Posle bečkog dijaloga

Pouke »istorijskog« sastanka

Kad bi Srbija i Kosovo, umesto predsednika stranaka, na čelu države imale iole odgovorne državnike, problem bi lako krenuo sa mrtve tačke i patnje hiljada ljudi bi počele da se smanjuju

Sastanak koji je polovinom oktobra odrzan u Becu sigurno nije, kako to stoji u pozivnom pismu Harija Holkerija, istorijski, ali je, iako mlak i bled, ipak vazan dogadjaj u resavanju kosovske krize, pre svega jer je podsetio balkanske jastrebove svih boja da bez razgovora nema nikakvog resenja.
Naravno, on je bio mlak zato sto su autori ideje o organizovanju sastanka tako zeleli. A zeleli su kratak sterilan sastanak bez rezultata i pobednika, sastanak koji je uvod u seriju slicnih sastanaka bez rezultata i pobednika. Takav sastanak je morao da bude veoma dobro kontrolisan jer bi u slucaju cak i malog neuspeha zadugo zatvorio vrata slicnim kontaktima.
Vec smo odavno konstatovali da je albansko-srpski dijalog pokrenut ne da se rese bilo kakvi problemi koji postoje na terenu, vec da bi medjunarodna zajednica pritisnuta kritikama obe strane, ali i od svoje politicke javnosti, da cetiri godine na Kosovu nista ne preduzima, pokazala da nesto ipak preduzima. Otuda i siroka medijska priprema i euforicne izjave i karakterisanje polusatnog praznog sastanka "istorijskim". Otuda i opsti muk posle sastanka. No, to je tako i sada treba odgovoriti na pitanje sta i kako dalje.
Mi, dakle, imamo in flagranti situaciju da medjunarodna zajednica u citavoj stvari, kao i uvek, gleda i zavrsava samo svoje poslove. Da li u takvoj situaciji Srbija i Kosovo ipak mogu nesto da ucine za sebe? Sigurno da mogu.

Dvoboj u sestouglu

Ako prihvatimo da u poslu oko srpsko-kosovskih pregovora ima sest cinilaca, onda lako dolazimo do konstatacije da niko od njih nije ozbiljno uradio posao oko pregovora. Najpre imamo dve institucije koje su nominalno pripremile pregovore, Ujedinjene nacije i Kontakt grupu. Njih dve tesko da imaju znacajan uticaj na pregovaracke strane. Ujedinjene nacije nemaju novac koji bi, u vidu sargarepe, mogle da nude Beogradu ili Pristini i odavno su lisene mogucnosti da vrse snazan pritisak koji je u ovom slucaju neophodan. Kosovski Albanci nemaju mnogo respekta prema OUN, a koliko ga imaju Srbi govori januarski zaokret pokojnog premijera u politici prema Kosovu, potpuno suprotan dogovoru koji je samo mesec dana ranije postigao sa Kofijem Ananom. Kontakt grupa se, kao moze biti jedini recidiv hladnog rata, "poteze" kad god bi trebalo da omoguci Rusima da ostanu u igri, ali i da Moskvu onemoguci d a ima neku bitniju ulogu. Tako dolazimo do utiska da je Kontakt grupa aktivirana da bi se Rusi drzali pod kontrolom i sprecili da eventualno nacine neku stetu.
Ujedinjene nacije, olicene u UNMIK-u, imaju i dodatni problem. I Beograd i Pristina imaju cudan manir da zele da sudija navija za njih "i kod kuce i u gostima", pa onoliko koliko se moze neutralnu UNMIK administraciju ne samo da smatraju organom koji ima politicku moc vec je ne smatraju ni neutralnim posrednikom. Obe strane su zestoko kritikovale sva tri dosadasnja administratora, a salve prigovora i optuzbi kojima su docekani prvi dani i nedelje angazovanja Harija Holkerija verovatno govore da je on dovoljno neutralan.
Moze biti da je osnovni problem i Kosova i Srbije taj sto se zajednicki problem Kosova koristi za domacu upotrebu i stranacku promociju. Ni Srbija ni Kosovo u ovom momentu nemaju na politickoj sceni drzavnike koji ce posteno i odgovorno pristupiti resavanju problema vodeci racuna o interesima sopstvene populacije. Zato politicke garniture na obe strane dozvoljavaju sebi da "nesto nece" ili "nesto ne daju". A iza svakog njihovog "necu" i "ne dam" stoje desetine hiljada ljudi koji neizmerno pate.
Zaokret u politici medjunarodne zajednice bi mogao da bude instaliranje reci "mora". Srbi moraju da priznaju UNMIK dokumenta i tablice, Albanci moraju da prihvate srpske izbeglice, Srbi moraju da vrate maticne i imovinske knjige, Albanci moraju da napuste imovinu izbeglih Srba koju su uzurpirali. Obe strane moraju da prihvate ravnopravnost kao osnov za sve prethodno, moraju da uspostave normalan zeleznicki i autobuski saobracaj, moraju, moraju...
Naravno, taj zaokret ne mogu da ucine ni Kontakt grupa ni OUN. To i nije njihov posao niti oni za to imaju fakticka ovlascenja. Stvarna vlast je na drugom mestu, pre svega u Vasingtonu, pa onda u Briselu. Ali, sam politicki i ekonomski pritisak Sjedinjenih Drzava i Evropske unije ne moze da garantuje uspeh. Neophodne su brizljive pripreme obeju strana.

