Od slavnog oktobra do neizvesnog decembra

Često smo pred izborima, ali suviše dugo neodlučni pred pravim izborom: ili moderna Srbija u Evropi ili nepromenjena u zagušljivoj toplini patrijarhalnog ognjišta

Mirko Tepavac

Niko nije mogao tako da porazi DOS kao on sam sebe. Pokazalo se, nažalost, da vladajući deo bivšeg DOS-a nema više onu Srbiju koja je onoga Oktobra izašla na ulice; nema više ni onu koja je ovoga Marta ispratila i iskreno ožalila svoga premijera Zorana Đinđića. Dok su Oktobarski pobednici pljuvali jedni na druge, između nekih stranaka pobedničke i stranaka poražene "patriotske" opozicije, trajalo je učtivo ćutanje i prećutno međusobno ideološko razumevanje. Nedavni izborni uspeh radikala neočekivan je samo za one koji nisu umeli da primete tiho proširivanje nacionalističkog fronta protiv reforme i evropske modernizacije.

Srpska skala vrednosti

DOS se odavno mogao diferencirati, ali se nije morao tako neprirodno raspasti da nije, na radost svojih protivnika, napustio solidarnost na makar i minimalnim programskim odrednicama, na kojima je pre tri godine zaslužio podršku široke javnosti ozlojeđene Srbije. U toku većeg dela postoktobarske relaksacije pobednici su se neuporedivo više bavili grabežom za pozicije u državi, što veći udeo svojih partija u vlasti, nego vitalnim pitanjima društva i države. Nije daleko mogao odmaći pobednički voz ako posle svakog ubrzanja neko samovlasno povlači "ručnu". Složno odbacujući "komunističko nasleđe" najjači su rado od njega preuzimali zavodljivu lagodnost partijskog vladanja i liderske svemoći. Zavedeni, a i sami skloni lepotama nebeskog nacionalizma, olako su preuzimali tekovine miloševićevskog srpstva, koje je tako dugo i tako uspešno bilo izvor njegove neograničene vladarske moći.
Ako je Srbija iznad svega (dužem pamćenju zvuči nešto poznato!), ima li ičeg što je i iznad tako visoko uznesene Srbije. Gde je na toj skali vrednosti mesto za ideale slobode, rada, stvaralaštva, socijalne pravde, multietničke tolerancije. Da li i makar kakva Srbija treba da bude iznad svega u Srbiji. Pitanje nije pesničko, nebesko, nego ovozemaljsko i životno. Ako se svi okupljamo pre svega kao Srbi i pravoslavni vernici, teško da ćemo svi u njoj moći da se okupimo kao ljudi i građani. Računaju li srpske političke partije samo na Srbe kao svoje građane i birače. Demokratsko društvo Srbije traži najbolje ljude, a nacionalno društvo najveće Srbe.
Demagogija je neodoljivo iskušenje političara, bilo da je nacionalna, socijalna, verska ili patriotska. Pre tri godine Srbija je ustala protiv onih koji su sada u Hagu, a danas gledamo novo "događanje naroda" za njihovu odbranu. Ne samo da ih ne damo, nego ih takoreći zaklinjemo da nas ne razočaraju ako priznaju odgovornost i dobrovoljno se predaju. Istovremeno se to potpireno raspoloženje uzima kao nepremostiva prepreka i traži razumevanje sveta za nemogućnost saradnje, jer nam je zgodnije da za uspeh radikala na nedavnim predsedničkim izborima bude zaslužan Tribunal i Karla del Ponte nego srpska vlada. Zato i svaki zahtev Tribunala pada »u najgorem trenutku« (a pravi je uvek neki propušteni), kao valjda baš zlonamerno izabran da nas ometa u naporima da se približimo Evropi. Ne treba se ponositi tvrdom glavom, niti se posle žaliti na tvrdi zid.

