Nebojša Milosavljević*

Kraj komunizma, koji u stvari simbolizuje peti oktobar (dvadeset cetvrti septembar bi stvarno znacio samo smenu vlasti), koji se morao dogoditi ovako ili onako, u blackom kraju, nazalost, nije kao u znatnoj vecini Srbije docekan s vecinskim odusevljenjem. Zbog toga je lokalna vlast u Blacu, formirana 17. aprila 2001. godine (koju sam ja predvodio), bila bez verovatne, pretpostavljene, vecinske »intimne« podrske gradjana opstine, u biti obazrivih i bojazljivih prema novom. Ova cinjenica, za koju sam znao, bila je, stoga, dodatni test i odgovornost za nas, predstavnike demokratske opozicije u Blacu, koja, bez obzira sto je u ovom delu Srbije postigla najveci uspeh na lokalnim izborima, kod naroda u biti nije smatrana valjanom alternativom, bez obzira sto su maksimalno omrzli lokalne vlastodrsce, prokazujuci ih da nisu nista cinili za opste dobro, a znajuci da su do »guse« ogrezli u korupciji! Iz tog razloga sam smenu lokalne vlasti u Blacu, u tom trenutku, smatrao politickim sokom prve vrste.
Dakle, trebalo je ispunjavati predizborna obecanja, te slediti politiku Vlade Republike Srbije, sa g. Zoranom Djindjicem na celu, u jednoj maloj sredini, kao sto je blacka, obavezno zahvacenoj palanackom inercijom. Veliki posao za »nejaka pleca«, prakticno samo nekolicine ljudi, koji su prethodnu deceniju batrgali u opoziciji Milosevicu, te novih ljudi, pridruzenih ovom »projektu« odmah posle petooktobarskih dogadjanja, bez ikakvog politickog iskustva, da ne kazem i bez elementarnog znanja politickih odnosa, preko potrebnog u novonastaloj situaciji.
Za manje od mesec dana, uz demokratsku proceduru koju nazalost bivsi rezim u Blacu nije nikad uvazavao, izvrsili smo personalne promene nominalno pravim ljudima u javnim ustanovama i preduzecima, a da nasi novi rukovodioci vecma nisu shvatili znacaj posla i teret odgovornosti za novu obavezu. Sve ovo bez revansizma prema predstavnicima ancient regime-a.
Nepostojanje »intimne« vecinske podrske u narodu za reformski kurs, koji sam uocio na pocetku mandata vlasti; nepostojanje strucnih i darovitih ljudi za vodjenje reformskog kursa, te njihova malodusnost da se uhvate u kostac s naporima, iz straha da ne bi kompromitovali svoje raznorazne interese, pre svega, u ovako maloj i inertnoj sredini, bice svakako referentne tacke prepreka na koje sam stalno nailazio, ali je to bilo i izvor motiva da se napregnuce nastavi, te posao dinamizira i maksimizira.
Politicki sistem lokalne uprave, sistemski nepromenjen, sa intencijom jedinstva vlasti, sa formalno malim nadleznostima predsednika skupstine opstine, ali velikom faktickom odgovornoscu, pre svega pred narodom i mnenjem vezanim za tradicionalno shvatanje »prvog gradjanina«, dodatno je opterecivalo. Moralo se, dakle, opravdati poverenje zbog naroda, politicke organizacije kojoj pripadam, a time i pravac nastao svrgavanjem Milosevicevog rezima, a koji je pretpostavljao obavezno rasciscavanje sa njegovim politickim nasledjem.
Kako pronaci mehanizam da se opravda poverenje naroda, reformski nastupa na sistematican nacin, obavezno ucini napor za koji se vezuje simbolicno i stvarno lokalna uprava (infrastruktura, kapitalne investicije, razvoj privatnog preduzetnistva, debirokratizovanje uprave, uredjenje grada...), te brzo promeni duh jedne sredine, mozemo reci uvrnute, dezorganizovane, pospane, izopresivne i tupe srbijanske provincije. Moja vizija je bila obuhvacena, kako se vidi, vise zadacima, a manje resenjima, i morala se neminovno slediti vise voluntaristicki, a manje planski, iz razloga sto Izvrsni odbor,1 sastavljen istog datuma, nije niti stvarno ostvario svoj sustinski zadatak, a nekmoli da se docnije posvetio planskom sagledavanju obaveza, zadatih imperativno statutom opstine Blace, pa za pravo cudo nikada nije podelio resorne obaveze za pojedine oblasti drustvenog zivota (komunalne delatnosti, zdravstvo, prosveta, sport...)!