Srbija

Posle godina i godina poraza i nacionalnih katastrofa Srbija jos dugo nece biti u stanju da brani svoje drzavne i nacionalne interese, cak i kada ih jednog dana formulise. Nakon citave decenije u kojima je drugim balkanskim narodima priredjivala strasne probleme, niko nema vece obzire prema sadasnjim srpskim problemima ili, recimo, sadasnjim ili buducim srpskim izbeglicama. Zato je prisustvo srpske delegacije na pregovorima u Becu bilo dekorativno, pocev od uticaja na teme o kojima ce se razgovarati, pa do uticaja na suvislost beckog sastanka.
Beograd uporno istrajava na potezima koji su namenjeni domacoj upotrebi. Koga je u svetu briga za srpsku skupstinsku rezoluciju kojom se potvrdjuje suverenitet nad Kosovom? Koga je u svetu briga za inace veoma tezak i mucan posao utvrdjivanja cinjenica o nestalim kosovskim Srbima, kada su bar stotine ako ne i hiljade albanskih civila zakopane na drzavnoj zemlji ili su prosle kroz dimnjake "velikih vatri" u Srbiji? Koga je briga za srpsko vristanje protiv albanskih zlocinaca koji jos nisu optuzeni, kada srpski premijer i neki ministri pruzaju podrsku Srbima iz Srbije koji su u Hagu vec optuzeni, i to bas za zlocine na Kosovu?
Beograd misli da cini neku posebno vaznu stvar ako ne prihvata kosovske privremene institucije, licna dokumenta i registarske tablice koje izdaje UNMIK. Koliko je mudro da se ljudima koji putuju sa UNMIK dokumentima ili tablicama ne dopusti ulazak u Srbiju, a onda ode na sastanak ciji je moderator upravo sef UNMIK-a. Toliko o samopostovanju.

Kosovo

Ma koliko Beograd pruzao sliku pregovaraca koji ne zna sta hoce, ali zna sta nece, Pristina je u jos losijoj situaciji. Osnovni hendikep koji imaju kosovski Albanci je taj sto oni ne postoje kao pravno priznati kolektivitet. Kosovske institucije nemaju predstavnika u Njujorku, Vasingtonu, Briselu ili Beogradu. Nemaju pristupa Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, nemaju timove za razgovore, niti shvataju potrebu resavanja problema po principu "usluga za uslugu" - quid pro quo, gde se strana u razgovorima nada da je ono sto ona dobija svakako vrednije od ustupka koji je nacinila drugoj strani. Kosovom vladaju ratni pobednici koji nisu nista manje krvavi od srpskih, i ta cinjenica je za Zapad sve manje podnosljiva.
Kao i Srbija, i Pristina se "zamajava" glupim prigovorima Srbiji, umesto da trazi ono "od cega se zivi" i sto je neophodno za vrsenje vlasti. Pristina bez toga ne moze ni da razgovara o tehnickim pitanjima. Srbi su prilikom povlacenja sa Kosova, juna 1999. godine, poneli sa sobom kompletnu javnu dokumentaciju, pre svih maticne i imovinske knjige bez kojih nema javne uprave. Ukoliko Albanci budu i dalje odbijali da o tim i slicnim pitanjima razgovaraju sa Srbima svet ce steci utisak da uprkos neprestanim zahtevima za vecim ovlascenjima, kako kaze Vitni Mejson, "privremena kosovska vlada nije nista drugo do pricaonica koja sva teska pitanja prepusta misiji Ujedinjenih nacija koja jos uvek ima potpunu vlast na Kosovu".
Ukoliko kosovski Albanci odbiju napore medjunarodne zajednice ka pokretanju procesa pregovaranja koji je istinski u interesu samog Kosova, morace da se "doveka" zadovolje starateljstvom medjunarodne zajednice u pokrajini. Ako, s druge strane, kosovski lideri zaista zele da se utvrdi konacan status Kosova, onda moraju da dokazu da imaju zrelosti da postupaju kao prava vlada.
Ceremonijalno otvaranje dijaloga je prvi korak u jednom dugotrajnom i komplikovanom procesu. Dok se taj proces odvija svako mora da uradi svoj deo posla. UNMIK ce morati da prenese veca ovlascenja na kosovske privremene institucije i razjasni njihova zaduzenja i odgovornosti. Srbija ce morati da prihvati UNMIK i privremene institucije kao legitimne organe vlasti prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Uz iskren i ozbiljan uticaj Sjedinjenih Drzava i Evropske unije, dijalog bi mozda pruzio izvesnu nadu u konacan uspeh.