|
Godina XV (2003)
|
1-30. novembar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Globalizacija
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Trzišna utopija i društveni razvoj Pogled na društvo i istoriju u knjizi Karla Polanjija Velika transformacija Republika je u proslom broju prenela deo iz ove knjige koji se odnosi na slobodu u kompleksnom drustvu. A ovaj clanak ce predstaviti neke od ideja Karla Polanjija o trzisnoj utopiji i dominaciji samoregulativnog trzista nad drustvom. Te ideje su veoma aktuelne za nasu situaciju ali im, nazalost, nije pridata odgovarajuca paznja - knjiga Karla Polanjija pisana je pre vise od pola veka a prevedena je tek sada.Dominacija trzista pocinje industrijskom revolucijom koja je za vrlo kratko vreme potpuno preobrazila ljudski svet i postigla dotad nevidjeni privredni napredak i materijalno bogatstvo. Ali cena tog napretka bila je premestanje ogromnih masa stanovnistva sa njihovih prirodnih stanista i pustosenje pojedinih oblasti sa katastrofalnim posledicama. Jacanjem proizvodnog rada upotrebom masina i proizvodjenjem za trziste, prirodna dobra, kao sto su rad i zemlja, postala su roba. Iako su i rad i zemlja samo drugo ime za prirodu, nesto sto je neodvojivo od zivota i nesto sto ne moze da se otudji, to nije smetalo da oni postanu roba, predmet kupoprodajnog »slobodnog« ugovora izmedju kupca i prodavca. Dok je u feudalnoj Evropi rad bio zasticen sistemom gildi i uklopljen u cvrsta pravila drustvene organizacije, gde su odnosi majstora, kalfe i segrta kao i najamnine radnika bili regulisani obicajnim pravilima, a zemlja bila extra commerciam kao osnova vojnog, administrativnog i politickog sistema, u novim uslovima ranog kapitalizma doslo je do dramaticnog preokreta i ono sto je bilo zasticeno pravilima postalo je predmet slobodne ponude i potraznje. Trziste je postalo cilj iznad svih drugih, i ne samo da je bilo nepodlozno mehanizmima drustvene kontrole vec je postalo najznacajnija ustanova koja utice na sve glavne tokove ljudskih aktivnosti. Takvo samoregulativno trziste nacinilo je od ekonomije predmet robne fikcije i postalo je pretnja za unistenje celokupne drustvene strukture. Ta fikcija nije smetala pristalicama liberalizma da svet u kojem su ziveli proglase za najbolju mogucu stvarnost, i praksa laissez-faire kapitalizma, slobodnog trzista i profita, imala je da se protumaci kao nesto sto je svojstveno ljudskoj prirodi. Poznato je da je XVIII vek je bio prepun nerealnih predstava o prvobitnom coveku i kao sto je Ruso ukazivao na politicku psihologiju divljaka tako je i Adam Smit pogresno pretpostavio njegovu ekonomsku prirodu. Tako je predrasuda da pogadjanje, trampa i razmena cine osnovu ponasanja primitivnog coveka postala opste mesto liberalizma. Ali, stvari su bile sasvim drugacije. U plemenskoj zajednici, gde je zivot je bio regulisan strogim pravilima, sadrzanim u obicajima i magijskim ritualima, primitivni covek nije ispoljavao preterane prohteve kao ni sebicne zelje za sticanjem. Razmena dobara kao dobrovoljnih darova uz ocekivanje da oni budu uzvraceni, u zajednici je uvek je bila na prvom mestu. Ona je imala pre svega za cilj zadovoljavanje odredjenih drustvenih ocekivanja i potvrdu drustvenih polozaja, veza i odnosa i to je bilo vaznije od sticanja bilo koje pojedinacne dobiti. Da usamljeni divljak koji lovi sam za sebe i svoju porodicu nikada nije postojao, liberalima je postalo jasno razvojem socijalne antropologije i njihov interes za opravdavanjem sebicnih ljudskih motiva naglo je poceo da opada. Vaznost ideja izlozenih u ovoj knjizi lezi pre svega u tome sto se trzisna ekonomija iz doba pocetaka kapitalizma posmatra na bitan, opsti nacin i ne samo kao ekonomski, vec pre svega kao kulturni i civilizacijski fenomen. »Industrijska revolucija je bila civilizacijski zemljotres koji je za manje od pola veka ogromne mase stanovnika engleskog sela od okucenih ljudi pretvorio u bespomocne lutalice.« Posledice po ljude iz evropskih drzava ciji je rad koriscen za potrebe industrije u XIX veku bile su iste kao i za robove iz najudaljenijih kolonija. Prikazi bede engleskih slamova ne razlikuju se mnogo od onih koje su belezili putopisci boraveci u dalekim zemljama: »Domorodac iz Afrike, plemeniti divljak koji se osecao drustveno sigurnim u svome selu, pretvoren je u ljudsku varijantu napola pripitomljene zivotinje, odevene u neodgovarajucu, prljavu, odbojnu i pohabanu odecu koju ni u najvecoj meri degenerisani beli covek ne bi nosio. On je bio pretvoren u bice bez samopostovanja i normi, nesto sto je tesko odrediti - pravi ljudski otpad«. Ali, svet trzisne utopije bi sasvim dobro funkcionisao, govorili su liberalni teoreticari tog vremena, da se nisu umesali oni koji se zalazu za intervenciju drzave i protekcionisticke mere. Ne zeleci da vide da je nekontrolisano sirenje trzisnog mehanizma ugrozavalo veliki broj vitalnih drustvenih interesa, oni su se radije priklanjali mitu o antiliberalistickoj zaveri koji je za sve optuzivao »kolektivisticki pokret udruzenih interesnih grupa sklonih socijalizmu i nacionalizmu«. Ali u stvarnosti je suprotstavljanje liberalnoj ekonomiji i laissez-faire principu dolazilo od najrazlicitijih drustvenih organizacija koje su se borile za resavanje prakticnih zivotnih pitanja. Zakoni u Engleskoj, kao sto je onaj o rudnicima u kojem postaje kaznjivo zaposljavanje decaka mladjih od dvanaest godina koji ne idu u skolu i ne znaju da citaju i pisu, ili gde se proglasava ilegalnim rudnik sa samo jednim oknom, ili zakon koji imenuje inspektore koji utvrdjuju ispravnost hrane, uglavnom su podrzavani od onih koji su se zalagali za intervencionisticke mere u cilju ocuvanja drustva i odbrane javnog interesa a nisu imali nista protiv sirenja trzista i po pravilu bili protivnici socijalizma.
