Milan Sturgis

Poluautoritarni rezimi daju uvek prazna obecanja o demokratiji, a njihove institucije namerno izbegavaju da udju u konacno ispunjenje tog cilja. Od pada gvozdene zavese 1990. godine znacajno je porastao njihov broj. Uglavnom su bolji od rezima koje su zamenili i cak doprinose merama stabilnosti u regionima. Takvi rezimi nisu autoritarni, prikazuju se kao demokratski, ali se ponasaju kao kocnica demokratskih reformi. Brojni krugovi veruju da je propast socijalizma jednak trijumfu demokratije, sto jednostavno nije slucaj. Socijalizam je u mnogim drustvima mutirao u hibrid koji bi se mogao definisati kao poluautoritarizam.

Karakteristike poluautoritarnih rezima

Zasto poluautoritarni rezimi postoje? Nema nijednog razloga ili spleta okolnosti koji do njih dovodi, ali ih odlikuju zajednicke osobine. Tri karakteristicne crte su losi lideri, slabe institucije i neorganizovano civilno drustvo, sto ne znaci da je time iscrpljena lista predispozicija za kretanje i ostanak drustva na poluautoritarnoj sceni. Kretanje ka demokratskom razvoju nije bilo moguce pod Slobodanom Milosevicem niti pod nekim drugim diktatorom. Iako je rusenje diktatora uvek prvi korak, to nije dovoljno za uklanjanje svih prepreka ka demokratskim reformama. Slabe institucije vitalne su za prezivljavanje poluautoritarnih rezima. Omogucavaju im da ostanu neinstitucionalizovani i pored toga sto imaju institucije. Takvi rezimi podrivaju sopstvene institucije jer ih dozivljavaju kao pretnju. Opstanku poluautoritarnih rezima ide u prilog i neorganizovano civilno drustvo. U demokratskom modelu rezimi izgradjuju i pospesuju civilna drustva da bi olaksala politicki i ekonomski napredak, a snazne institucije su kamen-temeljac svakog demokratskog drustva. Nasuprot tome, institucije u poluautoritarnom drustvu dozivljavaju procvat samo u pocetnoj fazi, ali ih vremenom drzava potkopava, jer postaju pretnja rezimu i sukobljavaju se sa njim. Zato se podsticu i razvijaju samo marginalne institucije koje nisu kljucne za proces koji poluautoritarni rezim kontrolise. Njihov autsajderski polozaj daje priliku rezimu da se distancira od institucija i ne dozvoli im da zauzmu istaknuto mesto u drustvu i razviju se u prirodno sredstvo promene. Zbog slabih institucija ekonomske i politicke reforme ne teku kao jedinstven proces uzajamnog pozitivnog delovanja, vec je prisutan prekid reforme u poluautokratskim rezimima. Nedostatak uzajamnog prozimanja ekonomskih i politickih reformi pokazuje se i na primeru politickog otvaranja kroz pluralizam politickih partija koje nemaju ogranicenja u formiranju platformi, dok u ekonomiji nema slicnih promena i reforme izostaju. Dozvoljavaju se samo povrsinske promene koje u realnosti ne mogu da naude poluautoritarnom rezimu. Ekonomske reforme zadiru u srce pravih politickih promena jer je ekonomska politika kljucni faktor promene rezima (uz rizik da zvucim kao marksist). Upravo ce ekonomska politika slomiti motor autoritarizma, odnosno prelaznog modela, poluautoritarizma. Ponovo ce poluautoritarni rezim dozvoliti izvesne promene - dopustice odredjenu transparentnost i prikazati se kao rezim koji je iz autoritarnog postao autentican, ali samo do izvesne mere.

