Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XV (2003)

318-319

1-31. oktobar 2003.

Republika

Šta čitate

Mir i sloboda*

Problem slobode se javlja na dva različita nivoa: institucionalnom i moralnom ili religijskom. Na institucionalnom nivou to je pitanje nalaženja ravnoteže između povećanih i smanjenih sloboda; tu nikakva radikalno nova pitanja ne iskrsavaju. Na

fundamentalnijem nivou u pitanju je sama mogućnost slobode. Čini se da upravo sredstva kojima se sloboda održava, krivotvore i uništavaju slobodu. U naše doba rešenje problema slobode mora se tražiti na ovom fundamentalnom planu. Ustanove su otelotvorenje ljudskih namera i svrhe. Mi ne možemo da postignemo slobodu koju tražimo ukoliko ne shvatamo njen pravi značaj u kompleksnom društvu. Na institucionalnom nivou regulacija i uvećava i ograničava slobodu; značajna je samo srazmera izgubljenih i zadobijenih sloboda. To se odnosi kako na zakonske tako i na stvarne slobode. Imućne klase uživaju slobodu koju im pruža bezbedna dokolica; one se prirodno manje brinu da prošire slobodu u društvu od onih koji, budući da su im prihodi nedovoljni, moraju da se zadovoljavaju minimumom slobode. To postaje očigledno ako se predloži prisila radi pravednije raspodele prihoda, slobodnog vremena i sigurnosti. Iako bi se ograničenja odnosila na sve, privilegovani se protive kao da su ona uperena jedino protiv
		Dela Karla Polanjija (Karl Polanyi, 1886-1964), među kojima je najpoznatije Velika transformacija, objavljeno 1944. godine, spadaju u osnovnu literaturu svih solidnijih univerziteta i sistema obrazovanja. Oslanjajući se na pouzdanija saznanja iz ekonomije, istorije, političkih nauka, istorije i religije, Polanji prati nastajanje, krizu i krah utopije tržišne samoregulacije, te razaranje i preobražaj društva kao složenog tkiva koje može opstajati i menjati se samo kroz ravnotežu različitih ideja, načela, interesa i institucija. Ovaj autor, poznat i cenjen u svetu obrazovanih, nije ni pomenut u domaćim enciklopedijama a njegova dela ostala su izvan sistema obrazovanja. Prevod njegovog kapitalnog dela na naš jezik (posle zagrebačkog izdanja, 1999, iz kojeg je naš list već objavio jedan odlomak), nadajmo se, može biti intelektualni podsticaj za temeljitije kritičko razmatranje i savremenih problema "tranzicije".
		Ur.

njih. Oni govore o ropstvu, dok se traži samo da se proširi sloboda koju oni sami uživaju i na ostale. Da bi se nivo slobode u celoj zemlji podigao, u početku se može smanjiti njihova dokolica i sigurnost, pa prema tome i njihova sloboda. Ali takva pomeranja, preoblikovanja i proširenja slobode ne treba da daju nikakvu osnovu za tvrđenje da u novim uslovima ima nužno manje slobode nego u starim.
Ipak, postoje slobode čija je zaštita od prevashodne važnosti. One su, poput mira, bile uzgredni proizvod privrede devetnaestog veka i mi smo počeli da ih poštujemo zbog njih samih. Institucionalno razdvajanje politike i ekonomije, koje se pokazalo kao pogubna opasnost za supstancu društva, skoro je automatski dovodilo do slobode po cenu pravde

