|
Godina XV (2003)
|
1-30. novembar 2003.
|
 |
|
|
Republika
|
Globalizacija
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Kankun: Kolaps ofanzive neoliberalizma Kankun je vise od samo jedne protekle geopoliticke bitke. On predstavlja pogreb neoliberalne ofanzive koja je zapocela sedamdesetih godina proslog veka. Da bi se razumeo znacaj dogadjaja, moramo da se vratimo na pocetak. Sedamdesete godine oznacavaju prekretnicu u dva ciklicna ritma kapitalisticke svetske ekonomije. Bio je to pocetak duge stagnacije svetske ekonomije, Kondratljeva B faza, iz koje jos nismo izasli. I oznacio je momenat kada je hegemonija SAD u svetskom sistemu pocela da malaksava. Stagnacije u svetskoj ekonomiji znace da je profitna stopa posla nanize do znacajnog stepena, sto je rezultat rastuceg takmicenja u vodecim industrijama i posledice - prekomerne proizvodnje. Ovo vodi u dve vrste geoekonomskih bitaka: u borbu izmedju centara akumulacije kapitala (SAD, Zapadna Evropa i Japan, Istocna Azija) radi prebacivanja tereta nizih profitnih stopa jednih drugima. Ja ovo zovem »izvoz nezaposlenosti«, a to se desava vec trideset godina, u kojima svaki od ova tri centra u tome uspeva bolje u razlicito vreme (Evropa sedamdesetih, Japan osamdesetih i SAD kasnih devedesetih godina). Druga geoekonomska bitka, medjutim, je bitka izmedju centra i periferije, Severa i Juga, u kojoj Sever nastoji da oduzme od Juga i najmanje dobiti, koje su stvorene za vreme Kondratljevog A perioda ekspanzije (tj. od 1945. do 1970). Kao sto svako zna, Latinska Amerika, Afrika, Istocna Evropa i Juzna Azija, sve su, u najvecoj meri, slabo napredovale posle 1970. godine. Jedino podrucje na Jugu, koje je radilo i zivelo relativno dobro, bile su istocna i jugoistocna Azija, barem do finansijske krize kasnih devedesetih. Ali, jedno podrucje periferije uvek radi dobro u vreme »nalazenja na cedilu«, posto mora da postoji neki region u koji se useljavaju posrnule industrije.
Postojao je pokusaj da se uskladi ova politika kroz zemlje Severa, stvaranjem serije novih institucija, kao sto su Trilateralna komisija, G-7 i Svetski ekonomski forum. Ekonomska politika, tako predlozena, nazvana je Vasington konsenzus. Pre svega, trebalo bi da primetimo da je Vasington konsenzus popunio mesto necega nazvanog developmentalizam. Developmentalizam je bio vladajuca svetska ekonomska politika u prethodnom periodu (kasnih sezdesetih UN su cak proklamovale da ce sedamdesete biti »dekada razvoja«). Osnovna premisa developmentalizma bila je da svaka zemlja moze da se »razvija« samo ako njena drzava uvede odgovarajuce politike i, u krajnjoj liniji, nastace svet drzava koje sve izgledaju manje ili vise jednako i koje su manje ili vise jednako bogate. Naravno, developmentalizam nije uspeo, nije mogao uspeti, i ta zalosna cinjenica je svima postala vidljiva sedamdesetih godina. Sa svoje strane, Vasington konsenzus je proglasio da je svet u eri »globalizacije«. Globalizacija, receno je, bice trijumf slobodnog trzista, radikalne redukcije ekonomske uloge drzave i, iznad svega, uklanjanje svih drzavnih barijera za kretanje robe i kapitala. Vasington konsenzus je odredio da je primarna uloga vlada, specijalno onih na Jugu, da okoncaju iluzije o developmentalizmu i da prihvate neograniceno otvaranje svojih granica. Gospodja Tacer je trubila da te zemlje nemaju izbora. Rekla je: Tina, ne postoji alternativa. Tina znaci da ce bilo koja vlada, koja se tome ne prilagodi, biti kaznjena, pre svega, na svetskom trzistu, a zatim u medjudrzavnim institucijama. Nije posvecena dovoljna paznja cinjenici da je