Kina svoj eksplozivni razvoj bazira na dvema osnovnim komponentama: jeftinoj radnoj snazi, koja nezadrživo privlači strani kapital i eksplozivnom naučno-istraživačkom angažovanju

»Sposobnost da eksploatise kosmos veliki je simbol za Kinu i dokaz njenog nivoa visoke tehnologije i ekonomske snage zemlje« - tako je komentarisao povratak prvog kineskog »tajkonauta« (taikong - kosmos) akademik Liu Djensing. Ta konstatacija je bar podjednako tacna kao i svojedobna karikatura, kada je SSSR lansirao svoj prvi satelit, na kojoj dva odrpana muzika gledaju u nebo i konstatuju da je njihova zemlja pretekla Ameriku. Sustinska razlika je u tome sto je Kina u samo dve i po decenije, pre svega, eliminisala hronicnu glad stanovnistva i postala drugi svetski izvoznik pirinca i treci izvoznik industrijske robe. Kina jeste zapocela svoj vojni raketni program u vreme dok je stanovnistvo gladovalo, ali danas to nije slucaj. Od 160 dolara nacionalnog dohotka na pocetku njene tranzicije dogurala je do 1100 dolara domaceg proizvoda po stanovniku danas. Na tom nivou razmislja se o videorikorderu, a ne o saci pirinca da bi se prezivelo.
Neverovatnom brzinom Kina tehnoloski i ekonomski dostize najrazvijenije zemlje u svetu. Pisci knjiga o toj zemlji jednostavno nisu u stanju da je dostignu i jedino stampa uspeva da je prati i to samo tako sto vec sutradan moze doneti nova iznenadjenja koja poticu iz te zemlje. Zato cemo se i mi osloniti prevashodno na stampu1 i najsvezije podatke u njoj. U prvom tromesecju ove godine stopa rasta BDP (bruto domaceg proizvoda) iznosila je 10 odsto, industrijske proizvodnje 17 odsto, a fiksne investicije su porasle takodje za 17 odsto. U drugom tromesecju vecina ovih pokazatelja belezi pad za 2 do 4 odsto, a izvoz koji je rastao za 77 odsto pao je na 68 odsto. Pad je nastao nakon pojave atipicnog zapaljenja pluca (SARS). Bez obzira na taj pad Kina belezi nedostizne stope rasta u vreme kada bi EU bila srecna da godinu zavrsi povecanjem BDP za 1, a Amerika za 4 odsto.
Da li je u pitanju zavist ili strah, tek najrazvijenije zemlje u svetu na sastanku Svetske trgovinske organizacije (STO) u Kankunu i G-7 (7 najrazvijenijih zemalja) podigle su pravu hajku protiv Kine, nazvavsi je cudovistem koje preti celom svetu. Ulazak Kine u STO, krajem prosle godine, u toj zemlji pracen je direktnim TV prenosom i navijanjem kao da se pobedjuje na svetskom fudbalskom prvenstvu. Pri tom, makar ekonomisti i politicke vlasti, znali su da to za zemlju znaci jos vece otvaranje za konkurenciju stranih roba, za pritisak jeftine hrane i neminovno smanjenje zaposlenosti pod tim uticajem. Kina vec danas ima evidentirano 80 miliona nezaposlenih i kako raste bogatstvo u njoj rastu i aspiracije na zaposljavanje onih koji su danas van evidencija i tavore kako znaju.
Na letosnjem sastanku G-7 u Dubaiju, americki ministar Dzon Snou otvoreno je pozvao ucesnike na formiranje fronta protiv kineskog izvoza i jeftinog juana (ranmimbi) koji pospesuje taj izvoz. Amerika je najvise pogodjena, jer je kineski izvoz u nju prosle godine iznosio 69,9 milijardi dolara, odnosno 21,4 odsto ukupnog americkog uvoza. Istovremeno, strane investicije u kinesku privredu prosle su godine iznosile 52,7 milijardi dolara, pri cemu je 57 odsto poticalo iz SAD i znacilo ne samo isisavanje nacionalnog bogatstva nego i bekstvo poslova i radnih mesta u Kinu. U eri prilicno zategnutih odnosa izmedju EU i SAD vrlo je lako nadjena saglasnost da Kina predstavlja opasnost po ekonomije dvaju najvecih trzista na svetu. Nemacka je jedina razvijena zemlja koja ima pozitivan trgovinski bilans sa Kinom i to od 5,1 milijardu dolara. Sve ostale uvoze mnogo vise nego sto izvoze u nju. To je posledica cinjenice da je Nemacka prva uvidela da Kina predstavlja El Dorado i na vreme stekla poverenje i prednosti.
