvrdile mere za unapređenje
proizvodnje, a čitav projekat je urađen u saradnji sa ovdašnjim
"Jugošećerom". Utvrđeno je da Srbija ima mogućnosti da
godišnje proizvede preko 450 000 tona tržišnih viškova šećera, da
uposli svih 15 postojećih fabrika, da šećernu repu proizvede na
1700 000 h, a da samo u zemljama najbližeg okruženja nedostaje milion
tona šećera godišnje. Ovaj program, 27. marta 2002. godine, u Beogradu
je predstavio francuski ambasador, ali bez predstavnika ovdašnjih
vlasti, iako su svi nadležni ministri bili pozvani.
Onda su u zemljama Unije počeli da sumnjaju da se jedan deo šećera
uvezenog preko njihovih zemalja, prepakovan u Jugoslaviji, vraća
nazad, jer su svi podaci govorili da kako proizvodnja nije unapređena,
ovde mora biti manjka šećera, a onda nema osnova za izvoz. I, prva
upozorenja stigla su već u maju 2002. Evropska kancelarija za suzbijanje
prevara OLAF, po svom izboru a uz asistenciju carinske službe, izvršila
je kontrolu kod kompanije MK Commerce iz Novog Sada i u šećerani
"Crvenka". Nakon toga OLAF je zaključila da ima mesta
za sumnju i po jednu kopiju dokumenta uručila predstavnicima institucija,
dok je original u delegaciji Biroa za suzbijanje privrednog kriminala.
U martu 2003. visoki komesar EU Kristofer Paten, o sumnjama za švercovanje
šećera iz naše zemlje, uputio je pismo tadašnjem potpredsedniku
savezne vlade Miroljubu Labusu, pa je onda u maju obavestio pismom
i Čedomira Jovanovića, Gorana Pitića i Dragana Veselinova da se
Srbiji ukidaju preferencijali za izvoz šećera, na tri meseca, sa
mogućnošću da se ta mera i produži ukoliko se ne budu suzbile malverzacije
u izvozu šećera u zemlje EU. O svim sumnjama i upozorenjima delegacije
EU i OLAF-a tadašnji direktor uprave carina Vladan Begović izveštava
nadležne ministre i ministarstva.
Finale
Naša zemlja našla se pod sankcijama EU samo dva meseca
nakon što je postala članica Saveta Evrope. Pet hiljada radnika
koji bi potencijalno mogli biti zaposleni u fabrikama šećera, a
posredno uz ovu granu ima prostora još za 500 000 radnika, trenutno
je bez šanse. Za šećerane koje još nisu likvidirane zbog naraslih
dugova teško se nalaze kupci, a posebno posle senzacionalne prodaje
tri aktivne šećerane za devet evra, koliko je platio vlasnik MK
Commerce, inače jedan od najvećih izvoznika šećera. Ovde bi vlast
imala šta da radi, ukoliko bi bilo volje i shvatanja da im je povereno
da štite javni interes. Da utvrdi ko je krtica u njenim redovima
i ko je obrukao zemlju i, što je najvažnije, ugrozio proizvodnju
i preradu šećerne repe, izvoz viškova, te ostavio bar pet stotina
hiljada radnika bez šanse da žive od svog rada.
Odbrana i(li) poslednji dani
Savet za borbu protiv korupcije koji je Vlada Srbije
osnovala kao stručno i savetodavno telo oktobra 2001. godine, po
svemu sudeći, zahvaljujući izuzetnoj energiji i upornosti izabranih
članova, pratiće kao savest svog osnivača do kraja mandata, uprkos
nedostatku bilo kakvih uslova za normalan rad i stalnim osporavanjima,
pa i pritiscima i krivičnim prijavama. Kako je Savet, studiozno
radeći povereni mu posao, završavao rad na komplikovanijim slučajevima,
a za šta je bilo potrebno više vremena i dokaza, nervoza u vlasti
je rasla a kočnice popuštale. Ministar unutrašnjih poslova Dušan
Mihajlović bio je najdirektniji i najavio je čak podnošenje krivične
prijave protiv predsednice Verice Barać, jer je u jednoj televizijskoj
emisiji rekla da će se Savet baviti i ispitati sumnje da je ministar
policije korumpiran te da je zahvaljujući javnoj funkciji pribavio
korist za svoje privatno preduzeće. Predsednica se nije uplašila,
a Savet mu je odgovorio, na konferenciji za štampu, da je slučaj
formiranja Nacionalne štedionice, za koji njih poziva da prouče,
trebalo odavno sam da završi, po prirodi svoga zaduženja u vlasti,
ali da će oni, naravno, kao i sve druge prijave i ovu analizirati.
