Podsećanje na san

Kako to da Srbija nema nešto slično Vajdinom "Čoveku od mermera" i "Čoveku od gvožđa", ozbiljnu kinematografsku obradu događaja koji su smrtno načeli totalitarni režim

"Mislim da se ovakva koncentracija materijala iz prve ruke o '68-oj jos nije desila u gradu", rece Ljubomir Kljakic na tribini "Estetika studentskog protesta", u okviru retrospektive dokumentarnih i igranih filmova i nemontiranih privatnih i televizijskih snimaka o studentskim protestima, koja se 16. i 17. oktobra desavala u Domu kulture Studenjaka.
Prvi materijal koji smo videli bila je kompilacija nemontiranih snimaka iz noci 10. marta '91. Gungula, buka precesto ispresecana sa: "Srbija! Srbija!" i "Ustase! Ustase!" (misli se na policiju na Brankovom mostu). Sa ove istorijske distance, sa pamcenjem odlicne organizacije protesta '96/97, nimalo ne cudi sto je za obaranje Milosevica trebalo celih deset godina. Najpotresniji trenutak svakako je upozorenje Serbedzije da je scenario pripremljen i da ne dozvole da se studentski protest pretvori u bilo sta drugo. Iz isprekidanog glasa razuma probija strah da kaze sta zaista misli, negde je siguran da govori gunguli neistomisljenika. Sledeci snimak je citanje proglasa da se protest prekida. Braca na Plitvicama se digla na oruzje, valja nam drzati jedinstvo. Ovacije! Kompilacija zavrsava sednicom na kojoj se Savez studenata i Odbor Terazijske cesme svadjaju ko je sta izdao. Obrad Savic poziva na razum (lik pored mene glasno psuje Nikacevica), neki plecati zatim izlazi da odgudi kako je to, braco i sestre, izgledalo na Plitvicama. Generalno, prizorima dominira glupost. Na samom pocetku, Tihomir Arsic se obratio studentima u dvoristu Studenjaka, pre nego sto ce krenuti prema mostu: "Verovatno je '68. godine ovde bilo mnogo vise studenata zato sto se tada nije prikazivao 'Bolji zivot'".
Kratkim dokumentarcima iz '68. (Zilnikova "Lipanjska gibanja", "Zurnal br. 24/1968", "Za i protiv za" Lazara Stojanovica i drugih) dominira optimizam. Ljudi veruju u slobodu, ne u slogu, u razlicitost, ne u jedinstvo. U sebe, ali i u nas. Prvi put sam cuo kako zvuci "Levi mars" (svakako sam ga zamisljao, ali nikada kao pop-singl!), video i cuo Zigonovo izvodjenje Robespjera iz "Dantonove smrti", i zaigra mi srce junacko.
Zilnikov film je zanimljiv jos zbog necega - na samom pocetku ide razgovor sa studentom kod slavnog Podvoznjaka; covek objasnjava nesto sto se desavalo "kod onog tamo drveta", ali kamera i dalje snima njega, ne drvo. Ironijski odmak od ucesnika slavnog istorijskog dogadjaja, do coveka koji prica o "onom tamo drvetu". Kako se estetika dokumentarca ni za milimetar nije pomakla posle nesto vise od 35 godina?
Filmski program prve veceri zavrsen je igranim "Kako sam sistematski unisten od idiota" S. Sijana iz '83. godine.

