Ha, Sire, Srbi su ponovo poludeli!

Bojan al Pinto-Brkić

U ovom ludom svetu koliko će vremena biti potrebno pristalicama Tomislava Nikolića, onima koji misle da su 16. novembra odlučno rekli »ne« Haškom tribunalu, tranziciji, privatizaciji i globalizaciji, da shvate da je svaki njihov glas išao u kotaricu demoniziranog Havijera Solane. Super-eurokrata dobio je tog dana pun kofer argumenata za postojanje državne zajednice koju je sklepao od pola Srbije i trećine Crne Gore. Svi oni, odjednom, imaju smisla, a nemaju veze sa Kosovom, čime su, u Briselu smatraju, ubili dve muve jednim udarcem.
Nije mnogo nacija koje tako konzistentno odbijaju napredak, otvoreno pokazujući da ih ne zanima i da im nije mio. Ovde su takva izjašnjavanja uglavnom plebiscitarna, na izborima i masovnim skupovima. Postoji i nepisano pravilo da drugoj strani, uglavnom grupici idealista i zanesenjaka, valja stvoriti utisak da je nadomak pobede, radi privida poštovanja civilizacijskih standarda, a onda će ruka naroda odabrati najbolje sinove sa kojima – otkrili su već – nema neizvesnosti.
Ali, u jednom su se preračunali: da bi dobili bitku protiv Haškog tribunala i ostalih bauka velikog sveta nije dovoljno pobediti Mićunovića, koga londonski The Economist naziva »dosadnom starinom«, niti će pobeda nad interesnom grupacijom koja je do sada činila gro vlasti u Srbiji značiti nešto više od još jednog izbornog rezultata (neki će reći da ih je međunarodna zajednica »pustila niz vodu«; iskreno, nema razloga zašto bi neko žrtvovao svoj ugled da bi podupro strukturu koja se sama urušila zahvaljujući kombinaciji nedostatka strategije i jasne potpore u društvu, i dirljivog odsustva državničke mudrosti). Nikolić je pobedio, Demokratska stranka će izgubiti. Da citiram Oktavijana: »Supa je topla, supa je hladna«.
Biće velikih problema u glavama običnih ljudi kad negde iza Nove godine shvate da se stvari ne kreću baš željenim pravcem i da »hleba za tri dinara« više nikada biti neće. Majstori kampanja po društvenim fabrikama i javnim preduzećima zaboravili su to da im kažu od silnih napora da preoblikuju grafikone i iščupaju se iz kontradikcije, a oni drugi nisu blesavi da to otkrivaju javno, svesni da će ubuduće većinu biti teško ostvariti (ovog puta su jasno ušićarili par stotina hiljada glasova).
Eto, drugovi i drugarice, braćo i sestre, stvar je takva da se borimo protiv aždaje sa hiljadu glava, bez ikakvih izgleda da prevagnemo. Na našu jednu, oni imaju par milijardi u pomoći i kreditima. Na naše drčne zahteve odgovaraju pretnjama i ucenama. Uvek su pametniji i dalekovidi. I, sve mogu. I države stvaraju, a mi bez države dalje ne možemo.
Evropa – ono što mi nazivamo Evropom, a podrazumevamo set civilizacijskih standarda koji su najpre dostignuti na Zapadu – postala je alfa i omega srbijanske političke scene, prema kojoj se upravljaju i takve političke veličine čiji nosioci lista odmaraju na Severnom moru, i budući predsednik, i premijer i svi ministri, i poslednji predsednik opštine. Mi se možemo tome smejati, ali uskoro će doći vreme kad će radikali objašnjavati svojim pristalicama kako je jedina Velika Srbija koju mogu da im ponude (osim one na kioscima) Solanina. Samo da mu se ostali ne mešaju u pos’o...