Prva sednica Saveta održana je 13. decembra 2001. godine, a ovo
vladino savetodavno telo još uvek nema ni čestitu kancelariju, a
za sredstvima određenim u budžetu za njihov rad još uvek se traga.
Ni članovi Saveta a ni njihovi saradnici do sada za svoj rad nisu
dobili ni dinara, iako su svoj posao obavili na najbolji mogući
način.
Sa svoje liste prioritetnih tema Savet je do sada "skinuo"
utvrđivanje uslova za raspodelu nacionalnih frekvencija, bespravnu
gradnju, kriterijume u privatizaciji, privatizaciju Telekoma, krivične
prijave koje je podnela budžetska inspekcija i izvoz šećera. Uz
to, Savet je reagovao i u svim slučajevima koji su se pojavljivali
u medijima i političkim obračunima, pa je tako od vlade zatražen
i dobijen izveštaj o sumnjama za korupciju vladinih službenika Nemanje
Kolesara i Zorana Janjuševića, kao i mogućnostima da je bilo elemenata
korupcije u radu ministarke Marije Rašete Vukosavljević.
Osporili su i uređivanje društvenih odnosa uredbama kao podzakonskim
aktima, što je u suprotnosti sa važećim Ustavom. Naročito je bilo
sporno donošenje uredbi kojima se vrši privatizacija, kao što je
slučaj sa Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća
i drugih pravnih lica, pa Uredba o načinu izmirenja javnih prihoda
dospelih do kraja 2001. godine za subjekte koji se privatizuju,
Uredba o načinu i uslovima izmirenja obaveza određenih pravnih lica
prema bankama u stečaju, kao i Zakon o akcijskom fondu. Zaključeno
je da su, prema Ustavu, uredbe podzakonski akti, te ne mogu zamenjivati
zakon. Donošenjem uredbi sa zakonskom snagom izvršna vlast preuzima
ulogu zakonodavca, što je suprotno demokratskoj podeli nadležnosti.
U svakoj uredbi koja ima zakonsku snagu sadržana je mogućnost privilegovanja
malog broja lica iz čega, dakle, proizlazi velika mogućnost korupcije
od strane izvršne vlasti, bez kontrole zakonodavne vlasti. Trgovina
akcijama van berze nosi u sebi mogućnost korupcije (nameštanje prodaje
određenom krugu ljudi bez transparentnosti i bez utvrđivanja tržišne
cene) - zaključili su.
Zaustavljeno nadziđivanje krovova na Konjarniku
Kontejneri za odlaganje smeća poslužili su građanima
beogradskog naselja Konjarnik kao poslednje "oružje" u
borbi sa upornim "investitorima", koji su u poslednjoj
nedelji oktobra po ko zna koji put pokušali da "uđu u posed",
na još uvek nejasan način "osvojenih" ravnih krovova njihovih
zgrada, zgodnih za jeftinu gradnju traženog i profitabilnog stambenog
prostora u Beogradu. Sledećeg "saveznika" građani vide
u zimi koja neminovno obustavlja građevinske poslove, a očekuju
da će i od "zemaljskih" vlasti dobiti konačan odgovor:
ko je, kada, po kom kriterijumu i kome "dodelio" krovove
njihovih kuća na raspolaganje. U tome je pokušao da im pomogne i
republički Savet za borbu protiv korupcije, koji je čak na četiri
zasedanja u septembru raspravljao o njihovom problemu, smatrajući
da je ovaj "slučaj" samo jedan u nizu sličnih, te da će
stav o ovom sporu pomoći vlasti da pokaže transparentnost u radu,
potvrditi da brine o opštem dobru i kod građana otkloni sumnju da
se "tu nešto mućka". I, za sada, očekivani rezultat je
izostao.
Savet za borbu protiv korupcije je po prijavi građana prikupio podatke
o spornom slučaju, saznao da je odluka doneta na osnovu Zakona o
nadziđivanju zgrada iz 1984. godine, te da su po tom aktu stambene
zadruge jedini mogući korisnici, a da su mnoge od njih ili ugašene
ili su prerasle u preduzeća, te da se tu "pliva" između
normativnog i stvarnog. Svi podaci u ovom slučaju potvrđivali su
da ima razloga da se sa vrha vlasti interveniše i obnovi ceo postupak,
tim pre što je u nekim fazama sukoba građana i "investitora"
bilo i policijskih kordona i nedefinisanih pripadnika "obezbeđenja"
kakve građani pamte iz "najboljih" Miloševićevih dana.
Prikupljene su i informacije u nadležnoj skupštini opštine, a sa
svim relevantnim podacima je upoznat i predsednik vlade Zoran Živković.