Detinjarije

I kalendarski i umetnicki, "Kako sam sistematski unisten od idiota" je prvi u mini talasu srpskih filmova snimljenih polovinom osamdesetih, od kojih osta nekakva zelja autora da nesto progovore o '68, i uglavnom nikakva kreativna ni intelektualna zrelost da problem cestito obuhvate, kamoli da ista kazu. "Varljivo leto '68" G. Paskaljevica ('84, scenario G. Mihic) za naratora ima palanackog pubertetliju koga odjeci burnih politickih previranja iz prestonice ic ne interesuju, sto nije sporno za tinejdzera, ali jeste za odraslog filmadziju u vreme dok su knjige Nebojse Popova i Zivojina Pavlovica o istoj temi, da puknes od smeha, zabranjivane. "Una" M. Radivojevica ('84, scenario N. Pajkic, po romanu Kapora), navodno je bazirana na istinitoj epizodi iz zivota jednog naseg poznatog intelektualca, ovde obradjenog kao veliko dete zalutalo u osamdesete, branitelja individualnog i evropejskog (ovde u znacenju elitnog), od komunisticke mase, na barikadama kao sto su Paja Patak, dzez itd. itsl. Jos nize ide "Tajvanska kanasta" G. Markovica (opet o "sesetosmasu" danas, tj. '85. godine), ciji je problem centrirao Zivojin Pavlovic jos '81, objasnjavajuci zasto mu se nije radio Mihicev scenario "Cuvar plaze u zimskom periodu" (snimice ga Paskaljevic '76, kao prvi bioskopski film nekog od reditelja iz beogradske praske grupe): "Meni je to bila bleda replika prethodnih tekstova, pa sam razmisljao da li da se poduhvatim toga, no sa nekim novim idejama: da taj glavni lik ne bude mamlaz vezanih ruku i pameti, da to ne bude nesposoban stvor kojeg zivot samara levo-desno, nego decko koji je sa odlicnim uspehom zavrsio kozarski zanat, bio u vojsci, dosao iz vojske i ne moze da se zaposli. I nailazi na ono sa cim se srece svaki covek koji pokusava danas da se zaposli. Sve to kroz sta on prolazi trebalo je da bude situacija establismanta, a ne njegov licni problem, inertnost. No to je vec bilo vrlo riskantno i odustali su".1 Taj glavni junak, Mamlaz, postao je jedan od glavnih motiva srpskog praskog filma, narocito u filmovima na "skakljive teme", a nigde tako izrazeno kao u Markovicevoj "Kanasti", gde tunjavog bundziju radi ko, gde i kako stigne, najmanje zbog "infantilnih" politickih uverenja. Polovinom devedesetih na RTS-u, tadasnji predsednik JUL-a, a poznatiji ucesnik protesta '68. Ljubisa Ristic, pricao je kako su nakon slucaja "Plasticni Isus" ('73) vlasti zatvorile vrata za diplomce sa beogradske filmske akademije (jednog od zarista '68), gurajuci glumacku i ostalu decu koja su tih sezona zavrsavala reziju u Pragu.
Sijanov Babi Pupuska, zvani Ce (ponovo baziran na istinitoj licnosti, Radosu Terzicu), takodje je detinjast, utoliko sto odbija da odraste u sumadijskog cetnikovica ili prestonickog malogradjanina, da prihvati bilo koju vrstu spoljne realnosti, cak i to da nije smrtno bolestan. Rade ga svi koji su jaci, dakle ko, gde i kako stigne. Govori revolucionarne fraze iz dubine stomaka, kao da mu je poslednje, negde u prasumi, u gerili. Ipak, kljucna razlika izmedju "Idiota" i Mamlaza jeste redosled.
Mnogi srpski reditelj bi u prvih desetak minuta eksplicirao pricu Babijevog ("osetio nisam lepoga") zivota, da bi ga posle sat i kusur razvlacio po djubristu. Sijan ga sat i kusur pusta da se batrga sa alama i vranama socrealne svakodnevice, cak da pobegne sa bojista i ostavi saputnicu na cedilu, da bi u poslednjih, zapanjujuce dinamicnih desetak minuta uleteo u srce "svetske revolucije", ispozdravljao se sa sebi ravnima, odbrusio nadobudnoj studentkinji, gurnuo Stevu Zigona u stranu nakon izvodjenja Robespjera iz "Dantonove smrti", i zagrmeo da ga svi slusaju i cuju. Na kraju, kada shvati kako ga je dokusurilo sat i kusur socrealne svakodnevice, zasjace kao nikada, jednom jedinom lucidnom recenicom, od koje ledi krv u zilama. Premalo za tragediju, dovoljno za razmisljanje.