i sigurnosti. Građanske slobode, privatno preduzetništvo i sistem najamnog rada spojili su se u životni obrazac koji je isticao moralnu slobodu i nezavisnost duha. Ovde su se opet zakonske i stvarne slobode stopile u zajednički korpus čiji se elementi ne mogu jasno razdvojiti. Neki od njih bili su posledice zala, kao što su nezaposlenost i profiti od špekulacija, a drugi su pak pripadali najdragocenijim tradicijama Renesanse i Reformacije. Moramo pokušati da, svim sredstvima u našoj moći, održimo te visoke vrednosti nasleđene od razrušene tržišne privrede. To je svakako težak zadatak. Ni sloboda ni mir nisu mogli da budu institucionalizovani u uslovima te privrede, jer je njena svrha bila da stvara profite i blagostanje, a ne mir i slobodu. Mi ćemo morati da se svesno borimo za mir i slobodu u budućnosti ako uopšte želimo da ih imamo; oni moraju biti izabrani ciljevi prema kojima se

društva kreću. Moguće je da je prava svrha sadašnjih svetskih nastojanja da se osiguraju mir i sloboda. Kako će se želja za mirom afirmisati kada nestane interes za mir, koji je ponikao iz privrede devetnaestog veka, zavisiće od našeg uspeha u uspostavljanju međunarodnog poretka. Što se tiče lične slobode, ona će postojati u meri u kojoj mi promišljeno stvaramo nova jemstva za njeno čuvanje, ali i širenje. U uređenom društvu, pravo na nekomformizam mora biti institucionalno zaštićeno. Pojedinac mora da bude slobodan da sledi svoju savest bez straha od autoriteta kojima su povereni administrativni zadaci u nekim oblastima društvenog života. Nauka i umetnost treba uvek da budu pod okriljem sveta nauke i umetnosti. Pritisak nikada ne treba da bude apsolutan; "onome koji se protivi" treba ponuditi utočište u koje može da se povuče, izbor "druge vrednosti" koja mu ostavlja mogućnosti za život. Tako će biti osigurano pravo na različitost kao obeležje slobodnog društva.
Svako kretanje prema integraciji u društvu treba da bude praćeno povećanjem slobode; uvođenje planiranja treba da uključuje veća prava pojedinca u društvu. Njegova neotuđiva prava moraju biti zakonski garantovana čak i nasuprot najvišoj vlasti, bilo da je ona lična ili anonimna. Pravi odgovor na opasnost od birokratije, kao izvora zloupotrebe vlasti, jeste stvaranje arbitrarne sfere slobode zaštićene neporecivim pravilima, jer ma kako da se široko upražnjava prenos vlasti na niže nivoe, jačaće centralna vlast i stoga će se povećavati opasnost po slobodu pojedinca. To se odnosi i na organe demokratskih zajednica, kao i na stručna udruženja i sindikate čija je funkcija da zaštite prava svakog pojedinačnog člana. Sama njihova veličina može delovati tako da se pojedinac oseća bespomoćnim čak i kad nema razloga da sumnja u njihove zle namere, tim pre ako njegovi pogledi i delovanja povređuju one na vlasti. Puka deklaracija o pravima nije dovoljna: potrebne su institucije koje će učiniti da se ta prava ostvaruju. Habeas corpus ne mora da bude poslednje ustavno sredstvo kojim je lična sloboda osigurana zakonom. Do sada nepriznata prava građana moraju se dodati Povelji o pravima. Ta prava moraju da imaju prevagu nad svakom vlašću, bila ona državna, gradska ili profesionalna. Na čelu liste trebalo bi da bude pravo pojedinca na zaposlenje pod utvrđenim uslovima, bez obzira na njegova politička i religiozna uverenja, boju kože i naciju. To podrazumeva garancije protiv optuživanja po nekoj od tih osnova ma kako ono bilo prikriveno. Za privredne sudove znalo se da štite pojedine članove društva čak i od takvih aglomeracija arbitrarne vlasti kao što su