sedamdesetih godina bio tek pocetak kada su medjudrzavne institucije pocele da igraju znacajnu ulogu u ovim geoekonomskim borbama. Medjunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka pretvorile su se u vrlo aktivne iznudjivace Vasington konsenzusa. One mogu da igraju ovu ulogu jer su drzave Juga, tesko pogodjene stagnacijom svetske ekonomije, kratke sa fondovima i neprekidno moraju da se okrecu spoljnim zajmodavcima da bi nadoknadile negativan bilans. MMF je posebno nametnuo drasticne uslove takvih dugova, uslove koji, uopsteno, zahtevaju znacajno redukovanje socijalnih usluga unutar zemlje i daju prioritet placanju spoljnih dugova nad bilo cim drugim. Osamdesetih godina odluceno je da se ide i dalje. Svetska trgovinska organizacija (STO) bila je ideja o kojoj je, prvi put, diskutovano cetrdesetih godina. Ali, ideja se nasukala na znacajnim razlikama izmedju centara akumulacije kapitala. Ono sto je omogucilo njeno ostvarenje osamdesetih godina bilo je zajednicko slaganje zemalja Severa da ce STO biti vrlo korisno orudje u pomaganju Vasington konsenzusu. U teoriji, STO se zalaze za otvaranje granica, maksimizaciju slobodnog svetskog trzista. Glavni problem je da Sever nikada ovo nije stvarno mislio. Zeleo je da zemlje Juga otvore svoje granice, ali sâm stvarno nije zeleo da uzvrati.
U pocetku, efekat 11. 09. je bio u velikoj podrsci, sirom sveta, borbi protiv »terorizma«. A ubrzo posle ovog dogadjaja odrzan je sledeci sastanak STO u Dohi. Na tom sastanku Sever je mogao da nametne, tada zastrasenom Jugu, da prihvati dogovor da razgovara o novim ugovorima koji bi znacajno dalje otvorili svetske ekonomske granice. Tim ugovorima je trebalo da se posvete 2003. godine u Kankunu. I opet, Kankun je dosao suvise kasno. Izmedju Dohe i Kankuna doslo je do invazije Iraka i njenih posledica, sto je okrenulo emocije sveta snazno protiv SAD i razotkrilo ozbiljne slabosti americke vojne sile. A u medjuvremenu, svetski mirovni pokret je znacajno ojacao snage iz Porto Alegrea, koje su, jedna za drugom, postajale kadre da snazno pritisnu zemlje Juga da povecaju svoj otpor. U Kankunu, manje-vise ujedinjene snage Severa, gurale su svoj program otvaranja granica Juga za svoju robu i kapital, dok su stitile intelektualnu svojinu Severa (patente). Jug se kontraorganizovao. Brazil je preuzeo vodjstvo stvaranjem Grupe 21 (ukljucujuci Indiju, Kinu i Juznu Afriku), koja je rekla, u sustini, da Jug, za uzvrat, insistira na otvaranju granica Severa za poljoprivredu i proizvode Juga. U ovoj bici, Grupa 21, koju cine »srednje sile«, dobila je podrsku siromasnijih zemalja, posebno u Africi. Posto Sever nije zeleo, iz svojih unutrasnjih politickih razloga, da ucini bilo kakav ozbiljan ustupak Jugu, a Jug se nije pomerao s mesta, rezultat je bio - zastoj. Ovo je svako video kao politicku pobedu drzava Juga. Trebalo bi da je jasno da je ova pobeda postala moguca zbog sticaja okolnosti - geopoliticke slabosti SAD i jacanja snaga iz Porto Alegrea. STO je sada stvarno mrtav. SAD se nadaju da ce nadoknaditi gubitak tako sto ce postupati unilateralno. Otkrice da nece biti lako pridobiti znacajne zemlje Juga da potpisu jednostrane sporazume o slobodnoj trgovini. Jug se nece pokretati na izazove MMF i Svetske banke. Umesto toga, ova ofanziva je tek pocela, a snazan prkos argentinskog predsednika Kirhnera je pokazao da takav prkos moze da uspe. Nece proci mnogo pa da ime »neoliberalizam« bude samo ime gotovo zaboravljenih ludosti od juce.
Komentar br. 122, 1. oktobar 2003. Prevela Borka Djurić |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