Bunt kulture svakodnevnog zivota

Na tribini "Estetika studentskog protesta" jos su govorili Tamara Gruden (autorka knjige Kako se opirala Srbija, zanimljivog istrazivanja o jeziku parola studentskih protesta od '91. do 2000), fotograf Tomislav Peternek (cije su fotografije sa protesta '68. oba dana bile izlozene u sali) i filmski reditelj Zelimir Zilnik.
Zasto mlada publika i danas sveze i otvoreno prima poruke filma iz '83. o dogadjajima iz '68. godine? Ljubomir Kljakic objasnjava da je danasnji vrednosni sistem, narocito estetski, nastao sezdesetih godina proslog veka, u deceniji koja je kulminirala onim sto zovemo "svetskom revolucijom" '68. i pored kontraofanzive sistema, koju Kljakic locira od '73. godine, tj. onoga sto vodi ka savremenom neoliberalizmu, '68-aski ideal individualne slobode i dalje dotice ljude, njihove zivote, svakodnevice. Kod nas, Kljakic se seca da je svaki pokusaj podsecanja na ovaj protest privlacio posebnu paznju policije. I za ovakvu koncentraciju materijala iz prve ruke, kakva se jos nije desila u gradu, ne sumnja da ce biti primecena.
Od motiva protesta '68, Zilnik je istakao generacijski - klasa koja je sa 25 godina komandovala Inter brigadama, a sa 35 rukovodila industrijalizacijom, pocela je da stari, ali ne i da ustupa komandovanje i rukovodjenje mladjima. Ovaj motiv preplice se sa ekonomskim, pa na Peternekovim fotkama jednu do druge vidimo parole: "Hocemo samoupravljanje na svim nivoima!" i "Dole crvena burzoazija!" Zilnik pominje kontinuitet sa Djilasovim idejama i naziva '68-mu "buntom kulture svakodnevnog zivota". Reditelj prvog naseg igranog filma o ovoj temi ("Rani radovi", vec '69), kaze da je od pocetka sedamdesetih vlast krenula da falsifikuje omladinski bunt, da generise sukobe odozgo, daleko od stvarnih problema zemlje. Prisecam se neke opskurne price o napadima na "Bijelo dugme" u NIN-u, mislim '76. godine, kad su ih matori napadali zbog imbecilnih tekstova, buke i sljokica, a mladi branili... zbog imbecilnih tekstova, buke i sljokica. Stvar se srecno "rasplela" kad su Bregovic i drustvo otisli na radnu akciju.
Peternek dodaje da se i Tito, kada je trebalo priznati da su studenti u pravu, pojavio u "mladalackom" izdanju, sa razvezanom masnom. Seca se kako je posle famoznog kozarackog kola fotografisao studente koji pocinju da kapiraju da su prevareni. Kasno. Peternek pominje i jednu pricu jako poznatu iz '96/97. - dovodjenje policajaca iz unutrasnjosti da mlate studente. Samo sto su ovi iz '68. bili toliko reseni/zastraseni da su u guzvi mlatnuli i Milosa Minica, ne znajuci ko je.
Deda iz publike kaze da je Sijanov film suvise posprdan i pita (se) kako to da Srbija nema nesto slicno Vajdinom "Coveku od mermera" i "Coveku od gvozdja", ozbiljnu kinematografsku obradu dogadjaja koji su smrtno naceli totalitarni rezim? Zato, kaze Zilnik, sto su se Srbi uglavnom radije igrali Ce Gevare nego da se prihvate posla kao sto je organizovanje pokreta "Solidarnost".