one koje su predstavljale prve železničke kompanije. Drugi primer moguće zloupotrebe vlasti s kojom su se otvoreno suočili tribunali bio je, i to u vanrednim situacijama, raspored najprečih radova u Engleskoj, ili "zamrzavanje radova" u Sjedinjenim Državama, što je pružalo skoro neograničene mogućnosti za diskriminaciju. Gde god je javno mnjenje bilo odlučno u podržavanju građanskih sloboda, sudovi su uvek bili u stanju da zaštite ličnu slobodu. Ona treba da se sačuva po svaku cenu - čak i po cenu efikasnosti u proizvodnji, ekonomičnosti u potrošnji ili racionalnosti u administraciji. Industrijsko društvo može da priušti sebi slobodu.
Nestajanje tržišne privrede može da znači nastanak ere neviđene slobode. Zakonska i stvarna sloboda može biti veća i opštija nego ikada ranije; regulacijom i kontrolom može se postići sloboda ne samo za nekolicinu, već za sve. Sloboda, ne kao privilegija, pomućena na izvoru, već kao zakonsko pravo koje seže daleko izvan uskih granica političke sfere i dopire do temeljne organizacije samog društva. Tako će stare slobode i građanska prava biti dodati korpusu novih sloboda generisanih slobodnim vremenom i sigurnošću koje industrijsko društvo svima nudi. Tako društvo može priuštiti sebi da bude i pravedno i slobodno.
Ipak, na tom putu nalazi se jedna moralna prepreka. Planiranje i kontrola se napadaju kao negiranje slobode. Slobodno preduzetništvo i privatno vlasništvo proglašavaju se suštinom slobode. Kaže se da nijedno društvo sagrađeno na drugim osnovama ne zaslužuje da se zove slobodnim. Sloboda koju stvara regulacija žigoše se kao nesloboda; pravda, slobodno delovanje i blagostanje koju oni nude proglašavaju se kamuflažom ropstva. Uzalud socijalisti obećavaju carstvo slobode, jer sredstva određuju ciljeve: SSSR, koji je koristio planiranje, regulaciju i kontrolu kao svoje instrumente, još nije primenio u praksi slobode koje je obećao u svome ustavu i verovatno, kako na to dodaju kritičari, nikada i neće... Ali, okrenuti se protiv regulacije znači okrenuti se protiv reforme. Kod liberala se ideja slobode izrodila u puko zastupanje slobodnog preduzetništva, koje se danas svelo na fikciju usled surove realnosti džinovskih trustova i velikih monopola. To znači punoću slobode za one čijem prihodu, dokolici i sigurnosti nije potrebno da se uvećavaju i samo mrvice slobode za ljude koji uzalud pokušavaju da koriste svoja demokratska prava da bi se zaštitili od moći vlasnika. Ni to nije sve. Zapravo, nigde liberali nisu uspeli da povrate privatno preduzetništvo, kome je bilo suđeno da propadne iz unutrašnjeg razloga. Rezultat njihovih napora bio je instaliranje krupnog biznisa u nekoliko evropskih zemalja i, takođe uz to, raznih vrsta fašizma, kao u Austriji. Oni su želeli da planiranje, regulacija i kontrola budu ukinuti kao opasnosti za slobodu, a zakleti neprijatelji slobode koristili su ih onda da potpuno uguše slobodu. Međutim, pobeda fašizma bila je praktično neizbežna usled opstrukcije liberala pri svakoj reformi koja je uključivala planiranje, regulaciju ili kontrolu.
Krajnje osujećivanje slobode u fašizmu zapravo je neizbežni rezultat liberalne filozofije, po kojoj su vlast i prinuda zlo, a sloboda zahteva njihovo odsustvo iz ljudske zajednice. Tako nešto nije moguće, što se u kompleksnom društvu jasno vidi. To ne ostavlja neku drugu opciju nego da se ostane veran iluzornoj ideji slobode i poriče realnost društva, ili da se prihvati ta realnost i odbaci ideja slobode. Prvo je zaključak liberala, a drugo fašista. Ništa drugo se ne čini mogućim.