Savet je predložio predsedniku vlade da uredbu kojom se ovakvi slučajevi
regulišu stavi van snage, kako bi se učestale primedbe, od kojih
je slučaj Konjarnik tek jedan od primera, analizirale i pronašla
zadovoljavajuća rešenja.
Premijer nije bio spreman da prihvati sugestije Saveta, a tada je
izrekao i vrlo teške optužbe na rad Saveta, od kojih je svakako
najteža poistovećivanje pobune građana Konjarnika sa pobunom građana
prilikom hapšenja Veselina Šljivančanina, smatrajući da se u oba
slučaja radi o sukobu građana sa normativima. Ovim povodom premijer
je članovima Saveta još "očitao" i to da su istupali u
medijima govoreći da su članovi vlade stoka, i upitao ih misle li
oni da se vlada bori ili podupire korupciju. Nije premijer imao
mnogo lepih reči ni za građane koji su sebični i koji su "svoje
stanove dobili besplatno i kasnije ih otkupili za male pare, a sada
prave probleme onima koji nisu rešili svoje stambeno pitanje",
a da Savet ne može tražiti od vlade da utiče na sudske odluke i
na rad lokalne samouprave, da njega takođe zanima problem korupcije
u pravosuđu, i ocenio kako "imamo sudstvo nezavisno samo od
pameti i poštenja" a da on prihvata odgovornost samo za "postavljenja
u sudstvu u poslednjih šest meseci".
Naravno, članovi Saveta bili su zapanjeni ovakvim premijerovim nastupom,
pa je upitan i zašto ne iskoristi datu mogućnost i ne suspenduje
ih, kada već izražava toliko nezadovoljstvo radom svog savetodavnog
tela. Premijer nije odgovorio, ali je nastavio da osporava rad Saveta,
najviše zbog istupanja u medijima. Nije bio zadovoljan ni time što
se pojavljuju informacije o predloženim zakonima, kao ni time da
se brzo reagovanje pravosuđa po anonimnoj prijavi na člana Saveta
Ivana Lalića tumači kao pritisak na Savet. Nemajući vremena za čitav
sastanak premijer je otišao dalje, na neki drugi sastanak. A članovi
Saveta, birani prema visokom ugledu i znanju, nastavili su rad,
zaključujući da bi podnošenje ostavke bilo "čudo za tri dana",
koje bi samo oslobodilo prostor da se nastavi po starom.
Savet će nastaviti da pokreće pitanja, ispituje sumnje za zloupotrebe,
da predlaže zakone i o svom radu informiše premijera, ostavljajući
mu otvoren poziv da im se pridruži u radu, primenjujući punu javnost
u svom radu, bio je zaključak jednog od najneprijatnijih sastanaka
ovog tela koje je imenovala Vlada Srbije, kao jednu od tri izuzetno
važne prelazne institucije u demokratskom preobražaju društva. Komisija
za istinu, odgovornost i pomirenje zamrla je zajedno sa Saveznom
Republikom Jugoslavijom, gde je bila konstituisana vođena Vojislavom
Koštunicom, Socijalno-ekonomski savet funkcioniše samo onoliko i
kada ga se prisete sindikalni lideri i ministar za rad i zapošljavanje
i predsednik Laburističke partije Dragan Milovanović.
Savet za borbu protiv korupcije se na samom početku rada našao u
sukobu na relaciji televizija Pink - Željko Mitrović - Čedomir Čupić.
Potom su usledile ostavke. Profesor Čedomir Čupić, pa predsednik
Saveta Slobodan Beljanski, pa je rad zamro, da bi se u proleće ove
godine, dopunjen novim članovima, ponovo aktivirao, ali su usledile
i nove ostavke. Prvo je od rada u Savetu odustao Nikola Milošević
a nedavno i novinar Miša Brkić. Na svojoj prvoj konferenciji za
novinare obnovljen Savet je objavio da će ukoliko ne bude imao rezultata
podneti kolektivnu ostavku.
Odmah po obnavljanju rada Savet je demonstrirao svoju odlučnost
i već u junu obnovio istraživanje slučaja TV Pink, koja se u javnosti
smatra jednim od simbola profiterstva u saradnji sa Miloševićevom
vlašću. Prikupljena je relevantna dokumentacija i na vlasti je da
na to reaguje. Sudeći po prvim reakcijama i shvatanju da se plaćanjem
ekstraprofita sve briše, vlast za sada ne pokazuje da je spremna
da prihvati mišljenje Saveta. Ipak, Savet ne odustaje, mada je predsednik
vlade ocenio kako on Pink stalno gleda i "odlični su".
|