Etika

Drugo vece otvorio je jedan za mene izuzetno vredan i potresan dokument, video-snimak tribine iz aprila '91. godine, o sveze okoncanoj "Plisanoj revoluciji". Govorili su Borislav Pekic i, u prvih pola sata, Slobodan Selenic. Najpre govorili, a onda odgovarali na rafal pitanja iz studentske publike. Sta je tu potresno? Videti zanesenog Pekica kako ne razume mladog kolegu koji pita sta sada, kad je protest zavrsen, a Milosevic nije uzmakao. "Protestovacemo ponovo", kaze pisac. "Niste valjda ocekivali da ce neko poput Milosevica tek tako da popusti?" Kakva tuzna zabluda da je ovo bilo samo retorsko pitanje, da je mladi kolega video neki konkretniji cilj osim da "padne petokraka" ili "da se objavi demanti SePeOa da nismo ustase i placenici Tudjmana!" Ili gresim? Jos potresniji bio je "razgovor" sa jednim koji je bulaznio o monarhiji, i Pekic koji se blago ubacuje: "Mislite na ustavnu monarhiju". "Mislim na apsolutnu...", uporan je student, ali se nastavak gubi u volji strpljivog starca da iz svakoga ko ima srce od pobune izvuce najbolje sto moze, i na tome napravi nesto, jer sada nema nicega. Da li je lisac znao da ce biti potrebno deset godina. Mozda je taj ocinski smesak bio najteze odglumljena grimasa koju sam ikada video.
Markoviceve "Poludele ljude" gledam vec drugi-treci put, ali ga i dalje ne razumem. Osim onog dela kad kerovi u civilu tuku kamermane, to mi je jasno; ali, na primer, zasto se demonstranti u medjunaslovima nazivaju "gradjanima Beograda", a kontramiting sukobom izmedju "Beogradjana i pridoslica"? Krhko je znanje.
Na tribini "Etika studentskog protesta" govore Jovica Trkulja, Zoran Avramovic, Djordjije Uskokovic, Cedomir Antic i Neven Cvjeticanin.
Trkulja je izlozio svoje vidjenje studentskih protesta '68-96/97. Napominjuci da je kod nas izostala ozbiljna analiza protesta '68-me, Trkulja nalazi da je ovaj bio izazvan privrednom reformom '65. i ozbiljnim socijalnim i ekonomskim problemima u zemlji. Neuspeh da se otvori resavanje ovih problema prouzrokovao je otvaranje nacionalnog pitanja, pa su tako sredinom osamdesetih nova studentska gibanja utrla put Milosevicevom pohodu na vlast (studentski mars podrske Milosevicu '88. godine i sl.). Protest iz juna '92. godine bio je, prema Trkulji, reakcija na ratnu politiku Milosevica koja je, mobilizacijama, najvise pogadjala mlade, ali nije bio dovoljno artikulisan, pa je zloupotrebljen od strane tadasnje opozicije. Protest '96/97. bio je potpuno profilisan konkretnim politickim zahtevima, po cemu se moze porediti sa protestom '68. Posledice '68. Trkulja vidi u tome da je Titu i Kardelju postalo jasno kakva im opasnost preti sa Univerziteta, pa su pribegli Staljinovoj metodi obracuna sa intelektualcima: "Omasovi ih da bi ih ponizio". Nakon '68. pocinje, pod firmom demetropolizacije studiranja, masovno otvaranje fakulteta po unutrasnjosti i fabrikovanje akademskih gradjana, sa posledicom devalvacije diploma (mene samo cudi sto g. Trkulja nije pomenuo i drugi nacin obracuna sa intelektualcima - ne samo da su fabrikovani podobni, vec su sa fakulteta rasterani nepodobni: osam profesora sa Filozofskog fakulteta '75, tri sa Pravnog '73, Zivojin Pavlovic sklonjen iz nastave na filmskoj akademiji iste '73, zatvaranje studentskih vodja... sto je mnogo vise staljinisticka praksa). Trkulja dogadjaje na univerzitetu '68. godine naziva "gibanjima" (slicno, kaze, gibanjima nezadovoljnih ljudi u punom autobusu!), iz kojih nisu nastali artikulisani pokreti. Deo ucesnika "gibanja", a najizrazitije Nebojsa Popov, zalagao se za to da ona prerastu u pokret, dok je drugi deo smatrao da ne treba prerastati u pokret, jer ce taj pokret preci u nacionalizam. Vreme je, kaze Trkulja, pokazalo da su ovi drugi bili u pravu. Ja samo prenosim.
Cedomir Antic kaze da je u vreme realnog socijalizma studentski bunt bio ventil za nezadovoljstvo vlascu, da su protesti iz 50-ih i 60-ih bili reformatorski, "koji su nastojali da uvere javnost da papa nije dobar hriscanin", i da '68. treba posmatrati kao odjek evropskog fenomena. Antic ne misli da je studentski protest '92. godine bio antiratni, jer poslednje jedinice JNA su se povukle iz BiH 15. maja '92, a protest '96/96. je bio, ja samo prenosim, reakcija na Dejton i izraz razocaranja u zapadni svet. Ovaj protest je, prema Anticu, bio desnicarski, sto se, na primer, vidi iz cinjenice da je porodio jednu tako demokratsku inicijativu kakva je bio Studentski parlament, a da vidim vas da o ovome pisete bez ironije; "gibanja" su prerasla u nacionalne pokrete zato sto je nacionalno pitanje godinama bilo zapostavljano (a ne zbog neuspeha da se otvori resavanje ekonomskih i socijalnih problema), a antidejtonska i antizapadna orijentacija protesta '96/97. se pokazala ispravnom kada je Milosevic nakon protesta dobio novac sa zapada da '98. godinu ucini nesto podnosljivijom, i da pripremi dogadjaje iz proleca '98. koji su kasnije neminovno doveli do bombardovanja. Bas da vas vidim!
Neven Cvjeticanin je na pocetku rekao da se etika svih studentskih protesta moze sazeti u jednom aforizmu: "Mladi hoce sad i odmah, ali ne znaju sta hoce", pa ga vise nisam ni slusao, kad je vec sve sazeo na pocetku.
Posle su i drugi govorili, ali je moja koncentracija naveliko bila na plafonu, a Katarini se nije izlazilo napolje. Prenuo me je Djordjije Uskokovic kada je rekao da je posledica '68. bilo uvodjenje "moralno-politicke podobnosti" kao neophodnog uslova za zaposljavanje, i ponovo Trkulja u odgovoru na pitanje sta je danas sa "sesetosmasima". U vreme protesta, Trkulja je bio u srednjoj skoli, prva godina. Puno je slusao o studentskim vodjama, ime Vlade Mijanovica odzvanjalo mu je kao i ime, na primer, Lole Ribara. Medjutim, kada je dosao na studije osetio je razocaranje, jer je video te iste studentske vodje kako voze besna kola i sl. (A samo Mijanovic je tri puta hapsen i sudjen!)