Na taj način neizbežno dolazimo do zaključka da je sama mogućnost slobode u pitanju. Ako je regulacija jedino sredstvo širenja i jačanja slobode u kompleksnom društvu, a korišćenje tog sredstva je pak suprotno slobodi per se, onda to društvo ne može da bude slobodno. Jasno je da je u korenu te dileme samo značenje slobode. Liberalna ekonomija dala je lažno usmerenje našim idealima. Činilo se da ide ka ispunjenju očekivanja koja su u suštini bila utopijska. Nije moguće nijedno društvo u kome nema vlasti i prinude, niti sveta u kome sila nema nikakvu ulogu. Bila je iluzija pretpostaviti postojanje društva oblikovanog samo prema čovekovoj volji i želji. Pa ipak, bio je to rezultat tržišnog shvatanja društva, koje je izjednačavalo ekonomiju s ugovornim odnosima, a ugovorne odnose sa
		Aleksandra Marković, (bez naslova), likovna kolonija »Rajski otoci 2003«

slobodom. Gajila se radikalna iluzija da u ljudskom društvu ne postoji ništa što nije nastalo voljom pojedinaca i što stoga ne bi moglo da se opet ukloni njihovom voljom. Vizija je bila ograničena tržištem koje je "fragmentisalo" život na sektor proizvođača koji se završavao tamo gde proizvod stiže na tržište i sektor potrošača za koga proizvodi dolaze sa tržišta. Proizvođač je "slobodno" dobijao prihod sa tržišta, a potrošač ga je "slobodno" trošio na tržištu. Društvo je kao celina bilo nevidljivo. Moć države bila je bez značaja, jer što je bila manja njena moć, lakše je funkcionisao tržišni mehanizam. Ni glasači, ni vlasnici, ni proizvođači, ni potrošači nisu mogli da se smatraju odgovornim za tako brutalne restrikcije slobode kao što su bile pojave nezaposlenosti i nemaštine. Svaki pristojan pojedinac mogao je da za sebe misli da je oslobođen svake odgovornosti za prisilne postupke države koje je on lično odbacivao, ili za materijalne nevolje u društvu od kojih on lično nije izvlačio korist. On je "plaćao svoje troškove", "nikome nije dugovao" i nije bio uvučen u zlo vlasti i ekonomske vrednosti. Nepostojanje njegove odgovornosti za ta zla izgledalo je tako očevidno da je poricao njihovu realnost u ime svoje slobode.
Medutim, vlast i ekonomska vrednost su paradigma društvene realnosti. One ne proističu iz ljudske volje; odsustvo kooperacije nije moguće kad je o njima reč. Funkcija vlasti je da osigura onu meru saglasnosti koja je potrebna za opstanak grupe; njen osnovni izvor je uverenje, a niko nije bez nekog uverenja. Ekonomska vrednost osigurava korisnost proizvedenih dobara; ona mora da postoji pre odluke o proizvodnji; ona daje pečat podeli rada. Njen izvor su ljudske želje i potrebe, a prirodno je da jednu stvar želimo više nego neku drugu. Svako uverenje ili želja učiniće nas učesnicima u stvaranju vlasti i u konstituisanju ekonomske vrednosti. Sloboda da se drukčije deluje nezamisliva je.
Došli smo do završne tačke naše argumentacije.
Odbacivanje tržišne utopije suočava nas sa realnošću društva. To je granična linija između liberalizma s jedne strane i fašizma i socijalizma s druge. Razlika između ovo dvoje nije prvenstveno ekonomska. Ona je moralna i religiozna. Čak i tamo gde se izjašnjavaju za identične ekonomije, oni ne samo da su različiti, već su, zapravo, oličenje suprotnih principa. Ono osnovno što ih deli opet je sloboda. I fašisti i socijalisti prihvatili su realnost društva kao konačnost s kojom je i saznanje o smrti oblikovalo ljudsku svest. Vlast i prinuda deo su te realnosti; ideal da se one isključe iz društva ne može biti valjan. Ono po čemu se ovo dvoje deli jeste da li u svetlu takvog saznanja može da se podržava ideja slobode; odnosno da li je sloboda prazna reč, iskušenje koje ima za cilj da uništi čoveka i njegova dela, ili da li čovek može da zadrži svoju slobodu suočen s tim saznanjem i da teži njenom ostvarenju u društvu bez padanja u moralni iluzionizam?
