Anatomija građanske hrabrosti

Razlikovanje individualnih vrlina građanina i kolektivističke ideologije ratnog junaštva

Tri godine posle izbora, na kojima su gradjani srusili vlast Slobodana Milosevica, i pobune, zbog toga sto je odbio da prizna poraz i prihvati mirnu smenu vlasti, ostalo je mnogo pitanja cije bi razjasnjenje bacilo vise svetlosti na aktere pobune i na motive koji su ih pokrenuli na taj cin. Prelomni dogadjaji odigrali su se u Kolubari, na rudnim kopovima, da bi se finale dogodilo u Beogradu, 5. oktobra 2000. U secanjima na te istorijske dane dominiraju dve vrste tumacenja. Jedno se okrece pricama o gradjanskoj hrabrosti, a prema drugom, glavna uloga pripada stranim tajnim sluzbama i domacim »prevrtacima«.
Cinjenica je da je ljude nesto pokrenulo na hrabar ljudski cin, da se pobune. I da ne izdaju nalog za hapsenje vodja pobune, kao sto je to uradio sudija Nebojsa Simeunovic koji je tu svoju ljudskost platio sopstvenim zivotom.
Pozivanje na mit o junastvu vodi u slepu ulicu. Isto tako ni mit o odlucujucem uticaju stranih tajnih sluzbi ne moze da razjasni otkud onda u sredistu dogadjaja toliko gradjana. A oni niti su mitski junaci, niti su pripadnici stranih obavestajnih sluzbi. Preostaje odgonetanje gradjanske hrabrosti. Gradjanske hrabrosti oslobodjene mitova i ideologija, one vrsti hrabrosti koja je povezana sa covekovom sustinom - njegovom ljudskoscu. Samo takva hrabrost daje coveku postojanost koja ga cuva da ne glavinja izmedju beznadezne razocaranosti i prevratnistva i novih ideologija kao nove nade. Republika* i njen glavni i odgovorni urednik Nebojsa Popov ne prestaju da ispituju anatomiju gradjanske hrabrosti da bi dosli do njenog jezgra koje je toliko razlicito od ideoloskih i mitoloskih naslaga u kojima je vecina nasih ljudi zarobljena poput fosila u kamenu.
O dogadjajima u Kolubari i o motivima koji su ih pokrenuli da se pobune protiv nepriznavanja rezultata izbora govore Biljana i Predrag Stepanovic, bracni par, roditelji dvoje dece. Biljana je elektroinzenjer i nastavnica u Srednjoj tehnickoj skoli u Lazarevcu, a Predrag je rudarski tehnicar u TE Kolubara, a 2000. godine clan Strajkackog odbora.

Odlucila su deca

Predrag se seca da je prvi put u komunistickom Lazarevcu pobedio kandidat opozicije, odnosno DOS, Vojislav Kostunica. Vec istog dana kod gradske cesme u centru, gradjani su proslavljali. »Otporasi i aktivisti otisli su u Radio Lazarevac i poizbacivali espeesovce i zabranili im ulaz. Vec tada je DOS, bas tu, kod cesme, nagovestio da je moguc generalni strajk. Kafici su se pozatvarali, neki SPS-ovci su otisli u skolu da uzmu decu. Neki aktivisti DOS-a spremali su se da podju na 'Polje D', a otporasi u Tehnicku skolu da pozovu djake i nastavnike.«
O tome sta se dogadjalo u skoli, Biljana prica: »Posle 25. septembra prvi put se lepo disalo. Culi smo poziv Djindjica i DOS-a na gradjansku neposlusnost i dogovarali smo se da ne uvedemo djake u ucionice. Dosao je direktor, sav zajapuren i poceo da grdi decu. Jedan ucenik je imao vokmen i prenosio nam vesti iz Radio Valjeva. Oko pola tri dosli su otporasi i nasi ucenici sa cigaretama u ustima, koje su na moju molbu bacili. Petnaest ucenika i ja posli smo ka cesmi, a direktor nas je nazivao djubretom i bagrom. I kolege koje nisu imale nastavu dosle su kod cesme. Kada smo stigli, zacudila sam se koliko je tu bilo dece. Na molbu Marinka Marica obratila sam se okupljenima, u prvom redu djacima. Aplaudirali su mi kada sam kao pedagog zamolila da ne lome nista. Klinci su shvatili i pitanje kolege Vukelica da se tu kraj cesme stvara istorija«.
Biljana nije znala da se sprema strajk, ali kada je cula to ju je uplasilo »jer sam znala na sta je sve spremna vlast«. Muzu je samo rekla »razmisli sta radis, apsolutno te podrzavam«.
»Kada sam kod cesme video toliku decu i profesore, to me je uzbudilo, skocio mi je adrenalin«, kaze Predrag. »Odmah smo poceli da se dogovaramo da idemo na Istocno polje da zaustavimo rad na kopovima. Jedna grupa je vec krenula na 'Polje D'. Bili smo zbunjeni, jer pre mitinga nije bilo odluke o strajku, ali zbog dece koja su se okupila bio sam podstaknut. U Tamnavi sam pozvao ljude preko UKT-a i rekao im da je rad obustavljen, a ljudi su jedva cekali da cuju takvu vest. U Barosevcu su moje kolege pregovarale sa sindikatom da preuzme vodjstvo strajka jer nam je trebalo zakonsko pokrice. Neki momci, koji su vec petu godinu bili u rukovodstvu sindikata, odmah su pristali da budu sa nama. U pola sedam uvece Kolubara je stala.«