Ispunjavanje svih ovih zadataka dodatno je ogranicavao finansijski element, jer jedna mala opstina kao Blace ima jos manje budzetskih prihoda, a obaveze proistekle iz »fekalnog perioda«2 u istoriji Srbije bile su enormne; mucno nasledje uobliceno u institucije, aktere i politicku kulturu uz stalnu politicku borbu sa politickom opozicijom, sastavljenom u opstinskom parlamentu od predstavnika socijalista, toboznje levice (JUL), te jednog, ali ratobornog i politicki neprosvecenog radikala, a ubrzo prakticno i predstavnika Kostunicine (DSS) partije, vise preosetljivih za privatne interese nego za opste dobro, a pri kraju i sa necuvenim vanparlamentarnim pritiskom grupa politicki »osakacenih« finansijskih oligarha koji su hteli, posto-poto, da ostvare svoje privatne ciljeve, ne birajuci sredstva, a jos manje se osvrcuci na zakonitost, da ne kazemo legalnost.
Iako sam znao da je politicki zivot laboratorija u kojoj se lako zapazaju izvesne psiholoske odlike, poroci i vrline, pobude i razlozi kako dobrovoljnih tako i prinudnih ucesnika slozene drustvene igre, tesko sam, medjutim, razlucivao plemenite teznje od egoistickih podsticaja i racuna kako onih koji su se dokopali vlasti, tako i onih koji su u opoziciji, koji ne mogu da prezale privilegije izgubljene smenom vlasti, i kao dovitljivi postavili su se kao branioci gradjana, koji su usled tranzicionih tokova gubili (ponesto), stvarno ili imaginarno! Znao sam i da politika, kako je govorio Masarik, zahteva znatnu meru fantazije.
Kako u takvim uslovima lavirati, sa prilicnim politickim iskustvom i znanjem, kako sam tada mislio (inace ne bih prihvatio odgovornu duznost), sa time pridodatim samopouzdanjem, samodovoljnoscu i smekom? Vremenom sam uvideo i raspon moje odgovornosti i izuzetnu raznorodnost obaveza koje su proisticale iz posla kojeg sam se latio, pa se desavalo da sam, umesto da vremenom postajem smerniji, u stvari bio manje siguran u sebe, sto mi je, jasno, otezavalo polozaj.
Za nesto vise od dve godine fakticki sam rukovodio i koordinirao: osnivanje i etabliranje Direkcije za urbanizam, kao javnog preduzeca; osnivanje Narodne biblioteke kao posebnog pravnog lica; izmestanje buvlje pijace iz samog uzeg centra grada; pronalazenje lokacije, a potom i izmestanje stocne pijace sa regionalnog puta na logicnu lokaciju; pocetak radova na projektu visenamenskog koriscenja tzv. blackog jezera, fakticki bare, povrsine vece od 12 hektara, kao kapitalne investicije; obezbedjenje pretpostavke za izgradnju digitalnog sistema telefonije, kao preko neophodnog sistema komunikacije, sto je bio prioritet bez realizacije prethodne vlasti; stvaranje svih uslova za trajni o(p)stanak visokoskolskih ustanova, izmestenih odmah posle bombardovanja Srbije i tragedije na Kosovu i Metohiji; ulazak u mrezu ustanova Republike i izgradnju i pokretanje doma starih; fakticko prebacivanje »Draincevih knjizevnih susreta« u maticni Draincev kraj; dostojno obelezavanje 85-godisnjice Toplickog ustanka, pre svega zahvaljujuci poseti i nesebicnoj podrsci premijera Zorana Djindjica selu Grgur u kojem je tragicno zavrsio aktivni vodja te pobune Kosta Vojinovic, decembra 1917. godine, sa promovisanjem stalne muzejske postavke u