|
Siloviti revanšizam
Na predizbornoj sceni množe se
ponude nasilnickog
raspleta naše krize
Ako su rezultati predsedničkih izbora bili pravi
šok, onda nam se predstojeći parlamentarni tim pre predstavljaju
kao nedokučiva zagonetka. Valjano tumačenje uzroka poraza demokratsko-građanskih
snaga bilo bi bar polazna tačka za neko angažovanije okupljanje
protiv sve zubatijih ekstremista i nacionalista. Međutim, ništa
od toga. Političari, pa čak i eksperti, najčešće, poraz dosovog
kandidata Mićunovića pripisuju ili bojkotu izbora (DSS i G 17 plus)
ili šalju umirujuće poruke da nema razloga za preveliku uznemirenost
jer je SRS, ipak, ostao na onom nivou glasova iz prethodnih godina.
Problem je, ipak, mnogo dublji, a činjenica da se baš to ne uviđa
može da bude fatalna za dalji razvoj događaja u zemlji. DS, na primer,
i njoj pridružene stranke, nisu ni pokušale ozbiljno da proniknu
u motive ljudi koji su se odbili od njih i stvorili pravu vojsku
razočaranih. Ponašaju se kao da su i dalje, uprkos svemu, oni pred
svetom jedini nosioci legitimacija za reforme i demokratske promene,
u čemu su zaista, kada se pogledaju nesporne građanske slobode,
obuzdavanje inflacije, približavanje Evropi i izvestan porast plata
dobrim delom u pravu. Ali, ignorisali su ili, u svojoj preteranoj
samopouzdanosti, možda nisu ni primetili da su besperspektivnost
u zapošljavanju, prošireno siromaštvo i afere u vlasti potpuno ovladali
dušama i voljama dobrog dela biračkog tela i usmerili ih na suprotnu
stranu. Hoće li sada i kako ovaj mali DOS uspeti da ih za ovo kratko
vreme vrati u svoje okrilje, kada je isključivo obuzet organizacionim
prestrojavanjem i kadrovskom kombinatorikom? Gotovo nemoguće.
Ciničan sled događaja
DSS nije opterećena ovakvim nasleđem, ali i ne zrači
nekim ozbiljnim i dokazanim demokratskim potencijalom. Uglavnom
je parazitirala na greškama vlasti, a svoj nemali broj pristalica
uspela je da sačuva nekom lažnom ravnotežom nacionalnog i demokratskog.
Što se tiče G 17 plus, oni su svoje reformske ideje skrajnuli u
drugi plan, latili su se populističkih metoda i gotovo celokupnu
političku aktivnost sveli na otkrivanje afera u vlasti. U tome su
dobrim delom i uspeli, ali ih je preterana i neobuzdana strast optuživanja
koštala i sopstvenog ugleda u javnosti. Jer, ljudi ne vole da vide
policajca tamo gde očekuju političara (Dinkić), niti nametljive
političare gde se nalaze policajci (Mihajlović).
Za razliku od ovog takozvanog demokratskog bloka, nepouzdanog i
mladalački uzavrelog, radikali su se preporučivali smirenošću i
uspeli da osvoje onaj deo biračkog tela koji teško menja sebe i
koji ionako ne mari za uzvišene principe, već se opredeljuje prema
nekom prvom i površnom utisku. Ali, samo što je postigao svoj veliki
politički uspeh, Toma Nikolić je smesta pokazao zube: "Ovo
je trijumf antihaškog lobija i jasna poruka građana Srbije da ne
žele da ih niko ponižava". Dodao je i to da svoj izborni uspeh
posvećuje Šešelju i ostalim haškim zatvorenicima. Začuđujuće je
da ova izjava nije privukla neko veće interesovanje u javnosti ako
se zna da antihaški lobi stoji iza ubistva Đinđića.
