Bagdadska krv

Bojan al Pinto-Brkić

Kako bi se slavni Harun al-Rasid osecao danas na ulicama Bagdada, sa tenkovima koji gaze preko taksija, sa teroristima koji napadaju zgrade u kojima rade nenaoruzani ljudi cija je jedina misija da pomognu gladnim, bolesnim, siromasnim, nesrecnim kojima se ne zna broja, sa hotelima koje granatiraju kao da su bezvredne mete na artiljerijskom poligonu? Ramazan je obojen krvlju; ni veliki kalifa to ne bi mogao promeniti...
Koalicione snage, predvodjene Sjedinjenim Drzavama, ucinile su covecanstvu poprilicnu uslugu srusivsi tiranski rezim Sadama Huseina, koji je predstavljao najvecu pretnju po bezbednost regiona u kojem je i jedna varnica dovoljna da izbije rat. No, nisu svi s olaksanjem prihvatili dolazak Amerikanaca, niti su oni sami spremni da razumno diskutuju o prirodi angazmana koji je predsednik Bus nazvao i "ratom za slobodu irackog naroda", i "ratom za ocuvanje naseg nacina zivota".
Ispostavilo se da je cena previsoka. S tim valjda niko nije racunao: da ce cena biti previsoka i za Iracane ciju su slobodu izvojevali drugi, a oni bi sad da se igraju "drzavotvornog naroda", i za americke vojnike koji verovatno ne shvataju sta se to desava oko njih nakon pobede, i za politicare i poreske obveznike koji finansiraju "ocuvanje naseg nacina zivota" tamo gde on nije postojao u poslednjih osamsto ili devetsto godina.
Krv bagdadskih zrtava nije drugacije boje, niti vredi manje ili vise od krvi svakog od nas. Na plocnicima prestonice Haruna al-Rasida ona dobija zastrasujucu nijansu sive, ali ne postaje nesto na cemu se moze graditi novi Irak, o kojem sanjaju Ujedinjene nacije.
Novi Irak je mnogo vise od 700 miliona evra, koliko je obecala Evropska unija (plus 200 miliona iz gazda-Berluskonijevog dzepa), vise od lukrativnih ugovora sa vodecim svetskim naftnim kompanijama, vise od liderskih sujeta Putina, Sredera i Siraka, vise od Blerove prijateljske ruke, vise od papinih molitvi za mir - novi Irak je gotovo utopija i mnogi to znaju, samo o tome nije popularno govoriti dokle god je u Iranu na vlasti neki ajatolah, a totalitarni rezim kraljevske porodice u Saudi Arabiji predstavlja prepreku humanizaciji citavog Bliskog istoka.
Mit je da je demokratija nespojiva sa islamom. Naprotiv, iz Kurana proistice obaveza negovanja jednog personalistickog duha koji ne moze biti u vezi sa bilo kakvom tiranijom, sa bilo kakvim terorom, i to savremeni teolozi prihvataju. Nevolja je sto to ne dopire do ocajnika koji misle da ce se prolivanjem necije krvi iskupiti, spasiti od ovoga sveta, ne shvatajuci da cine nesrecu najblizima, svojoj naciji, svojoj kulturi i svojoj religiji, sto dozvoljavaju da im sudbinama upravljaju trecerazredni mislioci, kojima veliki kalifa ne bi dopustio ni da prodju bazarom nazvanim po njemu, a kamoli da ruze ime Prorokovo i vredjaju Boga ubijanjem nevinih, pa jos na Ramazan.
Kakva je uloga UN? Vreme je da neko pocne da razmislja o tome i zaustavi krvoprolice.