Pokusaji da se prekine strajk

»Prve veceri sve je bilo spontano«, seca se Biljana. »Nas vise okupilo se radi dogovora o blokadi. Sa policijom nismo imali problema. Uvece je nekoliko nas otislo u Tamnavu. Uplasila me tisina i mrak. U dispecerski centar poceli su da dolaze radnici, a Boric se javio da im policija ne dozvoljava da predju magistralu i da se pridruze. Sutradan je kod Obrenove kafane (na raskrsnici) bilo 250 policajaca.«
Predrag se seca da je 30. septembra ujutru direktor pokusao da pokrene trake u Tamnavi, uz pomoc direktora pogona, koji su bili clanovi SPS-a. »Pretili su nam da cemo 'platiti'«. Predrag je odrzao govor i pozvao radnike, a kada su stigli strani novinari dao je prve izjave da je u Kolubari poceo strajk. Seca se da su u toku noci dosli Nebojsa Covic i Boris Tadic. Na pitanje da li je postojao centralni strajkacki odbor odgovara negativno. Bilo ih je na tri i vise mesta. Ucestvovao je u radu nekih od njih i u sastavljanju saopstenja.
»Bila je to mesavina organizovanog i spontanog delovanja, sve je bilo zrelo za strajk, ljudi su slusali jedni druge, savetovali se. Strajkacki odbor je postojao, ali nije zapoceo strajk, nije drzao stvari pod kontrolom i nije izdavao naredjenja«, tvrdi Predrag. On kaze da je direktor i dalje vrsio pritisak na njih da prekinu strajk (dobijali su i »radne obaveze« na formularima za ratnu obavezu) i da su u sprezi bili poslovodstvo Kolubare, Zunic, i ministar energetike Kostic. »U subotu smo postavili dezurstvo, a uspostavljen je i 'most' sa Lazarevcem zahvaljujuci preduzecu 'Lasta' koje nam se stavilo na raspolaganje, mada je direktor bio u SPS-u. Tako smo svakih 15 minuta imali 'most' sa Tamnavom i Medosevcem.«
Biljana dodaje da je prvo rukovodstvo pokusalo da prekine strajk, pa vojska, a kada su videli da ni vojska ne moze, pripremili su policiju i strajkbrehere, penzionere i simpatizere SPS-a.
»Tako ulazimo u dogadjaje koji govore o prosirenom pritisku ciji je cilj bio da vas rastavi i pohapsi, a onda da se pokrene proizvodnja, jer uz vas to ne mogu da postignu. Medjutim, cim su prosirili pritisak, pojavljuju se ljudi koji vas podrzavaju i oni tako gube kontrolu«, primetio je Popov.
Predrag se seca da se 2-3. oktobra pojavio tadasnji general Nebojsa Pavkovic. »Tada sam se uplasio«, kaze. U toku noci su sa radnicima bili Perisic, Milan St. Protic, Goran Svilanovic, celnici DOS-a. Kada su oni otisli dosla je policija. »Ali su dosli i privatni pekari i drugi, i doneli hranu i pice. Bilo je sve vise gradjana. Dogovorili smo se da se pozivaju gradjani jer je na nas vrsen sve veci pritisak. Cetvrtog oktobra nas je Zika Andjelkovic iz beogradskog Parking servisa obavestio da dolazi policija koja ima nalog da puca na nas. Prilaze mi inzenjeri i pricaju o strajkbreherima, ali takodje kazu da su uz nas.«
»Ideja je ili da se povucete ili da vas pohapse«, kaze Popov.
»Pronele su se glasine o hapsenju, a u 4 ujutru policija je na sve strane i ne dozvoljava da se udje u Tamnavu«, seca se Biljana.
Popov podseca da je jedan sudija dobio zadatak da izda nalog o hapsenju, ali da on to nije uradio. »To je bio sudija Simeunovic.«
Biljana kaze: »Nisam to znala«.
Na primedbu Popova da je sila sve vreme bila prisutna i ulivala strah, Biljana precizira da su i ljudi u uniformama osetili tezinu rezima. »Jedan pripadnik specijalne jedinice iz autobusa nam je doviknuo 'i moja zena radi to sto i vi'. I policija je strajkovala«, kaze Biljana.