Kina se jos uvek, istina sve manje, koristi iskustvom Japana, koji je svoj razvoj zapoceo bespravnim kopiranjem tudjih proizvoda i dampinskim cenama. Italija je svoj bilans sa Kinom uspela da odrzi relativno izbalansiranim jedino uvodjenjem cak nelojalne kontrole kineskih proizvoda. Kolicina zaplenjene kineske robe na italijanskoj carini za godinu dana porasla je za citavih 930 odsto, odnosno zaplenjeno je 1,5 miliona proizvoda pod optuzbom da su falsifikati poznatih marki. Najvise je parfema sa laznim etiketama najvecih svetskih proizvodjaca. Na ovakve mere Italiju je navela cinjenica da je prodaja domacih cipela, na primer, pala za 25 odsto, a uvoz kineskih porasla za 350 odsto. Jos drasticnije je sa namestajem koji belezi pad prodaje za 33 odsto i porast uvoza iz Kine za 730 odsto. Ovakvi omeri zaista stvaraju paniku u razvijenim zemljama, ali su posledica njihove politike. Ucili su Kinu kapitalizmu i konkurenciji. Pokazalo se da je ucenik nadmasio ucitelje i sada se toga plase i pokusavaju da mu stanu na put.
Americkom Kongresu grupa republikanskih poslanika prezentirala je predlog zakona kaznenih dazbina u iznosu od 27,5 odsto na robu koja se uvozi iz Kine. Sem sto je to u sukobu sa antiprotekcionistickom regulativom STO, razumni podsecaju da je velika kriza tridesetih godina proslog veka pocela tako sto je prvo nastao spekulativni bum na berzama, koji je doveo do pada industrijske proizvodnje i zaposlenosti. To je navelo tadasnjeg predsednika Huvera da uvede protekcionisticke mere, sto su odmah prihvatile i druge zemlje, i sto je direktno prouzrokovalo ekonomsku krizu bez premca u istoriji. Americka ekonomija je zasnovana na ekonomskom liberalizmu i svaki protekcionizam pogadja ponajpre nju samu.
Kineski ministar trgovine Li Fujuan reagovao je tvrdnjom da »Kina zeli sporazumno resavanje problema ne odustajuci od liberalizma i globalizacije, koji su osnova danasnjih ekonomskih tendencija. Sve drugo bilo bi atak sebicnih bogatasa na mlade ekonomije zemalja u razvoju«. Od americkog protekcionizma verovatno nece biti nista, bar u ogoljenom vidu, jer ju je uvodjenje dodatnih carina na uvoz celika vec na osnovu odluke STO kostalo 6 milijardi dolara. Direktor MMF Horst Keler smatra da su u pitanju ne mnogo opasne politicke igre lansirane za domace potrebe uoci nastupajucih izbora. Uostalom, ni zahtev da se izbegne uvodjenje kaznenih carina, ukoliko Kina revalorizuje svoj novac za isti iznos od 27,5 odsto, po misljenju ekonomista, nema nikakve svrhe vec bi samo doveo u krizu ne samo finansijski sistem u Kini nego verovatno i u celom svetu.
Kina svoj eksplozivni razvoj bazira na dvema osnovnim komponentama: jeftinoj radnoj snazi, koja nezadrzivo privlaci strani kapital i eksplozivnom naucno-istrazivackom angazovanju. Pocetkom godine Evropska unija je donela zakljucak da se sredstva za nauku i istrazivanja moraju povecati sa danasnjih 1,98 na 3 odsto od BDP kako bi se prevazislo zaostajanje. Gotovo je sigurno, iako nemamo tacnih podataka, da Kina vec odvaja vise od toga. Od stotinu korisnika Interneta 2000. godine 40 je bilo iz SAD, 35 iz Evrope, 10 iz Japana, 8 iz Kine i 7 iz ostalih zemalja. Prognoza je da ce 2005. slika biti izmenjena tako sto ce 30 biti iz Kine, 25 iz Evrope, 20 iz SAD, 8 iz Japana, 9 iz ostalih azijskih zemalja i 9 iz ostatka sveta. To je samo jedan od detalja na osnovu kojih je bazirana teza da se osovina razvoja sa Atlantika seli na Pacifik. Sociolog Angus Medison2 argumentuje da su u 18. veku azijske ekonomije cinile 59 odsto svetskog bogatstva, naredna dva veka pripadaju razvoju Evrope i Amerike i za to vreme azijski bilans je pao na 18 odsto, da bi se u poslednjih pet godina naglo povratio na 24 odsto ukupne svetske ekonomije. Ne bude li nekim nasilnim putem sprecen, za manje od jedne decenije preuzece ponovo primat u svetu.