Zasto je za knjigu izabrano ime Velika transformacija i na sta se u stvari ono odnosi? Karl Polanji je smatrao da je samoregulativno trziste jedinstvena pojava koja se nikada pre primene brojnih naucnih pronalazaka i masovne upotrebe masina u istoriji nije javila, i da je to veliki, nagli prelaz a ne neka zakonita, evolutivna faza u razvoju drustva. Svet samoregulativnog trzista, kakav je bio, morao je da izazove velike tenzije i one su se ispoljavale u nekontrolisanom proizvodjenju i gomilanju materijalnog bogatstva izazivajuci ostecenja na drustvenom tkivu koja su morala da se zalece najrazlicitijim protekcionistickim merama, drzavnom intervencijom, klasnom borbom, itd. Te napetosti postale su nepodnosljive narocito u tridesetim godinama dvadesetog veka kada je laissez-faire kapitalizam doziveo krah u pucanju svog poslednjeg obruca - zlatnog standarda - tj. uverenja da novac mora da ima pokrice u zlatu, koliko god to bilo stetno po funkcionisanje privrede i drustva. U takvim trenucima loma i gubitka nade, i vladaoci i obespravljeni traze spacioca a njegovu ulogu uvek uzima neko ko nudi kratkorocna, brza i efikasna resenja. Tako je fasizam usao na velika vrata. Haos, ratovi i unistenja koje je izazvao, samo su upadljivija slika strukturnog sloma koji se vec odigrao na Vol stritu. »Velika transformacija« je obnova koja dolazi posle tog unistenja. U njoj je moguce izgraditi potpuno novi svet koji je mnogo manje nesaglasan sa ljudskom prirodom i koji ce uvazavati zivotne realnosti. Pre svega da prirodne tvorevine kao rad i zemlja ne smeju biti u potpunoj zavisnosti od trzisnih cena. Cena rada mora da bude predmet dogovora izmedju zainteresovanih strana, drzave, poslodavca i sindikata, a zemljom se moze trgovati samo pod jasnim i utvrdjenim, zakonom propisanim uslovima. Sve ovo je u neposrednoj vezi sa problemom zemalja u tranziciji koje su bile pod rezimima koje Polanji naziva anarhicnim suverenitetima. One sa sada ukljucuju u sistem trzista i normi koje vladaju svetskom ekonomijom. Zemlje kao sto je nasa nemaju skoro nikakvu zastitu od kapitala, bilo da vlasnici dolaze spolja ili da su to ljudi koji su bliski domacoj vlasti. Veliki problem je kako stvoriti mehanizme javnog suprotstavljanja procesima nepravedne i nezakonite privatizacije, kako odbraniti interes rada u odnosu na vlasnicke strukture i kako uspostaviti socijalni dijalog sa drzavom i poslodavcima. Vise od pola veka totalitarne hibernacije oblikovalo je kod ljudi pasivni, podanicki mentalitet gde se ocekuje da vlast resava sva najbitnija drustvena pitanja. Mora biti obrnuto - da javnost stvara demokratske institucije koje teraju vlast u granice zakona. Iskustva suprotstavljanja stihiji trzista na zapadu - tamo gde je ono najzesce delovalo i ostavilo najvece posledice i u dobrom i u losem smislu - danas su pretocena u stabilne institucije i pravne norme koje vise niko ne moze ignorisati. Mi smo na samom pocetku procesa demokratizacije i treba da koristimo ta iskustva a ne da prolazimo sve faze razvoja drustva od prvobitnog kapitalizma do modernog doba. Evropa nije danas tako daleko kao sto je bila u vreme kada je Prota Mateja Nenadovic molio evropske vladare i ministre da bar malo skrenu pogled na jadne i nezasticene hriscane pod Otomanskim carstvom. Danas civilizacijski razvoj omogucuje da zadrzimo svoje kulturne i nacionalne specificnosti ali isto tako podrazumeva da prihvatimo niz neophodnih procedura da bi uopste funkcionisali u sistemu evropskih institucija.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
