Sedamdesete

Rodjena sam 28. marta 1978. u jednoj od najmirnijih i najbolje stojecih metropola Evrope. Beograd, predivan u prolece. Mozda bas zbog tog njegovog sarma, moji odlucise da mi daju ime Vesna (slovenska boginja proleca), ime koje se cinilo savrseno uz prezime Jaric koje potice od imena slovenskog boga proleca - Jaran. Stigoh treca, u jednu veliku, srecnu i bezbriznu porodicu. Moja majka, ubedjena komunistkinja, rodjena i odrasla u porodici partizana, odmalena je bila zadojena titovskom ideologijom. Jugoslavija, komunizam, bratstvo i jedinstvo, cinili su deo njenog licnog identiteta. Moj otac, bez naklonjenosti prema ideologijama, uspesan pravnik, drustven i autoritativan, nikada se nije savio pred svojim teskim fizickim hendikepom. Nas dom bio je na Novom Beogradu, prozet mirisom lipe.

Osamdesete

1980. - umire Tito
Rasla sam srecna i zadovoljna, s jednim velikim snom: da postanem glumica. Mislila sam da ce mi skola pomoci u tom naumu, pa sam bila uporna sve dok me nisu upisali godinu dana ranije u skolu. Tako, 1984. postadoh i ucenica. Ta godina je bila puna uzbudjenja. Zakleh se Titu i postadoh ponosna »pionirka«. Konacno sam osetila da sam clanica drustva. Na smotri za kraj skolske godine proglasena sam za najbolju ucenicu nizih razreda i to mi je osiguralo cast da podignem zastavu. U sveopstoj tisini jedini glas koji se cuo pored jugoslovenske himne bio je, nazalost, glas mog brata: »Jebo te, moja sestra!«
Konacno, moji su prepoznali talenat i ispunili mi zelju - upisali su me na ples, glumu i u muzicku skolu, odsek flaute.
Rasla sam srecna i zadovoljna sa neznanjem da ce se uskoro sve promeniti.

1989. - umire moj tata;
na prvim slobodnim izborima izabran je Slobodan Milosevic;
pada Berlinski zid.

Devedesete

Porodica se seli u najdegradiraniji kraj centra grada. Miris lipe zamenjuje sivilo starog Beograda, koje ce u godinama koje dolaze sve vise obuzimati grad. Menjam skolu, ostavljam ples.

Leto 1991. - studijsko putovanje u Oxford, u skolu St. Joseph's Hall. Nasa grupa je po dolasku »mesana«, ali mi to jos uvek ne znamo. Slozni smo, neznajuci. Desetog dana naseg boravka stize vest. »Nasilni sukobi na granici izmedju Slovenije i Hrvatske.« Moja prva reakcija je: »Granica?« Od tog trenutka nadalje ova rec ce oznaciti veliki deo moje buducnosti. Po povratku se rastajemo s obecanjem da cemo ostati u kontaktu ma sta se dogadjalo. Tako nece biti. U vetrovima rata i ljudskom ludilu izgubice se tragovi naseg prijateljstva.

1992. - prve izbeglice stizu u nasu skolu. Ponovo razlicita narecja obogacuju moj svet, samo sto ovoga puta zvuce tuzno. Ove godine mi, »pioniri«, treba da postanemo »omladinci« - obavezan korak koji pola veka oznacava ulazak u svet omladinskog aktivizma za »prosperitet Bratstva i Jedinstva«. Umesto toga, receno nam je da najduza reka nije vise Sava vec Drina i da je ista granica nase nove drzave, da jezik koji govorimo nije vise srpsko-hrvatski vec srpski... Svi stubovi sigurnosti se urusavaju. Napustam muzicku i skolu glume.