Ratnicko junastvo i gradjanska hrabrost

Popov: »Kada je policija krenula na vas, Bosko Buha je odrzao govor, a vi ste govorili posle njega. Pozivali ste se na zajednicko iskustvo iz rata u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, rekli ste da treba da se razumete, a neki su se i prepoznali kao ratnici. Kakva je razlika izmedju junastva na ratistu gde se gine i puca i gradjanske hrabrosti gde se prvo razmisli pre nego sto se puca«?
Predrag odgovara da su na tim ratistima bile strane trupe, a da su u Kolubari bili svi iz jednog naroda, isprepletani po mnogim osnovama. »Buha je odbio moj poziv na kafu i rekao mi je da imamo 20 minuta da se povucemo - 'u protivnom intervenisem'. Uzeo sam mikrofon i obratio se policiji. Podsetio sam na ratista na kojima smo delili iste muke. Ja sam bio protiv tog rata, ali gledajuci televiziju hteo sam da u jednom momentu idem kao dobrovoljac, ali mi zena nije dala.«
Biljana smatra da policija nije pucala jer su njeni pripadnici sami tako odlucili, nisu znali ko je taj neprijatelj, a Predrag kaze da policajci nisu mogli da predju granicu do koje su dosli. »Da su hteli da nas ociste mogli su da pokupe nas 20-30 i da nas pojede mrak, ali je i kod njih prevladala racionalnost, videli su da je Milosevic izgubio. Buhi je bilo neprijatno kada su gradjani skandirali 'plavi, plavi' i 'Srbija'. Malo je nedostajalo da se desi najgore i sreca je sto su gradjani stigli sa svih strana i pravili stit oko nas.«
Na pitanje kako se osecaju posle tri godine i kako procenjuju stavove i ideje koje su ih pokrenule, Biljana je odgovorila bez oklevanja: »Pokrenulo me postovanje prema sebi, i mislim da sam uradila pravilnu stvar«. Predrag je rekao da ga je nosila ideja o boljem zivotu. »Nisam posao da bih napravio politicku karijeru, nisam mislio da li cu izgubiti glavu.«
Kakva je poruka ovog razgovora? Postoji ratnicko junastvo koje podrazumeva da se za kolektivnu ideologiju moze izgubiti glava, a postoji i stanoviste o ocuvanju duse i licnog samopostovanja, a to je gradjanska hrabrost koja izvire iz individualnih gradjanskih vrlina. U nasem drustvu ona je manje primetna od junastva, konstatovao je Popov, mada je to dragoceni kapital. Neizvesno je sta sve moze nastati iz tog kapitala, ali ljudi su mogli da pokazu gradjansku hrabrost jer su imali samopostovanje.

* Videti: »Da li su radnici subjekt drustvenih promena«, Republika br. 297, 16-30. 11. 2002.