Kako to danas izgleda najbolji je primer Sangaja, grada koji vec ima 1500 oblakodera i u kojem se svakih 20 sati zavrsava jedan novi! Pred najezdom kineskih gradjevinara nestaju nekadasnje favele, a grad vec broji 16 miliona stanovnika i raste dalje nezadrzivim tempom. Nekada ribarsko selo Senzen (Shenzhen) odlukom Deng Siaopinga postalo je prva eksperimentalna zona ukrstanja komunizma i kapitalizma. Danas sa svojih 9 miliona stanovnika ne odstupa od svetskih metropola. »Mercedesi«, BMW-i, »toyote«, »lexusi« i druga luksuzna vozila krstare gradom, a tradicionalno kinesko prevozno sredstvo - bicikl - voze samo yuppies, u zelji da odrze dobru fizicku formu. Plate zaposlenih u tom gradu neuporedivo su vise nego u ostalom delu Kine. Inzenjer, na primer, zaradjuje oko 50 000 juana sto je 1350 evra. Naizgled to nije previse, ali vredi imati na umu da seljaci u zabitima zive sa prihodima od hiljadu juana godisnje. Izmedju ta dva sveta postoji bukvalna granica koju mogu da predju samo oni koji poseduju najbolje ocene za upis na fakultet, visoko obrazovanje i menadzerske sposobnosti. Na svoj nacin Kina tako brani zacetke sopstvenog kapitalizma.
Vredi navesti da grad ima srazmerno najveci broj knjizara na svetu i da lokalni univerzitet svake dve godine udvostrucuje broj studenata. Kampus izgleda lepse i uredjenije od botanicke baste, a 60 odsto studenata poseduje licni kompjuter iako na fakultetu moze besplatno da koristi tamosnji. A onda, kada na tastaturi otkuca neku prokazenu rec, kao sto je recimo Falung Gong (ime zabranjene sekte) kompjuter se automatski iskljucuje, a student biva uveden u policijsku evidenciju. Za sada studenti, ipak, vise vole ekonomske nego politicke slobode i dok je tako sve funkcionise po planu. Opet, dok je tako, najbolji studenti dobijaju solidne stipendije za usavrsavanje na univerzitetima u Americi, Japanu i Evropi. Uspesnim americkim diplomiranim studentima, kineskog porekla, gradska uprava nudi visoko placena radna mesta u svojim institutima i mogucnosti da se dalje specijalizuju. Od proizvodjaca kisobrana za jednokratnu upotrebu Kina je postala zemlja u koju sve veci broj multinacionalnih kompanija seli svoje razvojne sluzbe.
Bajke, cak i kada su stvarne, sluze za uspavljivanje, a kada se od njih covek probudi vidi da stvarnost cine i ruzne stvari. Ogromna vecina od 800 miliona zaposlenih zivi bez penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Radno vreme prakticno nije ograniceno. Zdravstvo jeste besplatno, ali na tradicionalnom nivou travara i onih sto bodu iglicama. Postoji i medicinska sluzba na savremenom nivou, ali se placa - manje nego u razvijenim zemljama, ali nedostizno za sve one koji nisu uspeli da se probiju do bogatstva. Narodna skupstina i Parlament su jos uvek mumificirane institucije gde se odluke donose jednoglasno i bez diskusije. To, rastuca nejednakost i siromastvo probudjeno aspiracijama prosle godine su u severoistocnom delu zemlje prouzrokovali demonstracije kakve nisu vidjene posle 1989. godine.
Reformisticke snage uspele su da nadju uporista u jednom delu vojske pa je bas Vojna komisija CK ta koja je inicirala odluku o slobodi stampe, zapravo o ukidanju drzavnih subvencija javnim glasilima, s tim sto se budzetskim parama mogu finansirati samo Zenmin Zibao i jedan nedeljnik, po dve publikacije u provincijama i po jedna u svakom gradu. Sve ostale, a bilo je 2137 dnevnih i 9029 nedeljnih moraju da se snalaze na trzistu, odnosno da nestanu ako nisu u stanju da samostalno opstanu. U ekonomskom casopisu Strategy and Management, tesno vezanom za reformisticko krilo u armiji, objavljen je pocetkom godine proglas trojice najuglednijih ekonomista (Hu Angang, Van Sougung i Dzou Djanmin) u kojem se kaze: »Nasa trzisna ekonomija nalazi se u kompletnom haosu. Drustvo trune, a socijalne strukture i provincije su u eksplozivnom stanju. Administracija je korumpirana i neefikasna. Prave reforme su neminovne«. Kina prolazi kroz velike teskoce i napore. Nema sumnje da ona svoju buducnost vidi u nekakvom svom kapitalizmu, ali onom zrelom i zasnovanom na cvrstim pravnim, etickim i socijalnim osnovama. Do sada je bar uspela da ne zapadne u divlji kapitalizam, koji je urnisao vecinu zemalja tranzicije«.

1 Kao informaciona baza za ovaj tekst posluzili su clanci iz: The Economist, Financial Times, National Geographic, Corriere della Sera, La Repubblica, China Daily...
2 Angus Maddison, A Millennium Perspective, OECD, Pariz 2001.