|
Sumorna jesen patrijarha Pavla
Spor oko nasleđa
Onaj ko bude pisao biografiju pedeset petog prvosveštenika
na tronu sv. Save, patrijarha srpskog Pavla - o njegovom liku i
delu još nema ozbiljnije monografije - imaće pred sobom ozbiljan
posao. Njegov dolazak na čelo SPC bukvalno se poklapa sa početkom
jedne od najmučnijih decenija naše novije istorije, koju su istraživači
već označili kao vreme našeg nesporazuma s modernitetom ili vreme
"još jednog našeg bekstva iz istorije". Može se to reći
i manje svečanim stilom ali ostaje činjenica da su to bile godine
kada je na balkanskom prostoru vladao bog Mars umesto hrišćanskog
boga ljubavi.
Ostaće zapamćeno mnogo toga što je patrijarh Pavle činio ali i mnogo
onoga što nije a dobrim delom je mogao. Opominjao je da budemo ljudi
"jer Bog nas gleda", javno je isticao da neće "ne
veliku već ni najmanju Srbiju po ceni zločina".
Njegov glas nije dopirao ne samo do ratovođa već ni do ušiju braće
arhijereja u Sinodu ili Saboru. Vernici ga rado slušaju ali je u
Sinodu često bio dezavuisan ili ponižavan, godine 1995. - u vreme
Dejtona - osmočlana grupa vladika mu je podnosila ostavku koju je
trebalo samo da potpiše. Bilo je posrtanja i padanja ali je hrabro
nosio krst koji mu je dosuđen. I sada se ispoljava mnogo "brige"
za njegovo zdravlje, a špekulacije prelaze meru uljudnosti i u Crkvi
i u laičkom delu javnosti. Strožiji kritičari mu zameraju - s pravom
- zbog neodlučnosti da primeni i ono malo vlasti koju kao prvi među
jednakima ima. Vodili su ga i u rovove dične vojske Mladićeve koja
je raspamećivala Bosnu i koja je sve nas dobro raspametila. I sada
trpi - vidi se iz saopštenja sa poslednjeg Sabora - pritisak "lažnih
zilota" i vancrkvenih struktura i moćnika paracrkvenih formacija.
|
| No čak i najstrožiji kritičari mu ne spore da je odnose
s državom gradio strpljivo i to i onda kada su ih mnogi i s jedne
i s druge strane sistematski razgrađivali. "Čovek ne može da
bira vreme u kojem će se roditi" - reči su patrijarhove - "kao
ni roditelje". Sadašnje špekulacije pothranjuju se i negde oko
Crkve i iz političkih krugova kojima je do Crkve navodno posebno stalo.
U burnim raspravama za skupštinskom govornicom pominjao je ministar
vera Milovanović "podršku Crkve i verskih organizacija vladi",
ali obrazloženje nije mnogo reklo osim što je i tu istaknuto da je
Crkva "jedini integrativni faktor u društvu". Istovremeno
su ideolozi nove srpske desnice - g. K. Čavoški, na primer - svesrdno
raspaljivali nekakav sumnjivi patriotski žar, dok se u njihovim glasilima
- Ogledalo i sličnim - veličaju "vitezovi" Karadžić i Mladić
iz ratova koje smo inače izgubili. Kosovo je postalo karta za podmirivanje
računa na domaćoj političkoj sceni, pri čemu niko ne govori kako je
Milošević svojom |
|
Erich Hekel, Portrait of a Man, 1919.
|
|
suludom politikom upropastio Kosovo i zvanično ga
na kraju dao pod starateljstvo UN. Najbolje to zna stari patrijarh
koji je dugo godina u svom životu bio raško-prizrenski episkop i
- to se očekuje - vreme je da progovori. Ne bira se sada ili Kosovo
ili Evropa jer će i Kosovo i Srbija ići u Evropu i vreme je za prave
pregovore.
Neki dokazuju da je SPC bila "najglasniji kritičar bivšeg režima",
ali to jednostavno nije tačno. Kamo sreće da je tako bilo. Dok se
naziru sporovi oko nasleđa traju i špekulacije o tome kakav će stav
zauzeti Crkva u ovim burnim predizbornim danima. Po dubljoj logici
Crkve same, ona bi trebalo da bude u polju reformskih snaga i narodnoga
napretka, a da li će to tako i biti to ne zavisi samo od patrijarha
- ali glas njegov može mnogo značiti. Sve ostalo o paracrkvenim
"komitetima" vrlo dobro znamo. Ne možemo birati vreme
u kojem ćemo živeti, ali kao ljudi i hrišćani možemo po savesti
da biramo u vremenu. Crkva je, naravno - ili bi tako trebalo da
bude - van stranaka, ali nije nepoznata "količina" glasova
vernika i onih kojima ona mnogo znači. To nije moguće zanemariti
- a često se zanemaruje, kao što se smeće s uma da moćni konzervativni
blok pravi svoju računicu. A da je SPC i moćna politička snaga u
društvu malo kome nije nepoznato.
|
|