Ovo teško pitanje sumira položaj čoveka. Duh i sadržaj ove studije treba da upute na odgovor.
Pozvali smo se na ono što verujemo da su tri konstitutivne činjenice u svesti zapadnjačkog čoveka: saznanje o smrti, saznanje o slobodi, saznanje o društvu. Prvo je, prema jevrejskoj legendi, objavljeno u priči Starog zaveta. Drugo je objavljeno u otkriću jedinstvenosti pojedinca u Hristovim učenjima zabeleženim u Novom zavetu. Do trećeg otkrića došli smo živeći u industrijskom društvu. Ono se ne može pripisati nijednom velikom imenu; možda mu je najviše doprineo Robert Oven. Ovo otkriće je konstitutivni element u svesti modernog čoveka.
Fašistički odgovor na prepoznavanje realnosti društva je odbacivanje načela slobode. Fašizam negira hrišćansko otkriće jedinstvenosti pojedinca i jedinstva čovečanstva. To su koreni njegove sklonosti ka degeneraciji.
Robert Oven je prvi uvideo da Jevanđelje nije uzimalo u obzir realnost društva. On je to nazvao hrišćanskom "individualizacijom" čoveka i izgleda da je verovao da samo u kooperativnim zajednicama "sve ono što je istinski vredno u hrišćanstvu" prestaje da se odvaja od čoveka. Oven je uviđao da se sloboda koju smo stekli Hristovim učenjem ne može primeniti u kompleksnom društvu. Ovenov socijalizam podržavao je čovekovo traženje slobode u takvom društvu. Počela je posthrišćanska era zapadne civilizacije u kojoj Jevanđelje više nije dovoljno, ali ipak ostaje osnova naše civilizacije.
Otkriće društva je, tako, ili kraj ili ponovno rađanje slobode. Dok je fašista spreman da se odriče slobode i glorifikuje vlast koja je realnost društva, socijalista prihvata tu realnost ali, uprkos tome, podržava traženje slobode. Čovek tako postaje zreo i sposoban da živi kao ljudsko biće u kompleksnom društvu. Da još jednom citiramo nadahnute reči Roberta Ovena: "Ako nove snage koje ljudi upravo stiču ne mogu da otklone neke uzroke zla, onda će se znati da su ta zla nužna i neizbežna i više neće biti detinjastih i uzaludnih žalbi".
Prihvatanje realnosti uvek je bilo izvor čovekove snage i nove nade. Čovek je prihvatio realnost smrti i izgradio je na tome značenje svog telesnog života. On je prihvatio istinu da ima dušu koju može da izgubi i da postoji i nešto gore od smrti i na tome je zasnovao svoju slobodu. U naše vreme prihvatio je realnost društva koja znači kraj te slobode. No opet, život izvire iz konačnog prihvatanja. Strpljivo prihvatanje realnosti društva daje čoveku neukrotivu hrabrost i snagu da otkloni sve nepravde i neslobode koje se mogu otkloniti. Dokle god je on iskren u svome naporu da ostvari više slobode za sve, ne mora da se plaši da će se vlast ili planiranje okrenuti protiv njega i da će slobodu uništiti sredstvima kojima je gradi. To je značenje slobode u kompleksnom društvu i to nam pruža sigurnost koja nam je potrebna.

* Karl Polanji, Velika transformacija, prevela sa engleskog Dubravka Mićunović, "Filip Višnjić", Beograd 2003, str. 243-248.


	Hronika	Poštovani uredniče

Republika