Novcem se ne kupuje ljubav... ili demokratija

U poslednjih 12 godina na Balkanu je posebno uzeo maha Donorov model o demokratiji.1 On preuzima teorije Roberta Putnama o izolaciji unutar civilnog drustva i dovodi ih do nelogicnog poredjenja da je izgradnja demokratije bitka koja se moze voditi protiv autoritarnih rezima, bas kao sto se penicilin koristi u borbi protiv infekcija. Takav program vodjenih inicijativa moze stvoriti demokratske ideale u drustvu u cijem maternjem jeziku mozda i ne postoji definicija demokratije. Donorov model je dizajniran kao univerzalan uzorak primenljiv u bilo kom regionu i u svakom spletu okolnosti sve dok je taj region u postkonfliktnom periodu.2 U samoj teoriji tog modela lezi seme neuspeha. Sva postkonfliktna drustva nemaju jednake uslove niti se moze reci da su u postkonfliktnoj fazi razvoja samo zato sto je oruzani sukob prestao. Uz to, Donorov model nastoji da kupi demokratiju radionicama za izgradnju demokratije, seminarima i sklonistima. On veruje u verziju Pauelove doktrine o civilnom drustvu »stvorenom invazijom neodoljivih snaga, svetlosnom brzinom, uz jasno definisanu izlaznu strategiju«. Donorov model definise tri faze razvoja u ciljanom drustvu: 1) liberalizacija; 2) tranzicija i 3) konsolidacija.

O autoru Milan Sturgis je protekle cetiri godine kao zvanicnik americke vlade radio i ziveo na Balkanu. Sada napusta tu poziciju da bi radio kao privatni konsultant. Doktorirao je politicke nauke na Brown univerzitetu u Americi i kao gostujuci profesor predavao je na razlicitim univerzitetima u Sjedinjenim Americkim Drzavama i Evropi. Takodje je u bordu direktora Kembridz fondacije za mir, na Harvard univerzitetu.

Liberalizacija je uzrocnik aktuelne promene autoritarnog rezima ukljucujuci i personalne promene u vrhu vladajuce strukture, kao i odnose sa medjunarodnom zajednicom. U stvari, to je ono sto se zove (prednjaci u Donorovom modelu istiskivanjem realpoliticke paradigme) pozornica revolucije.
Faza tranzicije ukljucuje proces demokratskih izbora. Ta faza je vitalna za poluautoritarne rezime jer za drustvo predstavlja ogroman korak napred. Za neka drustva mozda ce to biti prvi demokratski izbori (upotpunjeni veselim medjunarodnim posmatracima u zastitnim prslucima i sa belim oklopnim vozilima) u istoriji zemlje.
Prema Donorovom modelu, faza tranzicije ce pripremiti poziciju za kriticnu i finalnu etapu konsolidacije, koja nastupa kada se rezim liberalizacijom promeni. Ta promena potvrdjuje se kroz slobodne i fer izbore i pocetak procesa demokratske vladavine, koja je promenljiva voljom naroda, ako su tempo ili polje reformi suvise spori ili pogresno fokusirani. Na tom nivou poluautoritarni rezimi rastace se sa Donorovim modelom, iako mogu da budu kooperativni u pocetne dve faze. Jos jednom poluautoritarni rezimi dopustice promene, neslaganja i izazove ali samo do tacke gde vlast nije ugrozena. Konsolidacija je zavrsna faza koju poluautoritarni rezim nece dozvoliti jer on veruje da su procesi liberalizacije i tranzicije sasvim dovoljno ucinili za pozitivne promene u drustvu. Donorov model je koristan poluautoritarnim rezimima jer nudi neophodne nacine prelaska iz prethodnog rezima i dopusta poluautoritarnim rezimima da se pojave kao instrument pravih demokratskih reformi, a da pri tom ne moraju da udju u sledecu fazu promene koja bi ih izvela sa politicke scene.

Zakljucak

Poluautoritarni rezimi su pocetak, ali ne i kraj igre u demokratskom procesu. Oni zapocinju proces promene smenjujuci diktaturu i prihvatajuci tranziciju, ali nikada ne ulaze u zagrljaj sa demokratijom jer iziskuje ranjivost i realnost u kojoj nema garancija da ce vladati bez osporavanja i da ce mandati ugrabljeni rusenjem diktature imati neogranicen rok trajanja. Poluautoritarni rezimi su sredstvo, neophodno vozilo za rezimsku promenu, ali bez daljeg razvoja i promene postaju naredna prepreka za demokratski proces.

Prevela Danica Kostic

1 Donorov model je proces u kojem vlade daju novac i sredstva novim demokratijama koje treba da ustanove demokratske institucije.
2 Grant Curtis, Transition to Democracy and Development, Brookings Institution Press, Washington, DC 1998; str. 150-151.