istom selu; maksimalnu modernizaciju opstinske uprave u Blacu, do toga da je moja opstina bila prakticno prva u ovom delu Srbije koja je renovirala potpuno zapustenu zgradu sedista opstine i redovnog suda te modernizovala bazu podataka maticne evidencije gradjana; izgradnju, renoviranje i sanaciju putne i ulicne mreze na desetine kilometara, izgradnju trotoara na hiljadu metara, ulicnu rasvetu... Fakticki sam pomogao razvoj privatnog preduzetnistva i zemljoradnickog zadrugarstva; omogucio finansijsku potporu i ubrzane postupke privatizacije opustosene drustvene privrede ostvarivanjem pretpostavki za privatizaciju, pa je Blace u mogucnosti da se medju prvima »otarasi« drustvene imovine; pribavljanje mnogih donacija mesnim zajednicama, javnim ustanovama i nevladinim organizacijama ciji sam rad posebno podsticao; ukljucio u drustveni zivot dosta mladih i predrasudama neopterecenih ljudi blacke opstine, sa ciljem da se (u)brzo promeni duh ove male sredine. Duh je to coveka koji pati od istorijske ravnoteze i osecanja za stvarnost, od apsurdne otpornosti za argumente, od tuposti pred opasnoscu od iskonske cudljivosti i uskogrude inadzijske volje za bezuslovnoscu, mazohistickog uzivanja u pokornosti, dobrovoljnog samoobescascujuceg utrkivanja u dodvoravanju kao najvise faze samoprinude u stvarnosti i podsvesti bespomocnog stanja ratnicke hibernacije nalik dobrovoljnom zatocenistvu...
Pomogao sam, znatno, pocetku procesa izmestanja javne deponije i kompleksnom resavanju problema sistema gradskog vodosnabdevanja kao akutnih komunalnih problema. Imao sam veliku srecu da se na podrucju opstine pocne sa izgradnjom dve pravoslavne bogomolje (jedna je pred skorim zavrsetkom), sto smatram nagradom od Svevisnjeg.
Moj rad, politicka pozicija i polozaj i te kako ce zavisiti od rada, pozicije i polozaja Vlade Republike Srbije, ne samo sto pripadam vladinoj partiji, sto sam se politicki poistovetio, odnosno »zalegao« in extremis za program Demokratske opozicije Srbije (DOS) iz septembra 2000. godine, bez obzira sto je dolazilo do »vrdanja« Vlade neretko u nacelu. Na tom fonu Blace verovatno biva prva opstina (!) koja je fakticki zapocela deeksproprijaciju (2001) odnosno povracaj oduzete imovine posle Drugog velikog rata, po razlicitim osnovama. Ovo realno predstavlja vazan i dosledan pristup bez obzira sto nije (is)provociran jakim politickim pritiskom bivsih vlasnika i njihovih naslednika.
Moj rad preopterecivace i otezavati, a i dodatno komplikovati fakticki neprestana izborna kampanja, koja ce zahtevati i rad zbog stranke i za politicku stranku. Taj i takav rad, njegov sadrzaj, borbe neprestane i okolnosti u kojima se obavlja razumece, verujem, jedino oni koji su bili akteri slicnih politickih i drustvenih turbulencija.
Za sve teske odluke jasno i nedvosmisleno sam preuzimao svu odgovornost.
Subjektivno i objektivno (potkrepljen stavom uvazene i visprene direktorke Vise poslovne skole u Blacu - mr Ruzice Stankovic iz maja 2003. godine, do cijeg stava mi je veoma stalo jer ga smatram relevantnim) smatram da smo ja i moja politicka organizacija (DS), te lokalna uprava u Blacu polozili ispit politicke zrelosti i odgovornosti, sto doista jeste bitno, za sada.
