Zašto se pečate izborni spiskovi posle glasanja

Otkad je Nikolo Makijaveli postao glavni ideolog
demokratske partije kod nas?

Prošlogodišnja polemika oko duplih biračkih spiskova lagano je pala u zaborav. Ne mogu da zaboravim lice lokalnog funkcionera koji drži fotokopiju spiska u ruci i čeka izveštaje svojih kontrolora ko je od simpatizera stranke izašao na izbore a ko nije. Da li je pitanje "Imamo li Vašu saglasnost da Vas pozovemo (da računamo na Vaš glas)?" surova ljubazna manipulacija? Da li je zadatak jedne političke stranke, koja sebe naziva demokratskom, da po svaku cenu dobije izbore ili da omogući ljudima da nauče kako da u jednoj demokratskoj atmosferi artikulišu svoje osnovne životne interese iz svih oblasti življenja kroz učešće u političkom odlučivanju? Imam li ja obavezu da kao član neke političke stranke izvršavam odluke sa kojima se ne slažem, a koje se inače kose i sa osnovnim programskim načelima te stranke samo radi pobede na izborima? Otkad je Nikolo Makijaveli postao glavni ideolog demokratske partije kod nas?
Da pogledamo u kojim sve segmentima "strategija sigurnih glasova" krši osnovna ljudska prava.
Usled ograničenih materijalnih sredstava obaveštavaju se samo simpatizeri kojima se dostavlja reklamni materijal sa informacijama o kandidatu, kao i brojnim poklonima. Svi ostali građani, bili oni članovi drugih stranaka ili ne, izbegavaju se, ne obaveštavaju. Njima se ne dostavlja ni najjeftiniji papirić kojim bi im se uputila informacija ko je čovek koji se nalazi na biračkoj listi. Istina je da pravo sa sobom povlači i obavezu, i da pojedinac treba da uloži i nekakav napor da se informiše o kandidatima, ali dostupnost informacijama ipak treba da bude koliko-toliko ujednačena. Otvara se pitanje da li partija koja pribegava ovakvom načinu informisanja ima poverenja u svog kandidata. Da li je to čovek koji treba da zastupa interese svih građana, pa i onih koji nisu glasali za njega? Da li je on sposoban da prosuđuje u korist svakog običnog građanina o osnovnim potrebama koje ovaj treba da zadovolji ili samo da se trudi da sprovede uske interese članova političke grupacije iz koje dolazi? Ko je čovek koji ne sme da bude predstavljen svim građanima? Kakav je to čovek koji na to pristane? Nezainteresovan, nemotivisan, prezauzet sopstvenim problemima i poslovima. Možda bi i bio dobar poslanik, a možda ne bi imao dovoljno vremena da se tome posveti.

Albert Marquet, Nude with Long Hair, 1899.

činjenicu da su, u stvari, oni ti preko kojih se vlada i da su time njihova osnovna prava čoveka kao slobodnog građanina ozbiljno narušena.
Ja sam takođe ranije verovala da treba da se glasa samo za program jedne stranke jer on predstavlja osnovni zakon kojeg se ta stranka pridržava. To nažalost nije tačno. Ako želimo da postanemo pravi slobodni građani moramo pažljivo da pratimo svaku aktivnost političara kako na vlasti tako i u opoziciji. Moramo da čitamo izvornu literaturu umesto lake štampe sa senzacionalnim tračevima i da maksimalno koristimo svaki i najmanji podatak koji smo naučili u svom redovnom dvanaestogodišnjem (najčešće) školovanju, da ne pominjem one visokoobrazovane koji se ponašaju sramno u odnosu na promućurni lik Davida Štrpca, sa kojim mnogo vole da se identifikuju. Nažalost, baš najobrazovaniji se najlakše predaju. Povlače se među knjige, prebiru po prošlosti, nalaze genijalne misli velikih autora, koje im potvrđuju da su u pravu. Ali, odustaju od aktivne borbe za svoje stavove, za traženje puteva i mogućih rešenja za sve brojnije probleme u našem društvu.
Za razliku od perioda Miloševićeve vlasti sada ulazimo u period samoizolacije, potištenosti i bezvoljnosti. Sami sebi postavljamo sankcije odustajući unapred i od pokušaja da se izborimo za svoje stavove. U ličnim kontaktima nalazim istomišljenike, ali mi oni javno govore kako moram da izvršavam poverene zadatke iako su u suprotnosti sa mojim načelima. Šta je sa nirnberškim načelima? Jesam li ja odgovorna za svoje postupke ili treba se povučem, izolujem, odem u planinu i živim sa vukovima da bi bila slobodna jer sa ljudima ne mogu da se dogovorim oko osnovnih sloboda koje pripadaju svima nama?
Ko su ljudi koji drže fotokopiju biračkih spiskova u svojim rukama? Da li njih treba da sledimo? Da li njima treba da dozvolimo da odlučuju u naše ime? Da li za njih treba da "špijuniramo" zapisujući iz spiskova redne brojeve ljudi koji su glasali? Čemu onda sva pedesetogodišnja borba za demokratskije društvo? I zašto onda pečatimo biračke spiskove?

	Događanja	Korila koza ovcu