Tvrdo ne i tiho da

Licemernost demagogije je tim veća što svi oni znaju da će osumnjičeni, ipak, stati pred sud za ratne zločine (čak i ako to bude domaći), samo bi hteli da se ne zaboravi njihov patriotizam, a "isporuku" neka obave Rasim Ljajić i Goran Svilanović. Kakva Srebrenica, Vukovar i Sarajevo... Vladan Batić ponavlja presudu da su "najveći zločini koji su učinjeni u Evropi posle II svetskog rata oni koje su počinili Albanci prema Srbima!" U međuvremenu, mnoge masovne grobnice, čak i one u okolini Beograda, nisu još otkopane, a protiv počinioca istraga nije ni započeta. Čović, Batić, Mihajlović otkrivaju da Haški sud "sudi samo Srbima" (bolje od svih nas znaju da to nije istina!), pa zato, ali i zbog preopterećenosti zaduženjima, otkazuju učešće u Komisiji za saradnju sa Haškim sudom. Tvrdo NE se uvek završava sa tihim DA, uz dolarsku nagradu za dobro ponašanje, a ambasadori najuticajnijih zemalja u međuvremenu domaćim državnicima komotno dele komplimente ili ukore. Haški sud nikada ne bi imao tu težinu da mu je nismo mi, takvim ponašanjem, pribavili, da su nam se odavno smučili zločini, a ne suđenja za zločine. Epilog suđenja ratnim zločinima se ne može dogoditi u Hagu, ako se prethodno ne dogodi u Beogradu.
Ostavimo sad po strani da li je Haški sud politički pravedan i legitiman, da li je pristrasan i politizovan. Ništa u međunarodnim odnosima nije izvan politike. Ali, država se svojim zakonima - i prvobitnim i korigovanim, kao i najzvaničnijim izjavama svojih čelnika - obavezala na saradnju. I Haški sud je podložan političkim uticajima, to je tačno, ali i mi protiv njega, takođe, potežemo političke argumente. Tako je antihaški pokret danas postao jači i uticajniji nego kada su ga u Beogradu predvodili Milošević i Šešelj. A zar nije državno rukovodstvo Srbije prvog radnog dana »Sablje« optužilo za ubistvo Zorana Đinđića i pokušaj državnog udara upravo moćni antihaški lobi koji se skoro više i ne pominje.
Posle svega što smo čuli, videli i doživeli nameće se utisak da je posle Oktobra pa i posle širokog zamaha "Sablje" ostala - uzdrmana ali ne i uništena - čitava jedna struktura organizovanog kriminala, mafijaškog ratno-profiterskog kapitala i antihaškog podzemlja, koja je sačuvala interesnu povezanost sa delovima vojnih, političkih i državno-funkcionerskih struktura i uticaj na političke stranke, zavisne ličnosti i medije. Poremećeni i zakratko zbunjeni iznenađujuće masovnim reagovanjem javnosti na ubistvo Zorana Đinđića, ubrzo su se konsolidovali, pa zatim i ponovo osilili, povezali pokidane konce sa uporištima u vlasti i biznisu i vratili se nepostignutim ratnim i antitranzicijskim ciljevima. Oni sigurno znaju gde se kriju Karadžić, Mladić, Legija, Markovići i Miloševići, njihov novac i veze. Neka imena valjda i znamo, neka slutimo, a neka će nas jednog dana iznenaditi. "Glavni" ne drže govore, ne izlaze na masovne skupove i verovatno i ne plaćaju Đelićev porez na ratni i tekući i ekstraprofit, a iz njihovog pravca dolazi i opasnost od novih ubistava. To verovatno ne diriguje jedan čovek, ni samo jedan centar, ali je to svakako jedna volja i jedan cilj - sprečiti promene koje ugrožavaju interese i uticaje skorojevićkog ratnog i poratnog profiterskog kapitala od Haga i reforme. Da nije tako, za mnoge pojave bismo već imali logična i sudski overena objašnjenja. Brojne kompromitujuće afere, učestale poslednjih meseci, tragovi su te neprekinute tajne veze vlasti i kriminala. U takvim okolnostima će i na decembarskim izborima biračke glasove sakupljati stranke koje su do ovakvog stanja i dovele.

Karika koja nedostaje

I pored svega toga, nisu u pravu oni koji odriču rezultate postignute zahvaljujući najboljem delu DOS-a, a pre svega grupi mladih, stručnih i vrednih Đinđićevih saradnika, koji su se, nažalost, sada već i sami podelili, pa i sukobili.
Nisu građani nezadovoljni što se živi gore, nego su nezadovoljni što znaju da je sa prvim koracima reforme i uz obilnu pomoć i razumevanje sveta, objektivno, moglo i moralo da se živi bolje. Vredi i ovim povodom, sa još više razloga, ponoviti davno proverenu definiciju da zaostajanje u afirmaciji novog povećava izglede starog da se povrati. Gubitnici Oktobarskog preokreta danas opet izlaze na veliku scenu, sa izgledima da se ponovo nametnu. Dovoljan razlog za temeljita preispitivanja, jer da nije sveta, i evropskog okruženja, Milošević i Šešelj bi, makar i iz Haga (gde se možda ni do danas ne bi našli), ponovo, u već isprobanoj čvrstoj vlasti u izolaciji i siromaštvu, vladali Srbijom.
Karika koja hronično nedostaje političkom rasporedu Srbije je stranka, ili koalicija stranaka, koja bi stajala i ostajala na programskim pozicijama moderne, sekularne, socijalne, nacionalno i konfesionalno tolerantne partije, po ugledu na bolji deo socijal-demokratskih stranaka Zapadne Evrope. Dodajmo i potrebu jakih sindikata koji ne bi posluživali sindikalne vođe u borbi za pozicije u vlasti, nego bi se borili za optimalne uslove rada i zarada, za socijalnu pravdu, veću zaposlenost i dostojanstvo ljudi koji žive od svoga rada. To, nažalost, nije dobitna kombinacija za 28. decembar ove godine, ali dokle god takva partija ne bude u vladi, ili uticajna u opoziciji, dotle neće biti ni promenjene Srbije u Evropi. Srbija mora videti dalje nego dokle dopiru pogledi njenih vlastoljubivih stranačkih vođa.
Često smo pred izborima, ali suviše dugo neodlučni pred pravim izborom: ili moderna Srbija u Evropi ili nepromenjena u zagušljivoj toplini patrijarhalnog ognjišta.
Decembarski izbori će, tačnije nego prethodni, pokazati dokle se stiglo za ove tri godine na tegobnom putu od slavnog početka Oktobra do kraja ovog decembra.