Sta je onda razlog da su se predstavnici partija bivseg rezima i DSS-a udruzili samo na jednom pitanju: mojoj neodloznoj smeni, posto-poto? Kako su i zasto su se na to odlucili predstavnici mojih koalicionih partnera, in concreto: (1) gradjanin koga sam na osnovu metoda improvizacije proizveo u direktora najveceg javnog preduzeca; (2) potom licnost prevelike sujete, koju sam kao jedino ovlasceni predlozio za sefa izvrsnog organa opstine; (3) persona skoro politicki neprosvecena, koju sam odredio za sefa odbornicke grupe, institucije za koju je on tek tada doznao, te (4) konacno, covek koga sam kao koordinator antimilosevicevske koalicije u Blacu, na istorijskim izborima (2000) odredio za odbornickog kandidata?... Razloga je zaista podosta, a neke smo u prethodnom izlaganju vec naveli, ali sustinski doslo je do razilazenja izmedju samozvanih srpskih domacina, konzervativaca svih boja, populista, politickih diletanata, s jedne strane, i, da ne budem skroman, mog modernog pristupa s druge strane. Sustinski, odredjeni monopolski interesi i grupe, koji su se inkorporirali u drzavne strukture i cinili znacajan faktor odrzavanja na vlasti kroz prethodnu deceniju, dosli su u opasnost zbog forsiranja reformskih, odnosno moralnih teznji koje sam zaista nametnuo, te su u ovim prvim nasli svoje prirodne saveznike, pa je stvorena koalicija »bratskih« snaga protivu mene kao eksponenta suprotnog tabora.
Kao sto se protivu premijera, pokojnog Djindjica, vise od godinu dana pripremao ambijent za obracun, i ovde je primenjen obrazac i poznata tehnologija, pa nije bilo tesko zakljuciti da se sistem glasina, izmisljotina i negativne kampanje pravio u laboratorijama umrle Miloseviceve politicke policije.
Napadan sam tako na sednici na kojoj sam smenjen za: prodaju autobusa, vlasnistvo opstine, navodno bez odluke nadleznog organa, i verovatno uzeo ne samo proviziju, vec celu cenu, iako zaista nikakvo moje ucesce u tome nije postojalo, da bi upravo moja smena doprinela demantovanju ove kojestarije; odluku da se izgradi javni WC koji, iako nije postojao u gradu, ne sme biti prioritet, bez obzira sto se priznaje da u njega i car ide peske; falsifikovanje odluke o imenovanju skolskog odbora jedine srednje skole u Blacu, jer sam doveo u pitanje bastion konzervativizma u Blacu, jer osim novoodredjenog direktora iste, niti jedan prosvetni radnik u vise od prethodnih deset godina nije bio iskreni pristalica antimilosevicevih partija; podsecalo se da sam, navodno, optuzivan za ucenjivanje (reketiranje) izvesnog vlasnika radija »Zona«, radija a la »udri brigu na veselje«, iako je na osnovu odluke opstinske uprave, ciji sam prakticni sef bio, iseljen sa svom opremom, potpuno ponizen jer je umislio da je jaci od sve politicke vlasti; da bi pravo seirenje bila optuzba mog sefa odbornicke grupe3 do dva sata pre izjave, da je svako bio srecan ko je izlazeci iz moje kancelarije izvukao zivu glavu(!), te da su radnici opstinske uprave pretrpeli prakticnu torturu samo zato sto sam trazio da neprekidno rade svoj posao da bi zaradili zaradu koja je svakako bila visa od prosecne u maloj blackoj opstini; da sam »na svoju ruku« prenamenio bivsu zgradu »komiteta« u sediste gradske biblioteke, iako je to realno ili iz taktickih politickih razloga bilo opsteprihvaceno kao optimalno resenje.