Da vidimo...

Ako je u vreme junskih zbivanja '68. bio prva godina srednje, i ako nijednom nije ponavljao, a tada je fakultet odlagao vojsku, Jovica Trkulja je na studije stigao u jesen '71. Mijanovic je tada bio u zatvoru. Klimu pod kojom je Vlada Revolucija sudjen i osudjen, Nebojsa Popov ovako opisuje: "Donekle nov i brutalan napad masovnih glasila, ovoga puta na konkretnu licnost, koju nastoji, kao da je u pitanju 'redak zver', da obezvredi, porazi i dotuce, i to takvom larmom da sama cinjenica vaskrsavanja 'politickih procesa' ostaje gotovo neprimetna".2
Na kraju su mladi antiglobalisti ostrili zube na gostima oko nekih sitnih nedoslednosti i beznacajnih (kao da neke druge postoje) fraza.
Skroz desno od mene, tesko uocljiv u masi, Babi je pokusavao da dovikne: "Na kraju ce ispasti da ste vi tukli policiju!"
Ali mu grlo nije davalo glasa, a crno-bela brada se skamenila. Uplasio se nemoci, od cega je jos vise zanemeo.

1 Jahac ne lokomotivi - razgovori sa Zivojinom Pavlovicem, priredio Nebojsa Pajkic, 2001, SKC, edicija "Vrtoglavica", Beograd, str. 134.
2 Drustveni sukobi - izazov sociologiji, Nebojsa Popov, drugo izdanje 1990, Centar za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd, str. 195.