1993. - potpuni embargo. Uskraceno nam je pravo da se smatramo Evropom. Ziveti postaje podvig. Inflacija juri kao luda. Ulice su prekrivene novcem bez vrednosti. Nekada ugledan svet prodaje se mocnicima i kriminalcima ili rasprodaje na pijaci svoje vredne biblioteke. Izbora je malo. U toku je socijalna, kulturna i duhovna degradacija. Nasa vikendica na selu postaje dragocen izvor povrca. Moja majka, aktivna u feministickim krugovima, politicki se angazuje protiv rata i protiv rezima. Crni oblak pretnji nadvija se nad mojom porodicom. Kuca se puni prijateljima, dezerterima, moj brat mora da se preseli. Moj dragi prijatelj Senad krece sa porodicom za Kanadu. Bice to samo prvo u jednoj dugackoj seriji oprastanja. Sa grupom prijatelja i uz pomoc rezisera Ivana Jankovica osnivamo emisiju »Teenage« TV pri Studiju B. Ne pricamo o ratu, pricamo o zivotu, o onome sto zahtevaju nase godine.

1996. - studijsko putovanje u Japan sa Filoloskom gimnazijom. Moj razred je eksperimentalan, ucimo japanski. Iste godine maturiram i upisujem se na Beogradski univerzitet na katedru za japanski jezik i knjizevnost. Moj aktivizam je na vrhuncu: posecujem feministicke grupe Zene u crnom, Beogradski zenski lobi, pohadjam Gender Studies, volontiram na SOS telefonu i u Sigurnim kucama za zene i decu zrtve nasilja. Aktivno ucestvujem u cetvoromesecnom protestu studenata i opozicije Zajedno protiv Milosevicevog rezima, pokrenutom posle ocigledne izborne prevare. Puna sam entuzijazma. Stvari ce se promeniti, sigurna sam u to.

1997. - prisustvujem Filmskom festivalu u Kreteju kao prevoditeljka filma »Balcan journey« sa engleskog na srpsko-hrvatski (uporno nastavljam da koristim to ime). Dok sam u Parizu protest se gasi. Propustila sam sastanak sa istorijom. Po povratku se suocavam sa beskorisnoscu svih nasih angazmana. Suvise smo malo znacajni. Kako sam mogla biti tako glupa!

1998. - potrebno je zalagati se za male stvari. Moja interesovanja se usmeravaju sve vise ka medijaciji: stvarati mostove za dijalog. Pohadjam formativni kurs NGO, most pod nazivom »Put ka demokratizaciji. Metodologija diskusije. Conflict resolution«.
Polovinom godine odlucujem: ne zelim vise da budem ovde. Zelim da biram.

Stigoh u Veneciju u jesen. I Venecija mi je pruzila svoj jesenji prijem: aqua alta (visoka voda), kisa, vetar. Ne bese lako. Skromno sam poznavala jezik i morala sam da stvaram uslove za novi zivot. Sve ono sto sam ponela sa sobom kao kulturalno nasledje iz Beograda ovde nije imalo smisla. Ovde je postojala normalnost, ono sto sam trazila. Ali uvideh da ja ne umem da zivim u normalnosti. Po prvi put osetih strah. Upisala sam se na Univerzitet Ca' Foscari, na katedru za Orijentalne jezike i civilizaciju.

1999. - bombardovanje. Rat koji traje na teritoriji ex-Jugoslavije vec 10 godina doziveo je svoj vrhunac. Ovog puta se ne vratih. Mrzela sam to prolece.

Godina nulta.
Otpoce nova epoha.
Milosevicev rezim je svrgnut.
Produbljivala sam znanja iz kulturoloske medijacije, pohadjala formativni kurs »Interkulturalnost, imigracija i rodne razlike« koji je organizovala opstina Venecija i pocela da radim kao kulturoloska medijatorka i prevoditeljka sa italijanskog na srpsko-hrvatski i vice versa.
Djani i ja smo se preselili i poceli da zivimo zajedno.
Pronadjoh mir.

Planovi za buducnost

Ici cu u Japan, udacu se za Djanija, radicu za vas... mozda, ko zna. Buducnost je nepredvidljiva. Ali jedna stvar je sigurna: prolece je i moj dom u Ulici Calvi 41 u Margheri je ispunjen mirisom divljeg kestena u cvatu.