Kako je drustvena svest nasih ljudi, godinama podvrgnuta koncentrisanom dejstvu ideolosko-propagandnih aparatura, izlagana podsticanju atavizama i agresivnih strasti, mrznje i netrpeljivosti prema drugima, pretrpela teska ostecenja, nije ni cud(n)o da je postala smetnja racionalnom gledanju na aktuelna pitanja drustvenog zivota, koji je u Blacu bio »prebukiran«. U Blacu, jer se radilo na svim poljima drustvenog zivota, pa je mozda i logicna verbalna artiljerija protiv mene kao simbola tog nastupa, odnosno politike. Stoga, rasplet moje dijabolicne, harmsovski nadrealne politicke sudbine bio je izvestan i verovatno logican. Izvestan, jer nisam naisao objektivno na vecu pomoc gradjana i institucija koji su interesno morali prakticno podrzati ono sto im intimno godi, ili im je sluzbena obaveza, ali je to dokaz da je moj posao bio pretezak. Logicno, jer je nekoliko zadnjih meseci nastupila prakticna blokada u radu lokalne uprave, ciji paradigmatican slucaj je to da je predsednik Izvrsnog odbora, dakle naseg nazovi »trusta mozgova«, a formalno moj prvi saradnik, pocetkom maja 2003. bez ovlascenja prisvojio, dakle uzurpirao pravo nalogodavca budzeta! Za hronicare prvih nekomunistickih vlasti u Srbiji i te kako znacajno zbog ove cinjenice, ali i drugih, bice svakako Blace, a kao dokaz i da je prelazak u drugi, kvalitativno drugaciji politicki sistem mukotrpan i skoro iscrpljujuci, da ne kazemo bezmalo beznadezan za one koji nisu vaistinu hrabri i odgovorni.
Tog datuma kada sam smenjen (15. jula 2003), upravo sa onoliko glasova koliko je bilo neophodno, setih se dela izjave Zorana Djindjica odmah posle smene sa mesta gradonacelnika Beograda (1997. godine) na konferenciji za stampu koju bih i ja potpisao: »Ovo sto se danas dogodilo samo je zavrsetak jednog procesa koji vise meseci traje (...), time je na jedan tragikomican nacin zavrseno nesto sto je krenulo kao veliki gradjanski protest, kao velika vizija. Vizija je ostala, samo su se izmenili oni koji su pomislili da je ona teska i da trazi zrtve« (istakao N. M.).4
Nista nije slucajno, pa time i apostrofiranje mog poduhvata sa javnim gradskim WC-om, u centru Blaca, sa dve kabine. Na jugu, gde svakako spada i moj kraj, jos zadugo nece vredeti da trazite toalet-papir od osobe iz susedne kabine, jer i ona koristi svoje papirne maramice, ili saku i vrata.
Naravoucenije: ne valja, jer nije korisno protezirati nesto ispred »vremena«, pogotovu ovde na jugu.
»Ocekivalo se da ce u poslednjem trenutku doci do sporazuma o koaliciji SPS-JUL-DSS, kao sto je to ucinjeno u Blacu, Pirotu, Kursumliji, Velikoj Plani i Petrovcu na Mlavi, ali do toga nije doslo, jer je Matic u izjavi za lokalnu televiziju 'Duga' istakao da DSS nece da saradjuje sa 'lopovskim partijama'.«

* Nebojsa Milosavljevic (1966), advokat iz Blaca, jedan od osnivaca Odbora Demokratske stranke u Blacu 1990. godine, koordinator DOS-a u Blacu 2000. godine, odbornik SO Blace; bio predsednik SO Blace u periodu 17. 04. 2001-15. 07. 2003. godine.
1 Inace, taj organ je preziveo samo do 22. 09. 2003. godine, kada se vecina clanova tog organa povukla, shvativsi da nisu ostvarili svoj sustinski zadatak, odnosno potvrdjujuci moje navode.
2 Izraz g. Teofila Pancica, za period u Srbiji (1987-2000) pod vlascu rezima Slobodana Milosevica, Vreme, 31. 07. 2003.
3 Pre pocetka sednice na kojoj sam smenjen, u maksimalno demokratskoj proceduri, prakticno je, jasno, razbijen odbornicki klub DOS-a i formiran novi - »Reformski za Blace«, koji sacinjavaju svi odbornici koji su se nalazili na listi DOS-a u septembru 2000. godine, izuzev predstavnika Kostunicine DSS koji su, iako na vlasti, ostali bez odbornickog kluba!
4 Danas, 1. 10. 1997.