|
|
Bilo je i drugih manifestacija arogancije,
kada je T. Nikolić ovim rečima odbio pokušaj vlasti da sprovedu
sudsko rešenje o iseljenju radikala iz zgrade zemunskog magistrata:
"Pobednici se ne iseljavaju". Drugim rečima: moćnici su
iznad zakona! Stara je istina da mera samovolje jednih zavisi od
nedovoljne volje drugih, u ovom slučaju vlasti i demokratske opozicije,
da se zakonskim merama odupru nametljivcima. Uostalom, i ovakve
izjave spadaju u onaj ciničan sled događanja od pre mesec dana -
obaranje vlade, proizašle iz 5. oktobra, u Skupštini Srbije preduzeli
su oni koji su tog istog datuma srušeni kao zločinačka vlast. A
činjenica da se dva haška zatvorenika, Milošević i Šešelj, optuženi
za ratne zločine, nalaze na čelu liste svojih partija spada već
u domen javne sablazni.
Nemoć prava - moć nasilja
Radikalsko ponašanje i nije, možda, iznenađujuće
kada se pogleda i naša šira društvena scena na kojoj se množe razne
ponude nasilničkog raspleta i gde ključaju revanšistički besovi
koji jedva čekaju da zaskoče Srbiju. Na Pravnom fakultetu u Beogradu,
uz burno odobravanje članova poznatog Obraza, jedan univerzitetski
profesor najavljuje nastavak rata, izjavljujući da nam je Kosovo
na silu oduzeto, pa ćemo ga na silu i vratiti. To mu dođe kao dopuna
onog zahteva Dragana Pavlovića Palme u Skupštini Srbije, upućenog
policajcima, da najzad sruše državnu vlast u ovoj zemlji. Ne zna
se da li je javni tužilac nešto preduzeo da takve ljude pozove na
zakonsku odgovornost.
Ministar unutrašnjih poslova objavio je ovih dana da mu je upućeno
jedno anonimno pismo kojim se traži rehabilitacija po zlu poznatih
"crvenih beretki". Ministar pretpostavlja da iza toga
stoje neke političke snage, ne zna još koje, ali je siguran da ove
snage uskoro pripremaju i nova ubistva javnih ličnosti. Vlast, čak
i pravosudna, pokazuje začuđujuću mlitavost i manjak odvažnosti
da se ponese sa ovakvim nasilničkim najavama koje ugrožavaju same
osnove države. Pitanje je, međutim, može li ova vlast uopšte da
deluje odlučno zakonski, kada su uz njenu pomoć i saglasnost demokratske
opozicije obustavljeni poslovi na izradi ionako već zakasnelog novog
ustava. Leluja li se to ova zemlja između nemoći prava i moći nasilja?
Demokratija na ispitu
Za kratko vreme toliko su se zgusnuli mnogobrojni
znaci nasilničkog revanšizma da se njihovi akteri prosto nadmeću
u svojoj agresivnosti. Karići napadaju vladu i ogorčeni su što je
na njih primenjena mera antiprofiterstva, razjareno nazivaju taj
postupak banditizmom. Oni koji se služe ovakvim pretećim rečnikom
samo pokazuju da više računaju na snagu svog novca nego na zakone
i sud. Bilo je i bizarnih dogodovština koje su prilično karakteristične.
One večeri, 16. novembra, kada su u sedištu SRS objavljeni rezultati
o izbornom uzletu Tome Nikolića, među prisutnim novinarima je grunuo
spontani aplauz. I sam iznenađen ovakvim neočekivanim izlivom simpatija,
Vučić je iskreno prokomentarisao: "Nisam znao da SRS među novinarima
ima toliko pristalica".
Za vlast i demokratsku opoziciju sada iskrsavaju bar tri presudna
pitanja. Prvo, hoće li se, kao i u predsedničkoj kampanji, DS, DSS,
G 17 plus, Otpor i svi ostali manji i veći demokrati i dalje neprincipijelno
kavžiti i vređati međusobno i tako prepustiti zaboravljenom SRS-u
da na miru završi započeti posao? Drugo, da li će ova porodica demokratskih
stranaka najzad razumeti da nam na vratima ponovo kucaju osokoljene
snage restauracije starog i da li će iz toga izvući odgovarajuće
zaključke? I treće, imaju li oni snage i dovoljnu meru odgovornosti
da rehabilituju zakonitost i stvore normalnu državu, koja je jedina
u stanju da stane na put povampirenom zlu?
|
|
